MEDJUNARODNA PRAVDA ZA DOMACCU UPOTREBU

,AIM, Beograd, 25. 12 Sudjenje ratnim zlocincima

size: Medjunarodnoj inicijativi za sudjenje ratnim zlocincima na prostoru bivse Jugoslavije nedostaje saradnja gospodara rata u Bosni, Zagrebu i Beogradu. Potezi hrvatske, muslimanske i srpske vlasti na otkrivanju ranih zlocina iskorisceni za obracun sa politickim protivnicima, kao sto su Paraga i SSeselj. Optuzivanje SSeselja i njegovih simpatizera za ratne zlocine vlasti u Srbiji vratilo se kao bumerang jer je on rezim optuzio za saucesnistvo. SRJ, iako pozvana, jedina nije kandidovala svog sudiju u Haskom sudu. Sve poteze oficijelne Srbije i SRJ dr Vladan Vasilijevic karakterise kao "odsustvo inteligencije". Moze li se sudjenje srpskim fasistima ubrojiti u srpske nacionalne interese?

Hoce li ruka pravde ikad izvuci iz mraka krivce za ratne strahote na tlu koje je svet nekad znao kao Jugoslaviju - ili ce vodje zaracenih strana u mirovni plan "ugraditi" amnestiju za ratne zlocine i patnje sopstvenog naroda zabasuriti dogovorom, zarad nekakvih medjusobnih aranzmana?

Odgovor na ovo pitanje nije uputno traziti ni u sedistu Ujedinjenih nacija, ni u Hagu, gde je nedavno zavrseno inauguralno zasedanje Medjunarodnog suda za ratne zlocine na prostoru bivse Jugoslavije. Dilema se moze razresiti samo ako se pronikne u politicku volju stratega rata u Bosni, Zagrebu i Beogradu. Sudeci po raspolozenju onih kojima bi, pre svih drugih, moralo da se sudi, onih koji nikako da "uoce" sve zesci ritam zlocina i onih koji su davno izgubili interesovanje za vladavinu prava, male su sanse da ce ratni zlocini biti kaznjeni bar na jednoj strani. Haski jugo-tribunal tako ostaje bez pomoci koja bi u najavljenoj reprizi Nirnberga bila od krucijalnog znacaja.

"Kooperativna" farsa

U jednom trenutku se ucinilo da su sukobljene strane postale svesne cinjenice da je ratno pravo (jus in bello) zasnovano na nacelu da i u ratu, ma kako on bio zestok, treba biti - covek. Nakon sto je hrvatski pisac Dubravko Horvatic sastavio svoju listu ratnih zlocinaca medju srpskim kolegama (na kojoj se nasla cak i poetesa Desanka Maksimovic), usledila je inicijativa za formiranje komisije za ispitivanje ratnih zlocina, potekla od ZZarka Olujica, javnog tuzioca Hrvatske. Samo u osijeckoj regiji pokrenuto je oko 500 postupaka (nema informacija da li su i kako zavrseni), a Sabor je oduzeo zastupnicki mandat Dobroslavu Paragi pod sumnjom da su njegove formacije HOS-a cinile "nedozvoljena dela". Dobro je poznato da je Paraga politicki protivnik hrvatskog predsednika Tudjmana, no - bez obzira sto je sve licilo na farsu - hrvatski pristup "raskrinkavanju" ratnih zlocina u medjunarodnoj javnosti primljen je kao izraz dobre volje za saradnju."Kooperativnom" se pokazala i muslimanska vlast koja je, gotovo preko noci, kao ratne zlocince pohapsila one koji su naglo okrenuli ledja Aliji Izetbegovicu, svom dojucerasnjem vrhovnom komandantu. U maju je u Podgorici odrzano prvo, i za sada jedino, sudjenje poslednjem ratu. Petorici pripadnika Vojske Republike Srpske, od koji su cetvorica i dalje u bekstvu, podgoricki sud je za ubistvo porodice Klapuh iz Foce, pocinjeno na teritoriji Crne Gore, odredio kaznu od ukupno osam decenija. Jedino u Srbiji, koja po "priznanju" njenog politickog vrha "nije ucestvovala u ratu", ni reflektorima, a kamoli svecom, nije bilo moguce pronaci nijednog ratnog zlocinca.

Mogucnost pojavljivanja pojedinih gradjana Srbije, odgovornih za ratne zlocine, pred sudom u Hagu pojavila se posle raskida neformalnog politickog saveznistva SPS i SRS, kada je SPS javnosti iznenada saopstila da se SSeselju i njegovim sledbenicima "vise ne moze verovati", jer su, kako se u saopstenju kaze, "pocinili dugi niz zlocina". Tako su dugo prikrivani i poricani zlocini koje su u ovom suludom ratu pocinili gradjani Srbije, izronili iz mraka. Odbacivanje SSeselja se SPS-u vratilo poput bumeranga: "pukla" je ljubav izmedju socijalista i radikala, ali je "pukao" i SSeselj koji je za "dugi niz zlocina" optuzio paravojne formacije i bande koje su - po njegovim recima - formirali celnici SPS. Usledila je "noc kratkih nozeva" kad su pohapseni SSeseljevi ljudi, njemu samom je uskracena do tada maksimalna podrska drzavnih medija, a mogucnost prisustva makar jednog "optuzenog" u Hagu postala je izvesna.

Samo naivnima nije bilo jasno da je rec o jos jednom svesto osmisljenom politickom potezu vladajuce partije na celu sa Slobodanom Milosevicem i "igri" razgolicavanja zlocina za koje je oficijelna vlast znala i - nije iskljucjeno - podsticala. Nagla pravosudna lojalnost medjunarodnim faktorima, izrazena kroz hapsenje sacice SSeseljevih ekstremista bila je tek paravan iza koga se razradjivala strategija opstanka SPS na vlasti. Iako se Chesto, bas sa vrha SPS piramide, moglo cuti da "zlocini nisu imanentni srpskom narodu", termin "ratni zlocinac" postao je opasan instrument kojim u srbijanskim predizobrnim danima operisu najkrupnije politicke licnosti Srbije.

SPS-u se, vojnickim jezikom receno, "gubitak SSeselja" ucinio prihvatljivim. Ali time je dato priznanje da je i u Srbiji moguca dominacija ljudske slabosti i zla. I tek time je dato za pravo izvestajima u nezavisnim medijima koji su opisivali Vukovar, Ovcaru, Strugu, Sjeverin, Bijeljinu, Zvornik, Focu...Rezimski mediji doneli su mnostvo zvanicnih informacija, sa imenima, prezimenima, datumima rodjenja onih koji su bili umesani u zlodela.

A onda srbijanske vlasti cine jos jednu u seriji tipicnih gresaka i, bez pompe koja je pratila hapsenje osumnjicenih, jednog po jednog pustaju iz zatvora. "Rat je, pobogu!" - pravdaju ih jedni. "Gde ste videli da pobednici u ratu odgovaraju za zlocine? Uzmite primer partizana"

• dodaju drugi. "Pitanje je da li formiranje medjunarodnog suda u Hagu ima pravnu osnovu" - u dilemi su pravnici bliski vladajucim krugovima. "Sud je samo izgovor da se prikrije nemoc u traganju za pravim resenjem" - kategoricno ce cetvrti. "Pa, ljudi, Srbija uopste nije u ratu!" - horski klice SPS pastva.

"Hocu-necu" bumerang

U samom startu, pre nego sto je politicka inicijativa o formiranju suda pravno "upakovana", UN su pozvale Srbiju i Crnu Goru da doprinesu oblikovanju karakteru tog suda. I ne samo to. Dr Vladan Vasilijevic, clan Komiteta za medjunarodno krivicno pravo ILA, tvrdi da su u Frajburgu, maja prosle godine, inicijativu pravnika krivicara o formiranju medjunarodnog kolegijuma sudija sa nadleznoscu da sudi pociniocima ratnih zlocina u Jugoslaviji potpisali i naucnici iz Srbije. Uprkos tome, drzava, na celu sa Konticem, formira svoju grupu eksperata, stav o neucescu u radu suda proglasava strogo poverljivim, odluku o tome prebacuje, naknadno, na Skupstinu i sve to krije od domace javnosti. Sledeci naopaku logiku - "Ako ne ucestvujemo, njihove odluke nas ne obavezuju" - SRJ, iako pozvana, nije kandidovala sudiju za pomenuti sud, tako da je u celoj ovoj prici po strani ostala jedino zemlja koje se to najvise tice.

Dr Vasilijevic, inace i predsednik Saveta Fonda za humanitarno parvo u Beogradu, nekoliko puta je upozoravao na "odsustvo inteligencije" kod onih koji sud i njegovu nadleznost unapred ne priznaju, izvlace zakljucke o zloupotrebi prava i moralnim ogresenjima medjunarodne zajednice i za zlocine optuzuju sve druge, osim svoje strane. To bi verovatno moglo da se odnosi i na one koji su sprecili da dva izvestaja - upuceni kazu kvalitetna - koje je svojevremeno napravila posebna ekspertska grupa oko Paniceve vlade, stignu do sedista UN. Umesto toga, rad na elaboratu je prepusten Milanu Bulajicu, sekretaru drzavne komisije za ratne zlocine i zlocine genocida i njegovim "ekspertima" koje odlikuje tragikomicna fobija prema "svetskom policajcu", tj. SAD. Rad te (u naucnim krugovima) osporavane komisije odlikuje stav o protivpravnosti suda, "jer se na ovim prostorima vodi gradjanski rat", na jednoj strani, i "cinjenica" da "Srbija nije priznala ratno stanje", na drugoj. Podatak da je pre ravno dve godine Srbija ratifikovala akta kojima prihvata ZZenevske konvencije i Protokol I i II, i time se obavezala da "goni" lica odgovorna za teske povrede medjunarodnog humanitarnog prava, bez obzira da li je rec o regularnoj ili paravojsci, kao da neko namerno prikriva.

Kaznjavanje za ratne zlocine vise ima karakter simbolicnog nego pravog kaznjavanja, jer se sudi tek malom broju nesumnjivih zlocinaca. U ovom trenutku najmanje je bitno hoce li SSeselj, Arkan ili Bokan odgovarati za zlocine: mera zla, pakosti i najgoreg zlocina odavno je predjena i to treba posteno priznati. Sad je vec sasvim izvesno da je globalna vizija "velikosrpstva" podrazumevala i zvanicni klimoglav vlasti povodom formiranja "srpskih dobrovoljackih odreda" do "Dusana Silnog", preko "Tigrova", do "Belih orlova", "ZZutih mrava" i "Srpskih cetnika", paravojnih formacija koje se dovode u vezu sa ratnim zlocinima. Rec je, pre svega, o legalnom importovanju "srpskih patriota" iz Srbije koje su, sa sve modernim naoruzanjem, preko granica "zemlje matice" propustali isti oni policajci koji su ih nedavno hapsili. Ko ih je obucavao, oblacio, naoruzavao i hranio, ostaje tajna, valjda do nekog sledeceg "pogodnog momenta". Ovo puta, pogodan momenat usledio je kad je SSeselj, stavljajuci znak jednakosti izmedju sopstvene zagubljenosti u potrazi za vlascu i katastroficne zaludjenosti jednog dela Srba, razbuktao pokret cetnickog populizma do te mere da je od svojih glasaca napravio "nelojalnu konkurenciju" SPS-u. Srbijanske vlasti su to shvatile kao elementarnu nepogodu i svoju pobedu u okrsaju sa SSeseljem proglasile - srpskim nacionalnim interesom.

A koliko do juce, srpski nacionalni interes - iako, u stvari, niko ne zna sta on predstavlja - sluzio je kao pokrice zlocina.

Vreme mucave i blage savesti, vreme otreznjenja nalaze srbijanskom gradjanstvu da ono, pre same vlasti i pravosudnih organa, digne glas i protiv onih kojima su zrtve samo brojke; onih koji su ucinili da izgubimo moralni odnos prema zlodelima - svih onih koji su zaboravili da i ratu postoje moralna pravila.

Rezolucija 827 Savet abezbednosti UN, kojom je osnvoan sud u Hagu, zasluzena je zbog ponasanja vodja, ne naroda. Sudice se pojedincima, ne drzavama i narodima. CHemu stid ako posle nemackih i japanskih, zajedno sa hrvatskim i muslimanskim, svetlost dana ugledaju i srpski fasisti?

To bi vec mogao biti srpski nacionalni interes.

Slavisa Lekic