POSLEDNJA OPOMENA ILI JOS JEDAN CORAK
AIM, Beograd, 11.2.
Briselski ultimatum i bosanski kosmar
Prvi put otkako je stvorena (pre cetiri i po decenije), Severno-atlanska ugovorna organizacija (NATO) oglasila se spre- mnom za vojnu akciju u Evropi izvan podrucja 16 zemalja od kojih je sastavljena. Jednoglasnom odlukom, usvojenom 8. februara na mara- tonskoj ambasadorskoj sednici u briselskoj zapadnoj centrali, nad- leznima na Palama upucena je opora poruka koja, bar na prvi pog- led deluje kao poslednja opomena: polozaji bosanskih Srba bice podvrgnuti napadima iz vazduha ako se nastavi bombardovanje Sara- jeva, odnosno ako se u roku od 10 dana, pocev od ponoci izmedju 10.i 11.februara, srpska artiljerija ne povuce na 20 kilometara od centra grada.
Sa isukanom bombarderskom sabljom u ruci, Zapad, drugim recima, trazi da se polumrtva, bezmalo dve godine opsednuta, ne- kada kosmopolitski jedinstvena evropska varos na Miljacki po- stedi neposredne i, prakticno, neprekidne izlozenosti ubijanju bez razloga i milosti. Ultimativnu pretnju pokusala je, koliko se zna, da zaustavi ili makar razblazi jedino grcka delegacija. Ali posto nije glasala protiv, sto ce reci, nije iskoristila pravo veta, izlazi da se i Papandreuova vlada nevoljno saglasila s vojnom pretnjom bosanskim Srbima, uz utesno obrazlozenje da time izbegava eventualne optuzbe da je pristrasna.
Ako je sve tako kako izgleda, reklo bi se da je priprema zavrsena. Odluka o spremnosti NATO-a da na poziv Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija udarima iz vazduha iznudi deblokadu Sarajeva kao da je postala neopoziva, uprkos ruskim, pa i nekim drugim nedoumicama i prigovorima. I, sta sada? Da li se zapadni vo- jni savez, uprkos riziku o kome je bilo reci i u Briselu, otisnuo na put bez povratka u ratnoj krizi koja je aktivirala neslavni istorijski potencijal samorusilackog nasilja poznatiji kao "ba- lkansko bure baruta"?
Tvrd zakljucak da vojna masina NATO vise ne moze biti zaustavljena mogao bi, u ovom casu, biti laicki nepromis- ljen, ili propagandisticki lakomislen. Ali bi zato i lagodna sa- mouverenost da je, kao i vise puta dosad, posredi verbalno bom- bastican vojni "corak" mogla biti politicki krajnje opasna. Jer, ako i ima razloga za verovanje da u OUN i drugde mnogo sta jos nije usaglaseno, te da ostaje neizvesno, sada, u najmanju ruku, postaje sve izvesnije ono sto bi za Srbe, bosanske ali i sve druge, moglo biti najskuplje. Pa i ne samo za Srbe.
Svim ucesnicima i saucesnicima bosanske tragedije, ne iskljucujuci ni strane aktere, osobito one najmocnije, sada je, u svakom slucaju, najpotrebnije ono cega je u krizi na tlu biv- se Jugoslavije dosad bilo najmanje: drzavnicke, politicke mud- rosti, sto ce reci, trezvenog sagledavanja i uvazavanja i do- mace i medjunadorne realnosti. Narocito ove druge. Stice se, na- ime, utisak da posle briselskog usaglasavanja spoljni cinioci mogu znatno jace (valjda i efikasnije) uticati i na pogadjanja o jos vazecim ili nekim novim projektima za teritorijalna i druga razgranicavanja bez nasilja u celini bosansko-hercegova- ckog prostora.
Iako, sama po sebi nista bitno ne menja, ni u bosanskom kosmaru niti oko njega, ultimativna vojna pretnja iz Brisela ot- vara mogucnost dalekoseznih, nepredvidljivih promena: posle mno- go zaludnih, pa i smusenih pokusaja da zaustavi oruzano nasi- lje u Bosni, tzv. medjunarodna zajednica uspela je da, angazova- njem Atlanskog pakta u reziji Ujedinjenih nacija, najzad, proiz- vede, kako se to kaze, uverljivu ili bar manje neuverljivu pret- nju da je spremna da upotrebi i vojnu silu.
Niko ko je pri sebi, ukljucujuci, pretpostavljamo, i au- tore ultimativnih pretnji, nece se tome radovati. Razumnije bi bilo pretpostaviti da i sam cin spremnosti na pribegavanje si- li predstavlja dokaz nemoci zbog koje bi i svetska organizaci- ja imala razloga da se zastidi. Ali kudjenje te medjunarodne re- alnosti, cemu su tako napadno skloni ratoborni nacionalisti, ni- je dokaz nevinosti. Zna se ko je najodgovorniji za anticiviliza- cijski sunovrat u bivsoj Jugoslaviji, pa i za rat u Bosni.
Pseudopatriotska buka moze, u stvari, samo da uveca ri- zik da pretnja vazdusnim udarima bude i ostvarena. Narocito ako dovede u pitanje teznju izrazenu i sa srpske strane da se raz- lozi za stranu vojnu intervenciju uklanjaju sto je mogucno br- ze i uverljivije. Ako u ovoj mucnoj neizvesnosti uopste ima ne- neceg sto ohrabruje, to zacelo nisu pateticne zalopojke na adresu mrskih svetskih mocnika. Hvale vredna bi pre mogla biti spremnost lidera bosanskih Srba na ubrzano sklapanje kljucnih, umirujucih sporazuma, poput onog kojim se nagovestava pocetak ukidanja ozloglasene opsade Sarajeva - o povlacenju artiljerije i stavljanju teskog naoruzanja pod kontrolu Unprofora.
Aleksandar Nenadovic