CENA VELIKOSRPSKOG KONSENZUSA

,AIM, Beograd, 4. 1. 94

Promene i prividi

Vanredni izbori za novu srpsku Skupstinu ocekivani su (mozda i projektovani) kao odlucujuca predigra pred "uspesno okoncanje mirovnog procesa", koji odnedavno predvodi Evropska unija. Kakav je ucinak? Gde je sada, posle izbora, srpski politicki vrh u odnosu na spoljni svet s kojim je, zbog rata u Hrvatskoj i Bosni, dosao u paralizujuci sukob?

Posle ohrabrujucih, pocetnih koraka u Zenevi 21. decembra i obeshrabrujucih raskoraka, sledeceg dana u Briselu, za stolom evropskog Saveta ministara, utanacen je jedino nastavak koji bi trebalo da usledi

1. januara. Sve ostalo je, kao i bezbroj puta do sada, pod znakom pitanja.

Doduse, u jednom trenutku, posle javno dramatizovanog saopstenja srpsko-hrvatskog dogovora o teritorijalnim ustupcima Muslimanima, mogao se steci utisak da vise niko ne moze natrag. Ali i to je bila varljiva nada: iako se u Zenevi namah sve optimisticki zatalasalo, u Briselu se ubrzo ispostavilo da sustinski jos nista nije izmenjeno. Ponajmanje ono sto je za Srbiju, i pre i posle izbora, bilo i ostalo vaznije od svega: kako se izvuci iz obruca medjunarodnih ekonomskih i politickih sankcija?

Glasanje za poslanike srpske Skupstine nije, formalno gledajuci, s tim imalo nikakve veze. Ali u klupko zvano sankcije uvezuje se, vise ili manje, cela politika, ako ne i sudbina Srbije. Na razne nacine: kao uzrok ekonomsko-socijalnih lomova u kojima nemocni i neduzni placaju najvece cehove, ali i kao opravdanje za svakojake smutljive, pa i kriminalne radnje, za pogibeljne privredne promasaje i politicke podvale.

Najociglednija i, sto se dugorocnijih posledica tice, verovatno najpogubnija medju tim podvalama zacelo je ona od koje ni nacionalisticka opozicija nije imuna. Neretko je i u trci za glasove isla uz bok vlasti, ako ne i ispred nje, nudeci gromovito rodoljublje kao jedini lek za sankcije.

SSto se spoljnog sveta tice, zeljnog da se iz jugokosmara sto pre izvuce sa sto manje stete po sebe, takav predizborni, oratorski ortakluk nije, sam po sebi, morao biti posebno znacajan. Ali nije mogao ostati nezapazen ili olako otpisan, kao ponovljeni dokaz da svojevrsni velesrpski konsenzus ostaje u srpskoj politici nezamenljivi zajednicki imenitelj. Cena za "postupno i uslovno" ublazavanje sankcija, bolje reci za kakav-takav povratak srpske privrede i drustva u evropski i svetski razvoj, mogli bi, u tom slucaju, biti i veca nego sto je bila dosad. Ona ce, recimo, rasti i samim otezanjem "mirovnog procesa" u Bosni i Krajini.

Bilo je, u svakom slucaju, upadljive retoricke i politicke sloge izmedju agitatora vladajuce stranke i nacionalisticki usmerenih delova opozicije. Umesto racionalne rasprave o sustini jugoslovenske ( i srpske) krize, sto ce reci i o uzrocima a ne samo o zaista surovim posledicama medjunarodne izolacije, i jedni i drugi su mamili aplauze nastupajuci kao glasonose nevinosti bez zastite: sankcije su dokaz da je spoljni, prvenstveno razvijeni zapadni svet leglo "antisrpske zavere"; Srbi su, od kad znaju za sebe, nevine zrtve: izlozeni su podozrenju i zulumu zato sto ne pristaju da sluze tudjinu; od Kosova do Krajine, oni se uvek samo brane; drugi su krivi za sve, pa i za nezasluzene, nepravedne i zlocinacke sankcije...

Takvo, pseudopatriotsko zamajavanje, da ne kazemo zaludjivanje domace publike, iako je uticalo na izborne rezultate, tesko da je u ocima tzv. medjunarodne zajednice moglo da promeni ne bas dopadljivu sliku Srbije. Razumnije je pretpostaviti da puka povika na nepravedne sankcije, koja se svodi na nekontrolisano razmnozavanje ionako prejake ksenofobije, deluje poput bumeranga na spoljne partnere: ide naruku evropskim i americkim jastrebovima koji se suprotstavljaju ublazavanju sankcija, dokazujuci da aktuelna srpska politika nije pouzdan partner za mirovne kompromise jer ne odustaje od ratoborne, nacionalisticke opcije ni u sirem prostoru bivse Jugoslavije.

Zavisnost Srbije (i Crne Gore, podrazumeva se) od spoljnih cinilaca ostaje, u svakom slucaju, presudna i posle izbora. Svakako u meri u kojoj ocekivano - i, u nacelu, obecano - ublazavanje sankcija zavisi od dogovora da se u Bosni, slozno i neopozivo, obuzda siledzijsko divljastvo. To, dakako, ne znaci da izbori u Srbiji nisu bili znacajni nezavisno od toga sta se pripremalo i ocekivalo u Briselu i Zenevi. Jesu. Ali sve dok je modus vivendi u Krajini i mir u Bosni uslov za ublazavanje sankcija, sva politicka, pa i izborna, medjusrpska odmeravanja ostaju podredjena toj ogranicenosti manevarskog prostora na koji je potisnuta srpska (Miloseviceva) spoljna politika.

Ne treba, pri tome, smetnuti s uma da ta tema (srpska spoljna politika) nije bila predmet znacajnije paznje dok je trajalo izborno nadmetanje. Izuzimajuci povremene, uobicajeno ubojite antiratne kritike iz Deposa, poglavito u prigodnim besedama Vuka Draskovica, osporavanja su bila ili zanemarljivo marginalna ili ultranacionalisticki ratoborna, pa zato i, pretezno, kontraproduktivna. Najmanje je, koliko se zna, bila sporna srz spoljnopoliticke platforme vladajuce SPS: njena definicija i odbrana "nacionalnog i drzavnog interesa", odnosno oruzanih "pobeda" zapadno od Drine ciji je rezultat stvaranje dve nove srpske drzave.

Uprkos stranackim varnicama oko toga cije su zasluge vece, utisak je da i vlast i vecina opozicionih prvaka svrstavaju to, neposredno ili okolisno saglasavanje sa stvaranjem jedinstvene drzave za sve Srbe, u neprikosnovene nacionalne prioritete. Ostaju samo takticke, bezmalo proceduralne razlike. Recimo, oko toga kada bi, i kako, RS Krajina i Republika Srpska trebalo da se spoje sa maticom i pod kojim nazivom.

Posmatrana iz domaceg ugla, takva izborna saglasnost mogla bi se, naravno, tumaciti i kao vazna prednost za i dalje dominantnu SPS. Preciznije: za sadasnju srpsku vlast i najvaznijeg zenevskog pregovaraca, Slobodana Milosevica, kao "svesrpskog predsednika", kako ga krajiski ratni i politicki lider Milan Martic prorocki oslovljava pred RTS kamerama.

Podrazumeva se da je prednost u tome sto nacionalni konsenzus ove vrste ucvrscuje pregovaracke oslonce zvanicne Srbije u Zenevi i drugde. Nevolja je, medjutim, u tome sto tako stecena prednost, ako je to prava rec za medjunarodni polozaj u kojem se nalazi beogradski politicki vrh, ima ogranicenu upotrebnu vrednost. Vec i zbog toga sto najuticajnije spoljne sile, od Amerike i Evropske unije do Rusije koje, najblaze receno, zaziru od "Velike Srbije", odlucuju o tome da li ce i sto je sve vaznije, kada ce, sankcije biti makar ublazene...

Aleksandar Nenadovic