NEVINOST BEZ ZASSTITE

,AIM, Beograd, 26. 12

Dezerteri u Srbiji

size: Po vazecem zakonu u SRJ, neodazivanje na mobilizaciju u JNA u vreme rata u Hrvatskoj, je krivicno delo, za koje se posledice mogu snositi jos 20 godina. Niko ne raspolaze preciznim podacima koliko mladica iz Srbije moze da dodje pod udar zakona. Cifre se krecu od 30 do 200 hiljada, mada su obe krajnosti najverovatnije preterane. Dok se dezerteri s jedne strane optuzuju kao izdajice, s druge se njihov potez ocenjuje kao akt gradjanskog otpora ratnoj politici Srbije. Nijedna ozbiljna politicka snaga nije dezertere uzela u zastitu. U Skupstini Srbije u martu

1. neslavno je zavrsio predlog Zakona o amnestiji. Posle toga, problem dezerterstva je skinut sa javnog dnevnog reda, ali sluzi, kako misli advokat Nikola Barovic, kao sredstvo za pritisak na stanovnistvo.

AIM,BEOGRAD,26.12.

Najave koje ovih dana stizu iz nekih zapadnoevropskih zemalja, pogotovo iz Danske, da ce mladicima srpske nacionalnosti koji su pobegli iz zemlje, izbegavajuci mobilizaciju, biti uskracen boravak, ponovo su na domacu politicku scenu vratile pomalo zaboravljenu pricu o dezerterstvu.

Sta ce biti sa mladim ljudima kada dodju na jugoslovensku granicu? Hoce li ih vlast hapsiti? Hoce li ih hapsiti sve odreda ili ce praviti selekciju?

Nikola Barovic, advokat iz Beogada, sa dugim iskustvom u zastupanju dezertera, iznosi da je po vazecem zakonu neodazivanje na mobilizaciju krivicno delo. S pravne tacke gledista, prekrsaj zakona ne zastareva punih 20 godina.

• Kada bi mladici-povratnici dosli na granicu, moglo bi im se desiti da budu uhapseni. Neki mogu biti uhapseni i kasnije, kaze Barovic.

Ali, po njegovom misljenju, prica o dezerterima ovog rata nije samo pravna, vec i politicka prica.

KUKAVICLUK ILI OTPOR RATU

Krajem leta i pocetkom jeseni l99l. godine veliki broj mladica iz Srbije, na poziv JNA, uzeo je puske u ruke ili doborovoljno otisao u rat. Neki su se, medjutim, krili od vojnih pozivara, mnogi se na urucene pozive nisu javili... Nije mali broj onih koji su se sa fronta vratili kucama. Mnogi su, opet, izmedju puske i zatvora - izabrali izbeglistvo. Price o patiotizmu i dezerterstvu tih su dana potresale i suprotstavljale javnost. Tesko da ijedan narod ima tako utemeljenu pacifisticku tradiciju, da njegovi mladici mogu da ostanu imuni na optuzbe da su izdajice i kukavice. A kamoli Srbi, kod kojih je ispracaj u vojsku tradicionalna porodicna svecanost. Jedan od njih, Miroslav Milenkovic, rezevista iz Gornjeg Milanovca - ubio se 20. septembra 1991. g. na stocnoj pijaci u Sidu, izmedju dve grupe rezervista - prvih, koji su puske ostavili, "razdruzili" i drugih, koji su puske uzeli i krenuli na front. U nekoliko minuta koje je imao na raspolaganju da odluci da li ce biti patritoa ili izdajnik-dezerter, u raskoraku od jednog do drugog stroja, Milenkovic nije uspeo da razresi ovu moralnu dilemu. Izabrao je smrt.

Veliki broj mladica, takvih dilema nije imalo. Odlucili su da napuste zemlju. Ni tada, a ni danas, niko u Srbiji nije raspolagao niti raspolaze preciznim podacima koliko se mladica iz Srbije nalazi izvan granica. Brojkama se cesto manipulise, u zavisnosti od toga kakav se efekat u javnost zeli izazvati. Stoga se i procene krecu od 30 do 200 hiljada mladih, ali se slobodno moze reci da su obe cifre preterane. Naime, pouzdano se zna da se samo u Madjarskoj nalazi izmedju 20 i 25 hiljada mladih Madjara iz Vojvodine, a prema nekim izvestajima inostranih imigracionih organizacija i Crvenog krsta da se naslutiti da se u Evropi i Severnoj Americi nalazi od 90 do 110 hiljada mladica, izbeglih od vojne obaveze.

Natasa Kandic, direktor Fonda za humanitarno pravo, napominje da je Savet Evrope ove jeseni doneo Rezoluciju o zastiti dezertera, imajuci u vidu ponasanje nekih zemalja, pre svega Danske, koja nastoji da preveliki broj izbeglica smanji otkazivanjem gostoprimstva dezerterima.

• Pitanje dezertera je veliki politicki problem s kojim je Srbija suocena, a koji ne nailazi na gotovo nikakvu medijsku paznju. Od kako je poceo rat u Hrvatskoj, veliki broj ljudi iz Srbije je bezao u inostranstvo, ne zeleci da ucestvuje u takvom ratu. To je, po meni, jedno vrlo vazno politicko opredeljenje mladih, u trenutku kada smo imali homogenizaciju politickog javnog mnjenja, gde su srednje i starije generacije podrzavale politiku rata. Nije postojala nikakva politicka snaga koja bi podrzala njihov antiratni stav, i zastitila ih od strogih sankcija predvidjenih zakonom. Podaci o broju onih koji su otisli su, po meni, politicki relevantni - oni govore o postojanju gradjanskog otpora ratu u Srbiji, mada takva ocena ovog cina nije dosla do izrazaja - istice Natasa Kandic.

U novembru l99l. godine, prema procenama iz razlicitih izvora, koje su se mogle procitati cak i u rezimskim medijima, u inostranstvu se nalazilo oko 200 hiljada mladica koji su izbegli mobilizaciju.

Da je dezertiranje i odbijanje da se ucestvuje u ratu u Hrvatskoj bilo zbilja relevantno, pokazuju i rasprave u saveznom parlamentu. Najvisi vojni funkcioneri, general Veljko Kadijevic i admiral Stane Brovet, jedan od razloga neuspehu JNA pripisali su broju mladica iz Srbije koji su dezertirali iz JNA. Tada su spomenuli i brojku od lO.OOO postupaka koji su pokrenuti protiv lica koja su odbila da prime vojni poziv ili su bezala sa ratista.

Izbijanjem rata u BiH, ovaj problem poprima nesto drugacije dimenzije, pogotovo od l9. maja l992. godine kada parlament Srbije donosi odluku o povlacenju gradjana Srbije sa teritorije BiH, jer je ona 7. aprila te godine priznata kao nezavisna drzava. Srbija vise ne moze da mobilise gradjane i da ih posalje u rat na teritoriju Bosne. Ali, to po nekim tumacenjima nije smela ni pre toga, jer mobilizaciji nije prethodila javna odluka, objavljena u sluzbenom glasilu. Zbog toga je, kako istice advokat Nikola Barovic, definicija dezerterstva problematicna. U njenom tumacenju vise je dosao do izrazaja politicki nego pravni momenat.

ZA I PROTIV AMNESTIJE

U medjuvremenu, kako se ratni vihor stisavao, postajalo je sve izvesnije da ce nadlezni organi morati da nesto odluce o sudbini onih koji su zbog rata napustili zemlju. Sredinom marta 1992. u Skupstinu Srbije stigla su dva oprecna predloga. Grupa poslanika Socijalisticke partije Srbije predlagala je da se izbeglim mladicima zabrani povratak u zemlju, i drugi, od poslanika DZVM, da se proglasi opsta amnestija. Za zabranu povratka glasao je 80 poslanika, isto toliko ih je bilo protiv, a uzdrzanih je bilo 23. Da je jos 20 poslanika glasalo "za", predlog bi otisao u redovnu zakonsku proceduru i verovatno bi Srbija ostala bez 100 hiljada svojih drzavljana.

I jedan i drugi predlog su se temeljili na Ustavu. Grupa SPS poslanika smatrala je da Skupstina mora sto pre da donese odgovarajuce zakone u ovoj oblast i da sve svoje gradjane stavi u ravnopravan polozaj, kako one koji su pobegli u inostranstvo, tako i one koji su na ratistu stradali.

Predlagaci amnestije su isticali da je ovde rec o maldicima koji su smatrali da se rat ne vodi zbog zastite Srbije i srpskog naroda, vec iz nekih drugih interesa i da Srbija ne moze sebi dozvoliti da izgubi toliko mladih, obrazovanih ljudi. Predlagana amnestija odnosila bi se na one koji su pobegli u inostranstvo, ali i na one koji su ostali u zemlji, ali se nisu odazvali na vojni poziv.

Javnost se uzburkala oko pitanja dezertera. Dok su se jedni pitali ima li Armija moralno pravo da se u nedefinisanom drzavnom i pravnom stanju strogo drzi zakona, kada se nije revnosno pozabavila ni sa onima iz svojih redova koji su doprineli njenom tumaranju na bojnom polju, drugi su smatrali da drzava nije pravna ukoliko ne kazni dezertere. Zabraniti povratak citavoj generaciji maldih ljudi, medjutim, predstavljalo bi veliki presedan.

Bivsi sudija Vrhovnog Vojnog suda Jovan Buturovic jos tada je smatrao da se u Skupstini jure komarci umesto da se isusuju bare: ako su se poternice i stubovi srama pokazali kao los recept za lecenje boljke zvane "bezanija sa ratista", Armija bi se morala iskupiti opstom amnestijom. Kada se 10 hiljada gradjana ne odazove na mobilizaciju ili napusti ratiste i protiv njih se pokrene postupak, onda ili ne valja zakon ili pravna drzava ne funkcionise. Zato je Buturovic izlaz video u amnestiji kao gestu drzavnicke mudrosti.

U maju 1992. g. Nastavno-naucno vece Beogradskog univerziteta podnosi vladi Srbije inicijativu da se odobri nesmetan povratak mladih ljudi u zemlju. Inicijativa, medjutim, nije stigla na dnevni red skupstinskih rasprava. Inicijativa poslanika Dragomira Taskovica iz novembra iste godine da se obustavi postupak protiv dezertera, sve dok se ne donese novi zakon, takodje nije prihvacena.

Da li je i koliko postupaka u medjuvremenu vodjeno protiv lica koja se nisu odazvala mobilizaciji, nije poznato, a nisu vise spominjane bilo kakve inicijative. Problem dezerterstva kao da je bio skinut sa dnevnog reda, da bi ga ponovo aktuelizovala najava Danske da srpske mladice vrate u Jugoslaviju.

• Da vlast ozbiljno razmislja o amnestiji, ona bi vec donela taj zakon. Ovako, nereseni problem dezertera ce dugo sluziti kao sredstvo za pritisak na stanovnistvo, mladi ljudi i njihove porodice stalno ce ziveti u strahu. Jos je tragicnije sto taj strah odavde nailazi na punu podrsku u Evropi. Vlasti u zapadnoevropskim zemljama jako dobro znaju kakvo je stanje ovde i sta se tim mladicima moze dogoditi, ali im ipak uskracuju boravak - kaze advokat Nikola Barovic.

Da li ce "povratak" u zemlju izbeglih ponovo pokrenuti lavinu za i protiv osude - ostaje da se vidi. U medjuvremenu, sve je uocljiviji jedan novi momenat. Dobar deo urbane populacije mladih vise uopste nije spreman da sluzi ovakvu vojsku. Zakone, koji se, inace, sprovode u svim drzavama, ovde mladi gledaju da izbegnu na svaki nacin. Domisljaju se kako znaju i umeju, a roditelji ih u tome svesrdno podrzavaju. To je javna tajna. Da li ce roditelji buducih vojnika i onih koji to pod uslovima rata 1991-1992 nisu hteli da budu, uticati da se problem dezerterstva sagleda u drugacije definisanim kategorijama patriotizma i izdajnistva?

Vesna Bjekic Ozrenka Radulovic