REAKCIJE NA PREGOVORE U NORVECKOJ

AIM, Beograd, 5. 10

Prekid pregovora u Norveskoj, odbijanje najnovije ponude hrvatskog predsednika srpskoj strani i demanti gromoglasno najavljenog susreta Milosevic-Tudjman, verovatno su sami po sebi veoma vazno dogadjaji, ali pate od zajednickog nedostatka.

Niko, naime, ne moze tacno da kaze o cemu je u celoj prici zaista rec. Javnost je, kao i toliko puta ranije, obavestena tek o nekim okvirima, dok su cinjenice o tome ko je s kim stvarno pregovarao, ko je kome sta ponudio, na ciji racun je cela igra trebalo da se zavrsi, i ovaj put ostavljene negde duboko na strani.

U kontekstu dubokog nepoznavanja cinjenica treba posmatrati i sve sto se desava posle: srpske optuzbe po kojima je Tudjman svojom preuranjenom inicijativom minirao pregovore u Norveskoj, hrvatske tvrdnje da su Srbi i ovaj put trazili previse, Milosevicevo nadmeno odbijanje ideje o "vezivanju" problema Srba u Krajini i Albanaca na Kosovu...

Stvar se najverovatnije ponovo resava razgovorima putem vrucih telefonskih linija, tajnim sastancima, ponudama o preseljenju par stotina hiljada ljudi, zajednickim crtanjem novih mapa, ugovaranjem fingiranih vojnih akcija u kojima ce izistinski poginuti nesto civila... Na kraju ce nam biti saopsteno da treba da budemo srecni...

Za sada, pak, i jedna i druga strana tvrde da je nemoguce prihvatiti ono sto nude drugi. Cini se, bar kada je rec o delegacijama koje su pregovarale u Norveskoj, da se ocekuje da pricu zavrse oni koji su je i zapoceli. To je, na neki nacin, potvrdio i Goran Hadzic izjavom da bi dvojica predsednika (Tudjman i Milosevic) trebalo da se sretnu i "spuste tenziju".

Dakle, sastanka Tudjman-Milosevic svakako bi trebalo da bude, izvori bliski srpskom predsedniku i dalje tvrde - veoma "brzo". Sto skoriji susret posebno odgovara Milosevicu koji uoci izbora i nema sta drugo da ponudi osim nekog privida mira i nagovestaja ukidanja sankcija. Naravno, on pri tom mora dobro da pazi da ni slucajno ne ispadne "izdajnik". Zbog toga je, verovatno, iskoristio i svoj predizborni susret sa glavnim urednicima nekih beogradskih glasila da decidno ponovi kako nikakvih pregovora ne moze biti dok Srbija i Hrvatska ne budu u ravnopravnom polozaju (dok se ne ukinu sankcije) i da je nemoguce vezivati Krajinu i Kosovo u bilo kom obliku.

Naravno, Milosevicevo zaklinjanje ne treba shvatiti previse ozbiljno. "I on i Tudjman su ljudi sa zacrtanim politickim ciljevima, ali u nemogucnosti da ih ostvare u celini, uvek su spremni da se dogovore da bar izgleda da su ih ostvarili", kaze Rade Stojanovic, profesor medjunarodnog prava i jedan od lidera Demokratske stranke Srbije. On ujedno spada i medju retke stranacke prvake koji su odlucili da celu stvar gledaju samo sa strane. Ostali su, pre svega zbog toga sto im se i dalje cini da ce uoci izbora moci da se "ogrebu" o neki glas podrskom Milosevicevom nacionalnom programu, odlucili da kazu "svoje misljenje". Zoran Djindjic, fakticki prvi covek Demokratske stranke, ocenio je Tudjmano predlog neprihvatljivim za Srbe "posle rata u kojem se srpski narod uz ogromne zrtve izborio za svoju nezavisnost." Slicne parole, koje su koliko do juce stizale samo iz redova socijalista, sada ponavljaju i ostali stranacki prvaci. Izuzetak je, zbog sopstvenih muka sa Milosevicem, Vojislav seselj, koji ne odustaje od teze da je Milosevic (doduse, Seselj negovo ime nikada izricito ne pominje, vec govori samo o SPS), izdao Srbe u Krajini i prodao ih Tudjmanu.

Neki analiticari smatraju da je vodja srpskih radikala bar donekle u pravu kada tvrdi kako vlasti u Srbiji i nije mnogo stalo do svojih sunarodnika u Krajini. Prica o tome da je Milosevic sa Tudjmanom vec odavno odredio sudbinu "prvih pobunjenih Srba" kola vec duze vremena, a ovih dana pojavila se, kao potvrda, i jedna anegdota. Po njoj, u vreme zenevskih sastanaka Milosevica, Tudjmana i Cosica, eks-jugoslovenski predsednik je, shvatajuci previse ozbiljno ulogu "oca nacije", napao hrvatskog lidera zbog dogadjaja oko Maslenice. Prema svedocenju jednog od Cosicevih savetnika koji je svemu prisustvovao, Tudjman je zapanjenom Cosicu mirnoi odgovorio: "Nemam nista sa vama, o svemu sam se vec dogovrio sa predsednikom Milosevicem."

Zbog svega pomenutog, cini se da je od sudbine krajiskih Srba Milosevicu trenutno mnogo veca muka ideja o globalnom resenju jugoslovenske krize. On, narocito uoci izbora, jednostavno ne sme ni da pomisli na bilo kakvu trgovinu u kojoj bi se na bilo koji nacin pojavljivala i kolevka srpstva i njegove vlasti - Kosovo.

Opet, koliko je sve trenutno zapetljano i koliko se srpski predsednik trenutno muci da nadje resenje koje ce mu omoguciti i izbegavanje sumnji u njegov patriotizam i kakvo takov zaustavljanje ratova, svedoci i cinjenica da osim njegovih par reci, zvanicni Beograd do sada nije jos nista saopstio niti o Tudjmanovoj inicijativi niti o neuspehu pregovora u Norveskoj.

Ako Milosevic proceni (neki kazu, "shvati") da do izbora u Srbiji ne moze nista da uradi ni u Bosni ni u Hrvatskoj, on ce jednostavno sve stopirati i ponoviti pricu sa proslih izbora o nemogucnosti trgovine "srpskim nacionalnim interesima". Nesto slicno on je vec rekao prilikom pomenutog susreta sa glavnim urednicima, nagovestavajuci na taj nacin i svu verovatnocu te varijante.

S druge strane, ako se pitanje nacije uoci izbora pokaze slabijim od socijalnih i ekonomskih pitanja, nije nemoguce da srpski predsednik preuzme inicijativu i svom hrvatskom sagovorniku ponudi nesto o cemu do sada nije moglo biti ni govora.

U svakom slucaju, jedino sto je sigurno je da ce i srpski i hrvatski zivalj opet biti ostavljen po strani i da ce na kraju morati da proguta sve sto mu vodje budu pripremile. Povracanje ce, bar za pocetak, biti i zakonski zabranjeno.

Ivan Radovanovic