KRLEZA, SRBI I HRVATI
"Ne moras da nam vratis Krlezu" - vedro i pokroviteljski klice sluzbenica jedne biblioteke u do skora zivoj, raskosnoj i umetnicki senzibilnoj prestonici zemlje koja vise ne postoji. Ta literatura nam, dakle, vise nije potrebna.
Po ko zna koji put u nasoj najnovijoj istoriji prepusticemo se procesu izopstavanja, precutkivanja pa i negiranja nekih osvedocenih, univrzalnih vrednosti. Zarobljeni trenutno vladajucom ideologijom i kratkorocnom dnevnom ekvilibristikom, spremni smo da zaboravimo na ono sto predstavlja samu sustinu umetnosti, kulture. U nasim malim glavama, dok cekamo na jos jedno veliko spremanje, stvaraju se novi kriteriji o tome sta je dobra knjizevnost, slika, muzika... A dobro je samo ono sto je stvoreno na nasoj strani reke, na nasem bunjistu, u nasoj palanci. Zagreb zato ne interesuje stogodisnjica Milosa Crnjanskog, kao sto ni nas ovde ne uzbudjuje cinenica da je protekao vek od rodjenja Miroslava Krleze.
Osecanje samodovoljnosti, zatvaranje u pateticnu kvazitradicionalnu reminiscenciju, sasvim izvesno vodi feudalizaciji kulture, fragmentarnosti i duhovnom redukcionizmu. Najzad - ili najpre, ono vodi kulturno istorijskoj lazi.
I dok danas tek pocinju procesi rehabilitacije znacajnih autora cija su dela decenijama bila skrivana od javnosti, treba li da u zapecak ponovo cusnemo neke od tih misli, da bismo ih kroz dve-tri decenije otkrivali? Mozemo li se odupreti toj izopacenoj igri skrivanja koju nam diktiraju oni cije je literarno iskustvo dosezalo samo do partijskih izvestaja i direktiva? Hocemo li ponovo dozvoliti civilizacijsku i kulturnu prazninu samo zato sto plemenska filosofija nalaze eliminaciju dela nastalih izvan geografskih sirina nase nove domovine? Ono sto predstavlja duhovnu bastinu nase nekadasnje domovine ali i neraskidivi deo naseg danasnjeg bica - rekli su - treba prepustiti zaboravu, izbaciti iz skola i biblioteka. Mozda Krleza i nije postojao!
Ipak, ovim jetkim, gotovo zlokobnim recima, nadjosmo kontrapunkt u projektu casopisa "Knjizevna rec" i neumornog urednika Gojka Tesica koji priprema poseban revijalni dodatak i okrugli sto o relevantnoj cinjenici zajednicke knjizevne istorije - Miroslavu Krlezi. Bas kao i u recima naseg uglednog knjizevnog istoricara, akademika Predraga Palavestre: "Rec je o kulturnoj klaustrofobiji i necivilizacijskom prekrajanju istorije knjizevnosti. Stvar je utoliko pogubnija sto je ovaj proces eliminacije nekih knjizevnika iz skola diktiran apsolutno politickim razlozima. Kako izbeci jednog Krlezu, Krkleca, Tina Ujevica? Gde svrstati Andrica, Selimovica, Kocbeka - sve su to knjizevne velicine koje su zivele i stvarale u vise sredina bivse Jugosalvije i neumitno pripadaju zajednickoj kulturnoj bastini, istom jeziku."
Uveren u besmisao ali i opasnost ovakvog, vec vidjenog procesa, akademik Palavestra je prionuo na posao, inicirajuci projekat u kojem ce analizirati podatke i odgovoriti na pitanje ko, gde i zasto ponovo pretura po nasim glavama.
Svakom mislecem bicu jasno je da kad kultura, kao danas kod nas, postane instrument interesa nacionalnih oligarhija, kad nacija postane kulturi jedina opsesija - nema izgleda za plodan medjuuticaj sa drugim nacionalnim kulturama, nestaje tako neophodna kriticna mudrost i svest. Degradacija je u tom slucaju neizbezna i njeni prvi znaci su vec sasvim vidljivi, pre svega u kriterijumu vrednovanja. Teritorijalno-administrativni princip pojavljuje se kao osnovno merilo, pa je tako i doslo do toga da se deli zajednicka kulturna bastina, zajednicka duhovna proslost, zajednicki iskon. Deli se nedeljivo.
Podelom i preracunavanjem na "nase" i "njihove" trijumfalno je oznacena pobeda provincijskog, palanackog duha. Ali, to nije sve. Prekidom komunikacija izmedju nacionalnih kultura i balkanizacijom duha onemogucena je kulturna samosvojnost i raznolikost. Pod okriljem nacionalnog totalitarizma i monolitnosti, kultura se nasla u stupici, bez sansi da ostvari ono zbog cega i postoji - svoju autonomnost i univerzalnost.
Isidora Sekulic