"VREDI LI, ZARAD ZIVOTA, SVE PREZIVETI?"

AIM, Beograd, 4. 1. 1994.

Zatocenik pet hrvatskih mucilista

size: 32-godisnji inzenjer tehnologije iz srpskog sela kraj Livna zarobljen je leta 1992. god. na vojnom, izvidjackom zadatku. Boravio je u hrvatskim zatvorima u Rami, Prozoru, Tomislavgradu, Splitu, Ljubuskom, gde je bio podvrgnut mucenjima kao "cetnicki vojvoda".

Ljudi na stakama na ulicama Banjaluke je mnogo. Ipak, za 32- godisnjeg Milorada Pajcina mnogi znaju - preziveo je pet hrvatskih logora. On sam jos uvek ne zna da li je to sto je ostao ziv sreca ili nesreca.

"Zarobljen sam 24. aprila 1992. godine", svedoci Pajcin, Srbin iz sela Gubin, opstina Livno. Po zanimanju je inzenjer tehnologije i do rata u Bosni i Hercegovini radio je u fabrici vojne opreme "Slavko Rodic" u Bugojnu.

U zarobljenistvo pada u vreme pakta izmedju Hrvata i Muslimana. U rejonu sela Ravno, u koje se uputio kao pripadnik srpskih vojnih snaga da izvidi neprijateljski teren, zarobilo ga je petnaestak pripadnika Hrvatskog vijeca obrane i muslimanskih snaga, tzv. "zelenih beretki".

RAMA

"Odveli su me u selo Ramu kraj Ramskog jezera i odmah megafonom pozvali seljake da vide 'pravog cetnickog vojvodu'. Vezali su me za stolicu i navalili da me tuku. Od jednog udarca cizmom pukla mi je vilica i razdvojila se na dva dela", prica Pajcin. "Zatim su pocele pretnje klanjem i, lagano, nozem pravljenje rezova na glavi. Na usi mi stavljaju stipaljke od induktorskog telefona i okretanjem brojcanika proizvode elektrosokove. Krv sa glave celog me obliva i pomislio sam - nestajem, kad su ispred policijske stanice u kojoj sam bio zatocen, poceli da se skupljaju mestani."

Izneli su ga ispred stanice i Pajcin je, kaze, u magnovenju cuo njihove glasove:

• Odseci cemo mu ruke; noge cemo da mu secemo, izvadicemo mu oci...

U tom trenutku pojavio se Davor Glasnovic, Hrvat, naturalizovani Kanadjanin, i ispred ociju mu stavio dvosekli noz na kome su ugravirani inicijali Nezavisne drzave Hrvatske - NDH. Munjevitom brzinom je secivo zabio u levu ruku, nepogresivo pogodio venu iz koje je mlazom potekla krv. Pozvao je okupljene da "piju cetnicku krv", prica Pajcin. Neki su pruzali ruke i umivali se njegovom krvlju, drugi su ga cupali za kosu, grebali, udarali... Prepoznao je znanca od pre rata, izvesnog Ambrozija Tovila, koji mu je kundakom puske udarao po noktima i pokusavao da ih iscupa kombinovanim klestima...

Ostatak dogadjanja prekrila je nesvest. Njome su prekriveni i dozivljaji iz mesta Prozor, gde je prebacen iz Rame. Iz policijske stanice u Tomislavgradu, u koju je stigao iz Prozora, seca se samo batina sok-palicama, a iz Ljubuskog da mu je vilica razbijena i na treci deo.

Pajcin se ne seca zasto je odvodjen iz zatvora u zatvor. Pretpostavlja da, videci ga polumrtvog, niko nije zeleo da izdahne u njihovom zatvoru.

SPLIT

Posle Ljubuskog, u kome po ko zna koji put gubi svest posle razbijene vilice, sebi je dosao na teritoriji Republike Hrvatske, u splitskoj bolnici na Firulama. Prvo sto je ugledao bili su aparati za infuziju i transfuziju krvi. Sutradan su mu operisali vilicu. Kada se vratio u sobu, medju ostalim bolesnicima, ranjenim Hrvvatima, proculo se da je medju njima "cetnicki ranjenik". Hteli su da ga lincuju. Opet je najrevnosniji bio poznanik od pre rata, izvesni Pasalic iz hrvatskog sela Raujni, koje je svega pet kilometara udaljeno od Pajcninovog rodnog mesta. Pasalic je bio invalid, u kolicima. Policajci koji su dezurali kraj zarobljenika primakli su kolica blize krevetu i dali mu policijske palice. Linc je sprecio dezurni lekar.

Dan nakon toga, u bolnicu je, nenajavljena, stigla, delegacija Medjunarodnog komiteta Crvenog krsta. Posto nije mogao da govori, Pajcin je dobio papir i olovku da napise o svom zarobljenistvu. Od Crvenog krsta je dobio evidencioni karton. Kada je poseta otisla, cuo je u susednoj sobi prevodioca delegacije kako nekome u bolnici otkriva sadrzaj podataka koje je napisao. To je bio znak da i policajci koji su ga cuvali zapocnu sa torturom.

Nastavak price sledi u podrumu vojnog zatvora "Lora", u prostoriji od dva sa dva metra, sa vodom do visine praga, bez pokrivaca i podmetaca. "Podrum u Lori bio je pogon za unistavanje ljudi bez metka", kaze Pajcin.

"U podrumu sam bio sest dana, pa ipak na mene nisu navalili svom snagom, nisam stigao na red. Hvatala me nesvestica od svih tih sajli, motki i bodeza i krikova koji su se culi. Ljudi su izludeli od batina. Umirali su da deset preloma nogu, od zedji, batina, bola... Jednom, kada su me oborili mlazom iz hidrantnog creva, videli su u dzepu mojih pantalona nesto cetvrtastih obrisa. Izvadili su to, i na veliko zaprepascenje, ugledali evidencioni karton Medjunarodnog komiteta Crvenog krsta. Prebacili su me na sprat."

Mislio je Milorad Pajcin da mu sada jedino preostaje da ceka razmenu zarobljenika. Uskoro se, medjutim, uverio da je zarobljenik divljac za slobodni odstrel.

Dosli su nepoznati ljudi, zatrazili ga po imenu i izveli na krov zgrade. Lomisli su ga, kaze, pajserima, motkama i drzalicama sve dok im nije bilo jasno da ne moze da ustane. Sa 11 slomljenih rebara, tri nagnjecena kicmena prsljena, odbijenim bubrezima i iscasenim kukovima, ubacili su ga u kombi sa jos dvojicom zarobljenika. Mislio je da ga voze na razmenu i nije zalio zbog bolova.

LJUBUSKI

Stigao je, medjutim, pod drugi put u Ljubuski. To je, kaze, tek bio pakao.

" "Na Bajram su dezurni cuvari Branko Eres, Kreso Paradzik i Nedo Macic pustili iz celije nekog Ahmeta da se nasladjuje nad nama celu noc. Otvorili su sve celije, poskidali nas gole i isterali nas napolje na kisu, da bi nas potom sajlama i kablovima ponovo saterali sve unutra. Stos je bio da popadamo jedni preko drugih, kako bi oni na podu izdisali pod teretom onih odozgo, a oni na vrhu od batina. I tako celu noc do svanuca, a u svanuce su nas terali da golih kolena puzimo po pesku i tako gde je ima, pasemo travu. Kada smo prolazili pored poljskog klozeta morali smo ruke do lakata zagnjuriti u izmet. Terali su nas da lizemo prste. Trerali su nas posle toga, da gladni i zedni, jedemo so...."

"Dovodili su zene, Srpkinje iz logora Dretelj kraj CHapljine. Doveli su jednu staricu koju su silovali na nase oci. Doveli su i jednu devojcicu od 12-13 godina, sa majkom. Terali su i nas da ih silujemo.

Secam se coveka iz Stoca, civila, od koga su trazili da "prizna" koliko je Hrvata ubio. Chovek nije ni jednog, ali su oni posto-poto trazili priznanje. Licitirali su, i kada je, jadan covek, prvo rekao - jednog, a na kraju rekao osamanestoricu, jedan cuvar je poskocio, nozem mu iskopao oko i naterao ga da ga proguta".

Pajcin nabraja ljude sa kojima je delio celiju u Ljubuskom: Stevu Antica iz Konjica, Danila Djurasovica iz Mostara, Danka Domazeta iz Stoca, mladog vojnika JNA Dragana Ristica iz Rume, Sinisu Jovanovica iz Pirota... Iznudjivanje priznanja bilo je uobicajena praksa i alibi za prebijanje do smrti. " Mi smo ih iznosili, a oni bi ih palili benzionom. Za njih se vise i ne zna".

"Zahvaljujuci nekakvoj sreci", Milorad Pajcin je razmenjen 18. avgusta 1992. godine kod Stoca. Odatle je prevezen u Bilecu, pa u Beograd, na VMA. Iz Beograda je stigao u Banjaluku. Tu je, u banjaluckom zatvoru, video Davora Glasnovica, coveka koji mu je presekao venu prilikom zarobljavanja. Kaze da mu vojne vlasti nisu dozvolile da Glasnovicu vrati bar pesnicom. A ne zna ni koliko je to uistinu zeleo.

Danas se, posle svega, pita: Vredi li, zarad zivota, sve preziveti?

Gavrilo Mikic