TRENIRANJE MONOLITNOSTI

promene i prividi

,AIM, Beograd,9.11. Oni koji su iz spisa o dijalektici, dok je ta filozofska disciplina bila u politickoj modi, ucili da je slucajnost "oblik ispoljavanja nuznosti" mogli su ovih dana osetiti potrebu da o tome ponovo razmisle. Narocito ako su uocili izvesne podudarnosti nekih dogadjanja u svetu i ovde.

Slucajno ili ne, tek dogodilo se da je pocetkom prosle sedmice, bas u trenutku stupanja na snagu Mastrihtskih ugovora i zasnivanja jednistvene valute (eki) i banke za 12 drzava Evropske unije, u Beogradu, na "samitu" tri domaca premijera, zakljuceno je da je SR Jugoslaviji "neophodna jedinstvena monetarna politika". A dok se za istu vrse pripreme, raspustanje srspke skupstine odlozilo je i izbor novog guvernera Narodne banke.

Izgleda da je lakse integrisati pola Evrope, nego ekonomsko podrucje dve bratske republike "trece" Jugoslavije. U medjuvrmenu, dok inflacija leti u nebesa, a proizvodnja pada ispod minumuma, politicka vlast, osobito njen ideolosko- propagandni pogon, ne zna za predah. Nastupajuci u ime " nacionalnih prioriteta" neprikosnovenih za sve stranke i gradjane ona javnosti diktira tumacenje da su za sve krive, doskora nepravedne, a sada i genocidne sankcije.

U tom treniranju nacionalne monolitnosti, uprkos ocekivanoj pluralistickoj emancipaciji, gotovo da utesno deluje reska i efektna "finta" srspkog predsednika u njegovom proslonedeljnom monologu pred celnicima "vodecih" beogradksih glasila. Kao da jedino jos on ima snage i vodlje da dovede u pitanje sveopste zaklanjanje za sankcije. Smrknuta cela, sa strogocom koja iskljucuje neposlusnost, predsednik je nadleznim vlastima (dakle "svojima") odbrusio da su oni, a ne sankcije, krivi za ponizavajuce saobracajne jade na ulicama sve zapustenije srpske prestonice.

Milosevicevo (predizborno) "amnestiranje" Ujedinjenih nacija od odgvornosti za kolaps beogradskog javnog saobracaja ne mora, dabome, da znaci da ce se sada svi okrenuti domacim uzrocima posrtanja i nemoci. Skeptici, naprotiv, vide i u njegovi odgovorima na novinarska pitanja podsticaj za jos vatrenije osude zle tudjine u ime naroda koji (za razliku od "nekih drugih") nema "gazdu" i u ime drzave koja je "najjaci vojni politicki faktor na Balkanu".

Zasad, zacelo, nema promene. Umesto ozbiljne rasorave o ciljevima ratne strategije koja nas je, kroz ratni kosmar na tlu Hrvatske i Bosne, dovela do ekonomsko- socijalne katastrofe i nevodjene medjunarodne izolacije, krivci se i dalje pomno traze izvan nje. Politicki komotniji aktivisti iz vladajuceg SPS i iz "patriotske" opozicije, pri tom svode ratne racune na nacin koji bi i blagonaklone u Savetu bezbednosti mogao uveriti da sankcije ne treba ni za zivu glavu skidati.

Tako se (valjda i kao superpatriotski mamac pred izbore) sve cesce cuje da je srpska vojska "dobila sve bitke" zapadno od Drine. Pa posto se to " desilo kako se desilo", drugima jedino ostaje da "najzad prihvate realno resenje". Znaci, "veliku Srbiju" ili "savez srpskih drzava", svejedno je kako ce to da se zove. Sto se posledica tice, isto je - podjednako neprihvatljivo za "porazene".

Cuje se, istina, i upozorenje da bi reklamiranje srpske "pobede" moglo da blokira smirivanje i posluzi kao opravdanje za jos surovije obracune. Ali, moralne otpore prigusuje ratoborno pseudorodoljublje parolama kao sto su "nikada vise sa Hrvatima i Muslimanima", ili "sloboda nema cenu".

Mozda, ipak, ne treba iskljuciti ni mogucnost da ucinak takvog disciplinovanja srpskog politickog misljenja moze da bude veci nego sto i vladajuca politicka misao zeli. Jer, iako je propaganda legitimno sredtsvo politicke borbe, svuda pa i ovde, nijedna politika koja drzi do sebe (i do onih koji od nje zavise) ne moze se sveti na promociju sopstvene nezamenljivosti. Ponajmanje ako i sama zavisi od toga da li ce biti prihavecan kao antiratna i demokratska, kako se i srpska politika predstavlja. Uverljivost koju prizeljkuje, ona ne moze da stekne bez uvazavanja i suprotnih gledista, bez dijaloga i kompromisa, bez istinski nezavisnih najuticajnijih medija i svega ostalog sto demorkatska politicka kultura podrazumeva.

I obratno, naravno:ukoliko srpska politika, oslobodjena opsenarske propagandne prostote, bude spremnija da demokratskoj kontroli podvrgne i sopstveo ponasanje, utoliko ce biti uverljivija kad osudjuje tudje zablude ili promasaje. U pravu je prof. V. Jerotic (NIN od 29. 10. 93.) kada, konstatujuci da je srpski "kompleks superiornosti" zapravo prirodna odbrana od kompleksa inferiornosti, nadu trazi u civilizacijskoj evoluciji: "Kad se jednom budemo otresli crno - belog sudjenja o sebi i drugim narodima, bice to istisnko primicanje zrelosti.

I spoljni cinioci, dakako, snose deo krivice: neki to priznaju, sve glasnije, bez obzira sto se, recimo, lord Oven tesi da zapadna Evropa "nema cega da se stidi". I na zapadu je sve vise onih koji misle da i spoljne sile imaju dovoljno razloga da pocrvene pred licem jugoslovenske i srpske tragedije. Ali, ne samo zato sto su prerano priznavale neke bivse jugo-republike, a presporo intervenisale da se zaustavi nasilje. Ili sto su odlucivale o himanitarnim izuzecima od drakonskih sankcija lagodno prepustile trapavim, ako ne i nesavesnim cinovnicima.

Bice da je, bar sto se istorije tice, najveca bruka sila koje najjace uticu na odluke svestke organizacije to sto su, zapretene u sopstvene protivrecne interese, izricito ili precutno prihvatile monumentlano poraz demokratske civilizacije:oruzano nasilje nacionalsovinisticke ideologije ostvareno brutalnim etnickim ciscenjem na sve tri strane ratom pocepane Bosne i Hercegovine.

Posledice tog poraza bile u i ostaju visestruke. Ali, sto se uzroka tice, primarne odgovornosti su bile i ostaju ovde: u nacionalnim (nacionalistickim) vrhovima ne samo Srbije nego i veceg dela bivse Jugoslavije. Sve ostalo je samozavaravanje od kojeg ni Srbi, ni drugi nece imati koristi. Vreme je za "primicanje zrelosti".

ALEKSANDAR NENADOVIC,,AIM, Beograd