VLAST DRZE DEFICITI

jugoslovenski stabilizacioni pokusaj

Posto je propao jugoslovenski dinar (vise se za njega ne moze placati ni roba na pijacama-marka je jedino sredstvo placanja), najavljeni stabilizacioni program predvidja uvodjenje konvertibilnog "super dinara". Navodno 170 miliona novih dinara, koliko ce biti u opticaju, pokriveno je sa 170 miliona maraka u Narodnoj banci. Medjunarodni monetarni fond je odbio saradnju, a Komitet za sankcije UN jos nije odgovorio hoce li biti deblokirana jugoslovenska sredstva u svetu. Uspeh programa zavisi od budzetskog deficita na kome pociva sadasnja vlast. Mnogi eksperti odrekli su se autorstva programa smatrajuci ga nerealnim, odbijajuci da ucestvuju u "antiinflacionoj propagandi".

,AIM, Beograd, 17.1.94. Mada najnoviji jugolsovenski "super dinar" sa fiksnim paritetom "jedan prema jedan" u odnosu na nemacku marku, tek 24. januara krece na trziste (bilo je najavljeno za 3. pa 17. januar) -i narod i vlast vec pokusavaju da procene ko sta gubi i da li neko nesto dobija. Jugoslovenska antiinflaciona operacija, koja se pokrece na osnovu "Avramovicevog programa" (nazvanog po autoru, penzionisanom ekspertu Svetske banke), dolazi u poslednji cas, nakon prave "monetarne eksplozije" na prelazu izmedju 1993. u 1994. godinu.

Za normalnu moc rasudjivanja tesko je shvatiti, na primer, podatak da je od 11. novembra prosle, do 11. januara ove godine, jugoslovenska nacionalna valuta na crnom trzistu "devalvirala" za neverovatnih 3, 75 millijardi procenata. Vec prvog dana ove godine,nakon denominacije, koja je dinaru skinula devet nula, nemacka marka je na ulici kostala oko 10 hiljada dinara,a samo 15 dana kasnije, cak 10 miliona dinara. Posto je tako stari dinar potpuno propao, pa ga vise nisu primali ni na pijacama, gde jos jedino ima nesto robe, drzava pokusava da nadje sopstvenu zamenu za ovde odomacenu nemacku marku.

Otuda dr Dragoslav Avramovic, kao "koordinator" antiinflacione operacije, pod firmom " slobodnog stabilizacionog dinara" u igru ubacuje ono sto se u nju i moralo ubaciti - poslednje raspolozive drzavne rezerve. Umesto da stanovnistvu odmah deli devize, on stampa "super dinar" koji ce biti "interno konvertibilan", to jest, za njega ce se izdavati devizna efektiva.

Prema tom planu, u prvom mesecu gradjanima ce biti ponudjeno 170 miliona "zlatnih dinara", koji su navodno pokriveni sa 170 miliona maraka u Narodnoj banci ( sto miliona dolara). Mada se pouzdano ne zna koliko je starih dinara uopste emitovano (to priznaju cak i clanovi Saveta centralne banke), ukupna masa starog novca ceni se na oko 20 miliona dolara. Ako se, dakle, svi stari i novi dinari sruce na rezerve, one bi uspele da dinamicki odrze fiksni kurs i tako stabilizuju cene, u veoma kratkom roku.

Da bi se makar ublazio pritisak na rezerve, jer se u pocetku ocekuje da ce svako ko primi "zlatni dinar" odmah ici u banku da ga zameni za "papirne devize", obecan je realni mesecni interes od 6% svakome ko stedi nacionalnu valutu. Ovaj kamatni mamac nije toliko upucen osiromasenom stanovnistvu, koliko bankama, preduzecima ili drugim ratnim profiterima koji su devizne prihode sklonili u inostrantvu (narod kaze, na Kipar). Te ilegalne rezerve se optimisticki procenjuju na iznos izmedju 2 i 4 milijardi maraka, a sigurno su daleko, daleko manje. Posto je Medjunarodni monetarni fond vec odgovorio da ne moze saradjivati u ovom antiinflacionom programu i posto iz Komiteta za sankcije UN jos ne dolazi nikakav odgovor o deblokadi jugoslovenskih monetarnih rezervi u svetu, od oko 1,4 milijardi dolara, ceo mehanizam operacije zavisi od velicine budzetskog deficita, koji ce se nadalje realno finansirati, i od momenta kada bi eventulano oziveo novi proizvodni ciklus. Oko te dve tacke je zato i vodjena strucna i politicka bitka uoci starta programa.

Premijeru Konticu najteze je da proguta apsolutno zaustavljanje zaduzivanja drzave kod centralne banke, jer on ovde vazi kao zastitnik "inflacionog dobitnika". Ono malo moci koje je imala savezna administracija zasnivalo se na drzavnim porudzbinama, vojnoj potrosnji i uticaju na "politiku podsticanja proizvodnje" iz novcane emisije. Zbog svega toga razvila se navodno strucna polemika oko procene da li tokom ove godine deficiti budzeta ne mogu biti manji od 800 miliona dolara u prvom i 700 miliona dolara u drugom polugodistu. Dok je autor programa dr Avramovic prihvatio tu procenu, eksperti iz njegovog tima tvrde da su procene nerealne i nece da ucestvuju u antiinflacionoj propagandi koja bi pricala o drzavnom odricanju i smanjivanju ratne potrosnje i pomoci Srbima u Bosni i Hrvatskoj - a sve bi i nadalje ostalo isto. Ti oponenti tvrde da budzetski deficit ne sme biti veci od 300 miliona dolara, u prvom, presudnom polugodistu.

Sa slomom starog dinara slama se i socijalni model koji je upravo izgradjen na budzetskim deficitima. Makroekonomista Stojan Stamenkovic, koji je svojevremeno bio savetnik poslednjeg premijera bivse Jugoslavije, smatra se da je taj socijalni model izgradjen pre vise decenija i da je vladavina deficitima sifra za voluntarnu vlast. Po njegovom misljenju sankcije otuda nisu glavni uzrok jugoslovenske ekonomske katastrofe, pa bi i bez njih ona naisla sa pomakom od godine dana - posto deficite takve velicine nece vise da finansira ni domaca privreda , ni inostranstvo. Zato se oko "zlatnog dinara" i razvila svadja i malo ko ovde veruje da ce vlast zdravim novcem odseci granu na kojoj sedi.

Strogo ekonomski gledano, najdelikatniji trenutak ove, kao i svake druge, antiinflacione operacije bice onaj kada bi povratak zdravog novcanog racuna trebalo da pokrene proizvodnju. Povecanje kupovne moci stanovnistva za "tecno razmenljive dinare za devize" (iz rezervi) pokrenulo bi robu koja je sada lagerovana po preduzecima, ali je veliko pitanje hoce li ona kroz mesec-dva te zaradjene dinare (devize) ubaciti u novi ciklus i to tako da se uveca obim proizvodnje koji je prosle godine pao na nepodnosljivih 40% normale. Jer, osim obrtnog kapitala, jugoslovenskoj privredi nedostaje oko polovine ulaznih sirovina, energije i polufabrikata-zbog sankcija Ujedinjenih nacija. Pri uspostavljanju zdravog racuna najbolnije je sto privredu treba rasteretiti izdrzavanja oko 700 hiljada radnika za kojih nema posla, a koji su sada na prinudnim odmorima (socijalni racun opterecuje jos 700 hiljada bukvalno nezaposlenih i oko 500 hiljada izbeglica). Avramovicev plan racuna na otpustanje oko 200 hiljada ljudi, a drzava bi na svoja pleca uzela izdrzavanje pola miliona ljudi (navodno je za njih potrebno oko 400 miliona dolara godisnje).

Paralelno sa podrskom siromasnima, vlada krece sa poreskom "rekonstrukcijom" koja treba vise da optereti bogate. Uproscava se porez na promet (samo dve stope, jedna od 25%, druga 7%), a racuna se da ce on zahvatiti i sivu ekonomiju u kojoj se vec sada vrti oko 60% celog prometa. Porez na imovinu ce sada dobiti na velikom znacaju i on ce dovrsiti socijalne promene koje je izazvala hiperinflacija. Pravi sukob izmedju drzavw i naroda odigrace se na tom terenu. Drzava ce ove poreze ili skupiti ili propasti - jer inflacioni porez se vise ne moze namaknuti.

DIMITRIJE BOAROV