Genetsko istraživanje
U potrazi za predcima
AIM Skopje, 08. 11. 2002.
Svaki čovek, pa i narod, ponekad poželi da sazna ko su mu predci.
Jednostavno, da bi znao da li da se ponosi njima ili da ih se stidi.
I Makedonci, često, sanjaju o svojim predcima. Za inat Grcima, voleli
bi da to bude Aleksandar Makedonski, slavni drevni vojskovođa. I kao
što to obično biva, umesto samih Makedonaca, vezu između njih i
njihovih slavnih potomaka sada pokušava da nađe neko drugi. Ono što se
odavno motalo po glavama pojedinih naučnika u Makedoniji, prvi je
pokušao da otkrije i kasnije dobro da unovči mladi britanski
istraživač, putopisac i avanturista, koji iza sebe nema ostvaljeno ni
jedno delo - Metju Leming. Uz aminovanje pojedinaca iz domaće naučne
javnosti, koji misle da se mogu ovajditi od eventualnih saznanja do
kojih će se doći, Leming je u Makedoniji već počeo da “čeprka” po DNK
žitelja pojedinih krajeva ove države.
Leming je predhodno u Avganistanu, tačnije u blizini grada Ai Khanoum,
za koji se veruje da ga je zajedno sa još tri grada izgradio
Aleksandar Makedonski, već sakupio genetski materijal od oko 200
muškaraca iz severnog Avganistana. On veli da je svetla boja kože i
plave oči žitelja Ai Khanouma oduvek kopkala istraživače, navodeći ih
na pomisao da su oni zaista potomci vojnika Aleksandra Makedonskog,
koji su ostali na tlu te zemlje. Priču o “izgubljenom plemenu”
Aleksandra Makedonskog prvi je počeo da širi još Marko Polo, ali se
ona sve do danas naučno nije mogla potvrditi. Sada, sa razvojem
tehnologije genetskog ispitivanja, veruje se da će nauka moći da
odgovori na pitanje koje kopka Leminga, ali, pre svega brojne
Makedonce, koji se godinama busaju u grudi da su baš oni potomci
drevnih Makedonaca.
Leming kaže da se genetski materijal uzet od ljudi iz Avganistana već
ispituje u Londonu, gde će se sa genetskim materijalom prikupljenim iz
Grčke i Republike Makedonije, uporediti sa genetskim materijalom
uzetim od Filipa Drugog Makedonskog, oca Aleksandra, čije se kosti
čuvaju u muzeju u Mančesteru. Ispitivanja, navodno, vrši
Univerzitetski koledž u Londonu, koji poseduje jednu od najboljih
laboratorija za ispitivanje genetskih uzoraka.
Pomenuti britanski istraživač, ili tačnije rečeno avanturista, Metju
Leming u Makedoniju je doputovao da bi utvrdio da li su današnji
Makedonci potomci velikog vojskovođe Aleksandra Makedonskog, odnosno
da li današnji Makedonci u Avganistanu imaju svoje dalje rođake.
Leming je u Makedoniji sakupljao genetski materijal samo od muškaraca,
jer isključivo oni u svom DNK imaju hromozom ipsilon, pomoću koga se
sa velikom dozom sigurnosti može utvrditi veza među ljudima.
Leming je u Skoplju kontaktirao sa nekoliko makedonskih stručnjaka
koje je već uključio u svoj projekat. Jedan od njih je Mirko Spiroski,
direktor Instituta za imunologiju i humanu genetiku Medicinskog
fakulteta u Skoplju. On kaže da su ispitivanja vršena u južnom delu
Makedonije, u mestima u kojima nije bilo puno mešanja naroda i da će
jedan primerak brisa uzetog iz usta biti poslat u Kraljevski institut
u London, a primerak krvi sa izolovanim DNK će biti skladiran u
makedonskoj banci za human DNK.
Prema dostupnim podacima, koji su verovatno zaintrigirali i Leminga, u
sverenom Avganistanu postoji pleme belog tena i plave boje očiju za
koje se veruje da su potomci naroda Hanza. Prva saznanja o ovom narodu
dolaze od mladog škotskog lekara, Dr. Maka Karisona, koji je, kada je
Indija postala britanska kolonija, prihvatio da radi kao lekar u
severnom delu Kašmira. U periodu od 1904. do 1918. godine on je
redovno posećivao mala plemena na ovom području, koja su više ili
manje bila autonomna. Među njima je bio i narod Hanza, čiji su se
pripadnici razlikovali od drugih plemena. Naime, oni nisu pripadali
žutoj rasi, već su bili svetlog tena i sa plavim očima, a govorili su
jezikom koji nije pripadao ni jednoj poznatoj jezičkoj grupi. Svoj
identitet niz vekove uspeli su da sačuvaju samo zato što su međusobno
sklapali brakove.
Da li su Hanze zaista “izgubljeno pleme” Aleksandra Makedonskog, u
šta je prvi poverovao još Marko Polo, daleko pre Metju Leming trebala
je da otkrije makedonska “naučna ekspedicija”. Ona se u septembru
1997.godine spremala da otputuje u Pakistan da bi dokazala “veze i
istorijski kontinuitet” sa antičkim Makedoncima. Organizator
ovog “naučnog poduhvata” trebao je da bude takozvani Svetski
makedonski kongres iz Skoplja i Udruženje "Antički Makedonci". Njihova
namera je bila da pobiju tvrdnje istoričara oficijalne Atine da su
Grci pravi i jedini potomci antičkih Makedonaca. Šta se desilo sa
tom “ekspedicijom”, da li je ona uopšte otputovala u Pakistan, i ako
jeste, do kakvih rezultata je došla, makedonska javnost još nije
saznala.
I pre ovog bezuspešnog pokušaja i drugi iskompleksirani Makedonci su
tražili načina kako bi dokazala svoju vezu sa drevnim Makedoncima i
njihovom državom. Nekima je to i “polazilo za rukom”, kao recimo,
1995.godine izvesnom Odiseju K.Belčevskom, predsedniku "Proučavanja
makedonskog i antičkog jezika" u Kanadsko-makedonskom Istorijskom
društvu u Torontu, koji je došao do "epohalnog otkrića" da je Homer u
svojim epovima "Ilijada" i "Odiseja" koristio makedonske reči !
U petom razredu osnovne škole deca uče da je "osnivač prve makedonske
države bio kralj Perdika I, koji je živeo od 729 do 678 godine pre
naše ere". U udžbeniku istorije piše da su daleko pre stvaranja prve
makedonske države svoju državnu organizaciju imali Pejonci, koji se
pominju i u poznatom epu “Ilijada" grćkog pesnika Homera. Dodaje se,
medjutim, da je Homer "davao po neki podatak o svim narodima koji su
živeli u to vreme, ali da nema nikakvog poimanja Makedonaca".
Sastavljači udžbenika i brojni istoričari se slažu da su podaci o
formiranju prve makedonske države bazirani na "raznim nesigurnim
grčkim legendama", pa je upravo zato "veoma teško da se izdvoji ono
što je realno, od mitskog". Međutim, validnost takvih tvrdnji ne
priznaje pomenuti Odisej K. Belčevski, koji je još pre sedma
godina “došao do saznanja” da su "pojedini zapadni naučnici i
političari istinu krili i menjali više od 200 godina zbog
nacionalističkih i političkih interesa i dobiti".
Otkrivajući ono što nije pošlo za rukom pravim naučnicima, Belčevski
je ustvrdio da je nakon 12 godina istraživanja rešio veliki broj
lingvističkih problema. Najznačajniji je da u Homerovim epovima (1.000- 800 godina pre Hrista) "Ilijada" i "Odiseja" postoji veliki broj reči
koje nisu bile ni grčke, ni latinske, već makedonske. On tvrdi da
su "makedonske reči identifikovane kod Homera deo osnovnog leksičkog
fonda u svakodnevnom životu makedonskog naroda i danas. Kada se
uporede sa savremenim makedonskim jezikom videće se postojanje
neverovatne sličnosti, a u puno slučajeva i potpune identičnosti".
Osim toga, Belčevski tvrdi da ove Homerove reći pripadaju korenu
većine reči u savremenom makedonskom jeziku. Za tu svoju smelu tezu on
nudi i "dokaz": uporedne tabele jezika Homera i savremenog makedonskog
jezika, pa kaže da, recimo, reč DRAVIKOS znači ZDRAVO, FOINOS - VINO,
KLAZO - GLASNO, MEIS - MESEC, MILI - MILI, MORTUS - MRTAV, PRICIS -
PREDCI, SVOS -SVOI, SUN - SO, DOKO MOI - DOKAZ MOJ, OSSE - OČI, VIDO - VIDI, LUDION - LUDO, ZALA - ŽALI, MILI MOI - MILI MOJ, VOLE TAIS - VOLETI, VRETA - VERA, VIDOR - VODA, DRUVO - DRVO, MELGO -MLEKO, ZELO -
ŽELEZO, OVIS - OVCA, AKMON - KAMEN...
Kao krunski dokaz postojanja veze izmedju antičkog i savremenog
makedonskog jezika on nudi "makedonsku reč DAVER/DEVER : BRAT PO
ZAKONU". Objašnjavajući da dever znači mladji brat
mladoženje, "istraživač" Belčevski tvrdi da ta reč "pripada velikom
grozdu makedonskih reči koje sadrže koren VER(A), a da ju je Homer
upotrebljavao kao DAFER ili DAVER.
Epohalna "naučna" otkrića Belčevskog nisu privukla bog zna kakvu
pažnju istoričara i makedonske javnosti. I razumljivo. Čovek ne treba
da bude lingvista da bi uočio da se reči koje je iz Homerovog jezika
izvadio pomenuti "istraživač" upotrebljavaju i u srpskom, i u
bosanskom, i u hrvatskom, bugarskom i mnogim drugim slovenskim
jezicima. Takvu sudbinu će verovatno doživeti i “naučna” istraživanja
mladog britanskog avanturiste Metju Leminga.