TALASANJE KOJE ZIVOT ZNACI

Kulturni zivot Banjaluke

Vec dve godine u banjaluckom ratnom lavirintu deluje Pozoriste mladih DIS, u sukobu sa oficijelnim moralom koji nalaze "smrtnu ozbiljnost" i zabranjuje ironiju na racun svog naroda. Njihove predstave, ciji prihod se poklanja humanitarnim organizacijama i ratnoj sirocadi, ustalasavaju banjalucku javnost.

Clanovi banjaluckog Pozorista mladih DIS piju pivo iz flase (!) u Svecanom salonu na prvom spratu Doma kulture (!). To je ona lepa velika soba u kojoj je ovaj grad docekivao predsednika Radovana Karadzica - objasnjava banjalucki dnevnik "Glas srpski". Iz pera pozorisne kriticarke banjaluckih novina najnovija premijera Pozorista mladih DIS zabelezena je kao "obescascivanje" vaznog kulturnog mesta i "zagadjivanje atmosfere" detaljima kao sto su zelena cojana haljina glavne glumice i leksema "masala", koju ona izgovara u predstavi "Psi". "Bas je to bilo lepo (ponovo) videti", sarkasticno konstatuje kriticarka u tekstu punom uzvika i znakova pitanja.

Zasto Disovci izazivaju toliko negodovanja i cudjenja? U vreme gradjanskog rata u kome ketmen nalaze podozrivost prema zelenoj - muslimanskoj - boji i prema izrazu "masala" na srpskom etnickom prostoru, grupa mladih usudila se da postupa drugacije. Za ime svog pozorista izabrali su rec "dis" - predmetak koji oznacava razdvajanje, razlicitost uopste. Otud, DIS kao dis-harmonija, dis-onantnost, kao ne-dis-ciplina. I sve to u Banjaluci, u kojoj rat, kako misle neki, nalaze "smrtnu ozbiljnost", zabranjuje ironiju na racun svog naroda, cini neprilicnom rok muziku...

Mnogo vise nego kao zaoke kojima ih bode oficijelni moral preko novina, Disovci rat oko sebe osecaju u vidu odlaska gotovo celog muskog dela ansambla na front. U predstavi "Maratonci", na primer, Topalovice onda igraju devojke preimenovane u Topalovicke.

Svako u ratnom lavirintu nalazi neki svoj put. Ova grupa mladih ljudi pokusava da sledi tanku liniju radosti zivljenja i stvaranja. Sav prihod od ulaznica poklanjaju humanitarnim organizacijama i ratnoj sirocadi. Cesto igraju za vojnike Republike Srpske.

U predstavi "Psi" narugali su se obicaju Srba da se takmice u disciplini "ko ce napraviti vecu kucu". Takva takmicarska strast ovladala je dvojicom oceva ciji se sin i cerka strasno vole. Kako je njihova ljubav onemogucena roditeljskim intervencijama, dvoje mladih se otiskuju u zivot, svako na svoju stranu. Momak zaradjuje hrpu maraka u Nemackoj, devojka postaje kafanska pevacica. Ponovo se susrecu kada su im oboma roditelji pomrli. I, umesto hepienda ljubavi lishene prepreka, prica se zavrshava zapocinjanjem novog takmicenja

• ko ce svom ocu podici veci spomenik.

Nezavisni "BIG radio", zajedno sa slushaocima koji su komad odgledali, pohvalio je premijernu predstavu. Oficijelna kriticarka "Glasa" je pozorisnu igru najavljenu u afisi kao "komad iz narodnog zivota sa pevanjem i lajanjem" komentarisala recima da su se clanovi ansambla "siti nalajali". Posle njene kritike, u etar su krenule vibracije negodovanja. DIS je ustalasao zivot.

Pedesetak clanova trupe zivi od ljubavi prema pozoristu, zahvaljujuci sponzorima koji njihovu igru razumeju i vole i direktorki Doma kulture koja im je ustupila prostor. Uprkos deklarativnom optimizmu tipa - "necemo nikad napustiti Banjaluku", reci ce i da u roku od mesec dana ta odluka moze da se promeni.

Aida Bohomovic, Natasa Lipovac, Dijana SSkondric, Vladimir Kezic, Sanja Popovic, Irena Vukoja, Predrag Marceta, Aleksandar Granolic i drugi spremaju sledecu, 14. premijeru u dvogodisnjem zivotu ovog pozorista. Iscitavaju tekst "Epigrama": "O", kao obrazovana omladina odlazi; "I", kao izvanredno istaknuta iracionalnost; "N", kao nadom nadjacati nevolje; "L", kao ludorija legitimnih lidera...

Opet ce se zatalasati u Banjaluci.

Gavrilo Mikic