RUSI, SRBI I ZIRINOVSKI

AIM, Beograd, 5.2.

Promene i prividi

Obuzet monumentalnom ambicijom da oko svoje priproste vizije ruskog imperijalnog uskrsnuca okupi sto vise slovensko- pravoslavnog, ako ne i ostalog sveta, Vladimir Volfovic Zirinovski se prosle sedmice, da tako kazemo, bavio Srbima. Sada svi misleci Srbi imaju razlog vise da se bave njime. Zavrsetak turneje "bratskog" emisara iz najvece slovenske zemlje nije kraj price koja se tice i nase koze. Naprotiv.

Svi znaci govore da Srbi, posebno oni od cijeg uticaja zavisi s kim, ili protiv koga, srpska politika nastupa u medju- narodnim odnosima, imaju sve vise razloga da otvore i oci i usi pred fenomenom zvanim Zirinovski. Ne toliko zbog bizarne, nepredvidljive cudi jedne, najblaze receno, sporne licnosti, koliko zbog svega, vidljivog ili nevidljivog, sto se valja iza nje. Dakle, zbog pomeranja u politicki zamagljenim dubinama legendarne ruske "duse", bolje reci u zloslutnoj zapretenosti Rusije kao velike evroazijske sile koja kao da se, na izmaku hladnoratovske ere, nasla u nemilosti istorije. Ne prvi put, zna se.

Rusija jos nema dovoljno snage da se nepovratno izvuce iz paralizujucih ostataka autokratske centralizacije; izvan sebe ne nalazi ocekivano razumevanje i finansijsku podrsku za ubrzanije promene nabolje. A sve dok te promene ne budu uverljive i za tzv. siroke mase, gromko obecane demokratske reforme mogu da zvuce kao suplje, kontraproduktivne fraze. U medjuvremenu, demagoske i druge sicardzije, domace i strane, cine svoje. Zirinovski je, posle izbora proslog decembra, banuo kao poslednja opomena.

Krila mu daje nacionalisticka pomama i to je ono sto ga pretvara u "slovensku" sponu izmedju nasih i ruskih iskusenja. Medjuzavisnost je sve ociglednija, politicka i medjudrzavna. Za ovu priliku izdvojicemo samo neka vaznija uzrocno-posledicna preplitanja. Posebno ona koja izazivaju, makar i nezeljene, "kvarove" na ionako krhkim vezama izmedju Jelcinovog Kremlja i zvanicnog Beograda. Da li ce toga biti vise ili manje s Zirinovskim kao novom "zvezdom" na politickom nebu Rusije? (CHitaocima zainteresovanim za potpuniji uvid u istorijsko-politicke i druge korene ove neizvesnosti i rusko-srpske medjuzavisnosti mogla bi biti narocito korisna zbirka istrazivacko-analitickih tekstova u tematskom, najnovijem broju beogradske "Republike")

Gledajuci sa zvanicne strane, boravak Vladimira Zirinovskog medju Srbima nije mogao skoditi ni jednima ni drugima. Ponajmanje beogradskim vlastima, a ponajvise zato sto su one mudro stajale po strani, kao da i ne znaju za njega, dok se on ushiceno veselio na ulicama ili u kafanama, medju ne bas impozantnim grupama istomisljenika ili radoznalaca.

Zvanicna, strogo kontrolisana uzdrzanost, u koju se stoicki ukljucio i RTS, verovatno je bila odlucujuca za proizvodnju odgovarajuceg politickog utiska. Jer, da ne bese cvrstih grljenja i ljubljenja s vodjom srpskih radikala, tesko da bi se moglo govoriti o nekoj znacajnijoj solidarnosti Beograda s politicarem kojem je, na decembarskim izborima za Parlament, svaki cetvrti ruski birac dao svoj glas. Ali je zato izvan Beograda, u drugim "srpskim zemljama", bilo vise "bratskih susreta", cak i sa najmerodavnijim zvanicnicima, poput Karadzica i Martica.

Nije, dakako, nevazno ali je javnosti nepoznato da li je ta razlika u ophodjenju prema gostu iz ruskog Parlamenta bila dogovorno isplanirana ili spontana. Ako je posredi ovo drugo, cela stvar bi mogla biti znacajnija nego sto izgleda, bar za one koji se bave istrazivanjem medjusrpskih (medjudrzavnih?) odnosa. Samo po sebi to, razume se, ne mora da dovede u pitanje ono sto je u ovom trenutku vaznije od svega: zvanicni Beograd drzao se na bezbednom odstojanju od Zirinovskog. Ali, cak i ako je bilo motivisano iskrenim strahom od njegovih projekata za buducnost, takvo drzanje nije pouzdan odgovor na pitanje: da li je na vidiku zaokret u odnosima izmedju Beograda i Moskve? Jer, nije tajna da su te, formalno korektne odnose, dosad bitno suzavale krupne razlike. Spomenucemo samo najvaznije.

Rusija je bila i ostala solidarna s drugim, pre svega, zapadnim silama u osudi srpske politike kao glavnog krivca za rat na tlu bivse Jugoslavije. Ostajuci uporna u poricanju te odgovornosti, posebno za rat u Bosni, kao i u zahtevima da Ujedinjene nacije skinu, ili makar ublaze medjunarodne sankcije, Srbija je, ne manje uporno, nastojala da popravi svoju medju- narodnu poziciju politickim pritiskom na zvanicnu Moskvu. Vise grubim i skupim nego suptilnim i uspesnim flertovanjem s parlamentarnom i vanparlamentarnom ruskom opozicijom trudila se da zagorca zivot Jelcinovoj diplomatiji ne bi li je prisilila da na svetskoj sceni, posebno u Savetu bezbednosti, odlucnije zalegne za srpske ciljeve.

Uprkos povremenim "prosrpskim" taktiziranjima i pre decembarskih izbora, motivisanim teznjom Kremlja da sebi podigne cenu medju zapadnim partnerima, rusko-srpske razlike ostale su sustinski na snazi. Da li ce se sada, s Vladimirom Zirinovskim na prvoj parlamentarnoj poziciji, makar ublaziti? Mozda. Ali nije verovatno da ce do toga doci samo zato sto lider najjace, Liberalno-demokratske stranke, preti da ce sefu Jelcinove diplomatije Kozirevu slomiti vrat ako ovaj, pod hitno, ne zauzme "prosrpski stav".

Ako je suditi po rezervisanom drzanju nadleznih u Beogradu dok je Zirinovski ovde bio srpski gost, reklo bi se da ni oni ne veruju u takav zaokret. A i zasto bi? Vise im odgovara da sacekaju i osmotre sta ce se dogadjati ne samo u Dumi nego i izvan nje. Ako u medjuvremenu opozicioni prosrpski pritisak na Jelcinovu diplomatiju raste, utoliko bolje. Uz napomenu da korist koju bi iz toga mogao izvuci, Beograd moze i da upropasti nepromisljenim indetifikovanjem sa opozicijom koju predvodi Zirinovski.

Ali ni suptilnije ponasanje srpske politike ne bi dalo znacajnije rezultate ako bi se svelo na golo taktiziranje u nastojanju da se iskoriste unutrasnje ruske neprilike. Bice to puste zelje sve dok se i u Srbiji i izvan nje jednom zasvagda ne napuste nacionalisticke, ratne opcije. Na kraju krajeva, cak i kad bi se u ruskoj politici dogodio neki "prosrpski zaokret", kad bi Zirinovski uspeo da iznudi ostavku Kozireva i kad bi njegov naslednik u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija trazio ukidanje sankcija, za Srbiju bi to mogla biti Pirova pobeda.

Za ukidanje embarga i povratak u svet nije dovoljan samo ruski glas. A Rusija bi, za razliku od Srbije, i posle tog neuspeha, mogla naci zajednicki jezik sa zapadnim partnerima. U politici, kao i u zivotu, sve ima svoju cenu, pa tako i "ruska karta" s kojom se u Beogradu dugo i pomno racuna.

Aleksandar Nenadovic