STROGO KONTROLISANE EMOCIJE

AIM, NOVI SAD,28.1. 94. Grupa nezavisnih novinara iz Srbije, medju kojima sam i ja, sprema se ovih dana u Zagreb, na prvi susret sa hrvatskim kolegama zakazan za 2. februar. Stvar je ekskluzivna i glas o tome brzo se proneo Novim Sadom. Svi koji me poznaju interesuju se za pojedinosti, kako cemo putovati, kuda, hocemo li autoputem "Bratstva i jedinstva" ili okolo preko Madjarske, koliko ostajemo. Svi bi nesto da pitaju, da poruce i preporuce, neke ljude ili dobro poznate restorane i niko, ama bas niko, nema prema tome nikakve sumnjicavosti ni rezerve. Niko nije, ni za trenutak, doveo u pitanje da li to treba raditi, ni da li je izvodljivo, naprotiv, kao da se takvo putovanje sve vreme podrazumevalo i samo je bilo pitanje dana kada ce se ostvariti. Nedavni sporazum o pocetku normalizacije odnosa izmedju Srbije i Hrvatske, samo je potvrdio takvo uverenje i ucinio ga realnim i sasvim izvesnim. Ako i ima nekog zazora i nepoverenja, onda je to pre svega zbog ovog rezima u cije iskrene namere malo ko veruje. Zagrizeni nacionalisti sumnjaju da je u pozadini trgovina Krajinom, a kriticki i opoziciono nastrojeni intelektualci da je to pre svega propagandni potez za domacu i medjunarodnu upotrebu, dimna zavesa koja treba da prikrije nove manipulacije u Srbiji, ali i u Bosni, i ko zna gde jos. Zbog toga, valjda, u Vojvodini i nema nekih posebnih reakcija na vest o sporazumu, ni pozitivnih, ni negativnih. Cak ni opozicione partije i pokreti koji su se sve vreme suprotstavljali ratu i trazile sporazum, nisu se oglasile. Ne mogu protiv svojih ubedjenja i prirodnog toka stvari, ali ne mogu ni da podrze potez rezima za koji veruju da je povucen u interesu ocuvanja vlasti, a ne zbog stvarnih potreba naroda i drzave. Ima, naravno, i takvih opozicionara koji ce biti i protiv svog sopstvenog stava, ako ga rezim usvoji i pocne realizovati.

Kod razumnijeg, i stoga opreznijeg, sveta postoji bojazan da se opet ne pretera sa emocijama, jer sa vecim odusevljenjem i razocaranja su veca.

Sve u svemu, jedno suzdrzano zadovoljstvo vecine Vojvodjana koji su oduvek bili za mir i dobre odnose sa svima i koji ovim razvojem dogadjaja dobijaju punu satisfakciju . Naravno, i nadu da ce sutra biti, ako ne bolje, ono bar normalno. Posle svega sto se dogodilo, zaista i nema mesta velikim emocijama, kojih se, utisak je, ljudi, pouceni dosadasnjim iskustvima, pomalo i plase i stoga ih strogo kontrolisu.

Zato, ni svoju neuobicajenu putnu groznicu pred polazak u Zagreb, ne usudjujem se definisati ni kao radost ni kao strepnju. Prosto, jedva cekam da vidim grad koji volim, stare prijatelje za koje sam siguran da su to i danas. Savest mi je cista, ali ne i sasvim mirna. Najveci krivac za to je Djordje Balasevic koji je ovih dana izbacio novu plocu sa glavnom porukom "Krivi smo mi":

Nisu krivci primitivci sto su pokupili mast

korov nikne digod stigne, ma svaka njima cast

Krivi smo mi

Otkud svi ti paraziti sto su nam zagustili

ne, moj stari, krivi smo mi sto smo ih pustili.

Nisu krivci depresivci, lude i psihopate

sto su rusili,pa sada nama nude lopate

Krivi smo mi

Ni svi ti silni infantilni sto su puske sanjali

ne, ne, derane, krivi smo mi sto smo se sklanjali.

Nisu krivi sedativi, sto ih nisu sputali

sorry, matori, krivi smo mi koji smo cutali.

Nisam ni cutao, ni sklanjao se, a opet drzim da svaki covek

koji ume da uci treba da zapamti ove stihove.

Mile Isakov