GENERALNA PROBA UMIRANJA

Rastoceni srednji sloj, potkupljeni "proleterijat" basnoslovno bogati kriminalci u vlasti: tako posle dve godine sankcija izgleda Srbija pred generalnu probu umiranja

AIM,Beograd

Ako ste profesor Univerziteta u Srbiji, prva vasa briga u ovom trenutku nije tek kako da u ledenoj zgradi, bez neophodnih preparata, odrzite nivo predavanja, pred izgladnelim studentima. Osnovno je da svako jutro duboko udahnete i odlucite da pozivite jos jedan dan. U protivnom, necete samo ozalostiti svoje bliznje, vec cete ih prakticno dovesti do ocaja. Nije u pitanju mracno preterivanje, ili neukusna sala.

Na Rudarsko-geoloskom fakultetu svaka dva meseca umre po jedan clan kolektiva, izracunao je dekan fakulteta, Miroslav Markovic, a poslednja, sedma smrt uoci Nove godine, po sopstvenom priznanju, sasvim ga je dotukla.

Asistent fakulteta, Mira Skarlo, umrla je uoci novogodisnjih praznika, a sahrana nije mogla biti zakazana puna tri dana. Njen suprug, penzioner, jednostavno nije mogao da skupi 800 biliona dinara (u tom trenutku 800 DM) koliko je kostala sahrana, a pomenuti fakultet na svom racunu imao je tek 45 biliona.

Ocajnicki se hvatajuci za glavu, dekan Miroslav Markovic izracunao je da ta suma nije dovoljna ni za kupovinu alkohola za ciscenje preparata. Poznato ime u svetu strucnjaka izgradio je radeci na tri kontinenta. Zaradjeni novac, oko 100.000 DM, nestao je u prvoj velikoj drzavnoj pljacki gradjana (takozvana stara stednja). Sada zivi od 15 "maraka" dekanske plate i kaze da se upravo stiglo do tacke kada samo postojanje fakulteta vise uopste nema smisla. Na istom fakultetu, asistent Vladica Petkovic upravo priprema doktorat, izdrzava sebe, suprugu i bebu sa platom od pet "maraka" i uprkos vidnom animozitetu prema rezimu ("da su bili ljudi,trebalo je da odu") smatra da je neoprostivo to sto je ucinila Medjunarodna zajednica uvodeci sankcije sa nelogicnim posledicama.

Istog dana kada se dekan Markovic mucio da iznadje nacin da sahrani koleginicu, u nekad bogatom gradu Boru, pala su u predugom redu pred bankom, cekajuci isplatu, dvojica penzionera, a lekar je mogao da konstatuje samo smrt. Tako dvoje starih ljudi nije stiglo da se obraduje odluci opstinskih vlasti tog dana da se svim porodicama u gradu daruju po dve vekne hleba.

ALIBI ZA DIKTATURU

Ziveti danas u Srbiji znaci biti svedok i jednog drugog umiranja, rastakanja poslednjih ostataka gradjanskog drustva. Sudija gradjane prepusta kriminalcima i odlazi u advokate, novinar radio-stanice posle podne pripase kecelju i posluzuje u kaficu, lekar na ulici diluje devize, a prosvetni radnici, najmanje snalazljivi sloj drustva, posto su primili platu u visini jedne "marke" najavljuju da drugo polugodiste nece poceti, jer ce i sami morati da se priklone sivoj ekonomiji, svercu, prezivljavanju.

Dve godine je proslo kako je Medjunarodna zajednica odapela strelu na rezim u Srbiji, koju je ovaj, sa zavidnim nagonom za samoodrzanjem upotrebio kao alibi i usmerio u drugom pravcu. Ona je, sada je ocigledno, pogodila srednji sloj koji daje stabilnost jednom drustvu i opredeljuje ga kao gradjansko i demokratsko.

Mnogi protivnici rezima koji su se nekada rugali teoriji svetske zavere protiv "svetog i neduznog srpskog naroda" (slogan RTS) i sami sada postaju zarobljenici nove teze po kojoj je Evropska unija sankcijama svesno podrzala Milosevica, upotrebila ga za ciscenje Muslimana. Prihvatila ga kao jedinog pregovaraca jer je "njen" covek. Zasto bi, inace, patili neduzni?

-Vise nisam siguran u prave namere onih koje su sankcije uveli, kaze profesor psihologije ,Nedeljko Vojvodic, aktivista opozicionog SPO u malom gradicu u Vojvodini. -Ocigledno je da nisu dovele do onog zbog cega su uvedene, samo su prolongirale pad rezima. Prakticno su pruzile alibi za ucvrscivanje samovlasca, za diktaturu.

Uoci uvodjenja sankcija, njegova supruga, vajarka, odlucila je da ustedu od 500 "maraka" potrosi na dugo mastano putovanje u Veneciju. Na putovanje nije otisla, novac je odavno potrosen i danas ovaj par intelektualaca zivi sa svotom za koju se nije moglo pocetkom meseca kupiti ni pet "maraka". Novine se vise ne kupuju, nema novih knjiga, a do proleca ce jedva izdrzati sa zalihama soli, brasna i secera. Kako kazu, novcanicu vec nedeljama nisu drzali u rukama, jer je i tako malu sumu nemoguce dobiti u banci u "kesu."

U istoj zemlji, ali na suprotnom polu socijalnog miljea jedan, na srpski nacin uspesan biznismen, blizak vlastima, ispracao je sina u vojsku uz gozbu koju bi pozeleli i stari Rimljani. Po glavama siromasne rodbine posipani su "cvetni aranzmani" sacinjeni od novcanica od 50 DM.

CAREVO NOVO RUHO

Zahvaljujucvi "nepravednim i nezasluzenim" sankcijama Milosevic je odnegovao sa lakocom svoj establisment. Svako u toj nomenklaturi, od ministra-lopova do devizno placenog kriminalca, uterivaca duga, mogao bi da uzvikne: da sankcije nisu bile uvedene trebalo ih je izmisliti. Svaki sraf u mehanizmu apsolutne vlasti bogato je podmazan,kupljen kao pristalica rezima.

Pred metodom otvorenog orobljavanja stanovnistva u korist establismenta, pocrveneo bi i Al Kapone. Nekontrolisanim stampanjem novca u Topcideru finansiran je rat,a da to pitanje nikad nije proslo kroz demokratsku proveru, jer je Srbija "u neprijateljskom okruzenju".

U ime "neprijateljskoh okruzenja" rezim je prihvatio citavu bulumentu oficira i generala koju je nekad izdrzavala cela Jugoslavija. Njihova naklonost kupljena je takodje novcem iz Topcidera. U Titovoj Jugoslaviji,na primer, izdvajano je cetiri odsto nacionalnog dohotka za potrebe vojske, a vojnik je "kostao" l6.000 dolara. Danas se za vojne potrebe izdvaja osam odsto budzeta smanjene drzave, sto po glavi vojnika iznosi tek 400 dolara. Obicna vojska danas gladuje, ali oficirski i generalski kadar cija je naklonost kupljena, sa tim problemom se ne suocava. Oko 70.000 dobro opremljenih milicionara cine drugu "vojsku" finansiranu iz topciderskog, neiscrpnog izvora.

Svaki trgovac u prodavnici gde kilogram mesa staje i 40 DM priznace novinaru da prima platu iako niko ne kupuje meso danima. Zeleznicari, ili drugi radnici "potrebnih" drustvenih firmi, takodje, samo ako malo podignu glas bivaju isplaceni,cesto u devizama, i tajno. Kakvom carolijom su ovladali njihovi direktori?

Rec je o tome da su im direktori "miljenici rezima", deo establismenta,aktivni clanovi SPS. Pod stalnim izgovorom da se proizvodnja velikih drustvenih firmi mora odrzavati u uslovima sankcija vestacki, iz primarne emisije, direktori su postali finansijski spekulanti. Novac koji im rezim daruje iz Topcidera odmah odlazi na "ulicu",premece se u cvrstu valutu. Deo se u ime socijalnog mira udeli radnicima, a ostatak sluzi za dalje finansijske spekulacije. Posledice: ugusena proizvodnja, primireni radnici, milionska inflacija. Ekonomski ekspert, Nebojsa Savic, kaze da se inflacija i sa njom potpuni ekonomski kolaps ne mogu izbeci dok postoji neko ko moze bez rada da kupi "marke" na crnom trzistu, da ih proda po sticovanom kursu i enormno zaradi.

Jedno medjunarodno istrazivanje je pokazalo,takodje, da je kapital velikih drustvenih firmi iznet na stotinu privatnih racuna u inostranstvu, pod izgovorom da se tako lakse posluje zbog sankcija. Tako je, prakticno, prisvojen deo nacionalnog bogatstva.

Iza paravana sankcija, paralelno se odigravaju i mastovite bankarske mahinacije. Kada se poverenje gradjana u drzavne banke, nakon prisvajanja stare stednje, potpuno izgubilo, rezim je stvorio nove, kvazi privatne, "Dafiment" i "Jugoskandik" preko kojih je primamljivom kamatom orobio preostali devizni imetak gradjana. Jezdimir Vasiljevic se potom isetao iz zemlje, gospodja Dafina je i danas sticenik drzave, a vlasti su posegnule za drugim "tehnikama": poslovne banke imaju svoje dilere na ulicama koji kupuju "marku" dinarom iz stamparije, vratolomno ga obezvredjujuci. Zadrzavajuci po nekoliko dana isplate penzija ili plata, dostizu neverovatne profite i do besmisla obezvredjuju primanja onih koji zive od plate.

Povlascenima svakako pripadaju i bivsi socijalisticki direktori, koji su preko noci postali privatnici,vlasnici sopstvene drustvene firme, a i dalje su oslonjeni na banke i - bliski vlasti.

Po recima sociologa kriminologije Vladana Vasilijevica, egzistira danas u Srbiji paralelna vlast, koja sa zvanicnom ima zajednicke interese, isti cilj - ostvarivanje dominacije zarad uzivanja i neogranicenog raspolaganja nacionalnim bogatstvom, a ime joj je - organizovani kriminal.

Najzad, veliko uporiste rezima cini krajnje nepouzdan "proletarijat", takodje kupljena glasacka masa, kojoj sankcije na kraci rok odgovaraju. Rec je o milion radnika koji se nalaze na prinudnom odmoru "zbog sankcija", primaju bezvredni novac ("niko ne sme ostati bez posla, dok traju sankcije"), a u stvari cine operativce sive ekonomije. Pune svercerske autobuse, nalaze se za tezgama u glavnim gradskim ulicama, prodaju svercovanu robu, diluju devize i, prakticno, zive udobnije nego lekari, sudije, inzinjeri.

Dobri poznavaoci prilika smatraju da su bas pomenute "tehnike" za golo odrzanje vlasti, u krajnjoj instanci, isekle granu na kojoj predsednik Srbije sedi.

Ako Milosevic odluci da nastavi nekontrolisano stampanje novca, nesrecni dinar, slazu se eksperti, izlazi iz upotrebe. U trenutku kad milicionar prima platu u visini jedne "marke" bice tesko vladati "jos jedan dan" i ne bi se trebalo cuditi raspletu dogadjaja na "rumunski nacin".

Ako , naprotiv, spremno krene u ostro kresanje budzeta, prestane da finansira rat i "filuje" preduzeca iz primarne emisije, gubi svoj establisment dobijajuci malo u vremenu, mozda mesec-dva.

Posle svega, cini se da se Srbima ne bi dve godine mogla tako lako "prodavati" potpuna nesposobnost kao patriotizam, da sankcije nisu, kao u poznatoj bajci, dale caru "novo ruho". Da ih nije bilo, neko bi do sada vec uzviknuo: Car je nesposoban, car je vlanstoljubiv. Car je go.

Gordana Igric