KAD LEKARI MARSIRAJU

AIM, Beograd, 7.2.

Zdravstvo u Srbiji

Nezavisni SIndikat lekara i farmaceuta doneo je deklaraciju kojom, s obzirom na teske uslove rada lekara u kojima je ugrozeno njihovo psihicko i fizicko zdravlje, njihovu delatnost proglasava iskljucivo humanitarnom aktivnoscu. Predsednik sindikata dr Bosko Jovicevvic istice da deo krivice otpada na sankcije ali deo i na zdravstvene institucije koje su instrument vlasti.

Retke su zemlje u kojima su ljekari prisiljeni da strajkuju. Jos redje one u kojima se posebnim proglasima, zbog uslova rada, ljekarska delatnost proglasava iskljucivo - humanitarnom. Strajk belih mantila u Beogradu poceo je pre sest dana. U bolnicama i domovima zdravlja nema zavoja, spriceva, vakcina, hirurskih rukavica, hemikalija, benzina... Nema ni plata za zdravstvne radnike. Krajem minule godine Sindikat lekara i farmaceuta Srbije donio je Deklaraciju po kojoj je rad svih ljekara u ovoj krizi proglasen humanitarnom aktivnoscu.

"Svi lekari Srbije i Jugoslavije rade u veoma teskim uslovima ugrozavajuci sopstveno psihicko i fizicko zdravlje, a takvim radom nisu u mogucnosti da obezbede ni osnovne uslove za dostojno funkcionisanje", kaze se u Deklaraciji. Predsjednik Sindikata dr Bosko Jovicevic primjecuje da je motiv svakog posla, naravno i ljekarskog, plata, egzistencija. Ako tog motiva nema, onda mora da postoji neki drugi, recimo humanitarni - "jer, jedino tako definisan, ovakav rad moze obezbediti moralnu satisfakciju ovim casnim ljudima", receno je u ovom istinskom vapaju za reanimaciju zdravstva upucenom, prvenstveno, svjetskoj javnosti.

Dok je Srbija pod sankcijama, sustinsko poboljsanje situacije u zdravstvu tesko je ocekivati, cak i uprkos ocjeni predstavnika Svjetske zdravstvene organizacije (WHO) u Beogradu, po kojoj je "tekuca zdravstvena situacija u SRJ ravna katastrofi, smrtnost je uvecana za 10 procenata, broj obolelih od turbekuloze utrostrucen, deca umiru zbog izgladnelosti i nedostatka lekova, sto se moglo izbeci". Svakako, dosta toga se na ovim prostorima moglo izbjeci i prije sankcija, dezurnog krivca svih nasih promasaja.

• Tacno je da se Srbija nalazi u veoma teskoj situaciji ali ne u tako teskoj da se ne bi mogli obezbediti elementarni uslovi za negu i lecenje, kaze dr Bosko Jovicevic. - Zvanicne institucije, kojima je duznost da se bore kako bi se ovo stanje popravilo, nisu u stanju da bitno sta promene, i prema ustaljenoj praksi autoritarnih sistema predstavljaju samo instrument vladajucih struktura. One nas ubedjuju da su za ovo nase stanje, koje je ispod civilizacijskog standarda, iskljucivo krive medjunarodne sankcije. Tesko je ne sloziti se da su sankcije krive kada ne moze da se promjeni rezervni dio na nekom medicinskom uredjaju ili kada respiratori vec dvije godine nisu servisirani, ali i da su krive sto nema fizioloskog rastvora koji se pravi od soli i vode.

Nekada se za zdravstvo izdvajalo 80 americkih dolara po stanovniku. Godine 1992, po rijecima bivseg ministra zdravlja dr Mitrovica, to je iznosilo svega 24 dolara, da bi se danas, bez sumnje, stiglo do jos manje cifre. Vec 1985. visina stope izdvajanja za potrebe zdravlja naroda iz opsteg nacionalnog dohotka iznosila je skromnih 4,6 odsto, sa tendencijom stalnog pada. Daleko od idealnih 10, a manje i od preporuke Svjetske zdravstvene organizacije, po kojoj ova stopa ne smije biti niza od 5,5 odsto.

• Sva sreca, pa je bilo svega 8 reformi u zdravstvu posle rata, za razliku od privrede gde ih je bilo vise od 50. Jer, posle svakog takvog pokusaja resavanja permanentne krize u ovoj delatnosti, bivalo je sve gore, uocava dr Jovicevic. U protestu zdravstvenih radnika neposredno pred pocetak strajka cula se i ovakva primedba: "Pasivno gledamo kako se rastace drzava koja ne zna sta su joj prioriteti, jer daje novac za otvaranje policijske akademije, a zdravstvene ustanove ostaju na marginama".

Kao izrazito negativnu pojavu u zdravstvenom sistemu dr Jovicevic istice politizaciju i deprofesionalizaciju. Primjer Prokuplja gdje su od 140 ljekara samo troje clanovi vladajuce partije, a koje su opstinske vlasti uporno nastojale postaviti na celo zdravstvenih ustanova, dovoljno je ilustrativan. Ali i primer Zemuna u kojem se terenska pomoc obavlja pjesice, dok se u isto vrijeme broj sluzbenih automobila ne smanjuje, a sto je vaznije i neograniceno koristi.

Predsjednik Nezavisnog Sindikata lekara Srbije je misljenja da i u ovakvoj situaciji rjesenja postoje. Stoga je Deklaracija ljekarskog sindikata ne samo apel za ocuvanje dostojanstva ljekarske profesije i ukazivanje na neophodnost zastite materijalnih interesa njegovih clanova, nego ujedno i izraz potrebe za podizanjem nivoa zdravstvenih usluga. Nema dileme da bi, proporcionalno, poboljsanjem polozaja ljudi u bijelom i pacijentima bilo bolje. Za pocetak, makar toliko, da im kvalitet zdravstvene zastite ne ovisi od uskladjivanja prema politickim potrebama.

Ozrenka Radulovic