Ko će biti predsednik

Srbija u godini izbora

Jedino što još sprečava glavne aktere srpske političke scene da obelodane nužnost vanrednih parlamentarnih izbora jesu kalkulacije o mogućim gubicima. Sve ostalo biće dobitak

AIM, Beograd,1.4.2002.

Martovski sporazum o zajednici koja će se u naredne tri godine zvati Srbija i Crna Gora, potpisan pod neskrivenim pritiskom Evropske unije i njenog zastupnika Havijera Solane, uneo je - uz mnoštvo nedoumica i nezadovoljstva - i izvesnost da će 2002. u sad već bivšoj SR Jugoslaviji (SRJ) biti prvenstveno izborna godina. Održavanje izbora za zajednički parlament Srbije i Crne Gore predviđeno je do kraja godine, pošto skupštine obe države usvoje sporazum o zajednici i ustavna načela zajednice. U tom slučaju, obe članice trebalo bi da donesu nove ustave, usklađene sa zahtevima i standardima Evropske unije. Procedura promene sada važećih ustava Srbije i Crne Gore (i SR Jugoslavije, takođe) može biti započeta i obavljena na različite načine: referendumom koji (u Srbiji) zahteva natpolovičnu podršku punoletnih građana, skupštinskom odlukom uz dvotrećinsku podršku poslanika i prethodnu opštu političku saglasnost da se skupština proglasi ustavotvornom, ili raspisivanjem izbora za ustavotvornu skupštinu.

Svaka racionalna vlast bi sticaj političkih okolnosti koje diktiraju održavanje redovnih (predsednički u Srbiji i Crnoj Gori, lokalni u Crnoj Gori i delu Srbije) i vanrednih izbora (koje podrazumeva sporazum potpisan u Beogradu i Barseloni) iskoristila da izbornu sezonu zaokruži. Što se Srbije tiče, to znači da zakaže i održi vanredne parlamentarne izbore. Racionalnost, međutim, nije nužna pretpostavka postojanja i opstanka vlasti a, kako stvari stoje, u Srbiji naročito. Inače, teško bi bilo objasniti zbog čega je vladajuća koalicija, Demokratska opozicija Srbije (DOS), dopustila takvo opadanje podrške kakvo već dugo beleže sva istraživanja javnog mnjenja. Upozoravajuće širenje neodlučnosti i neopredeljenosti na dve petine biračkog tela - što ga je praktično izjednačilo da procentom onih koji i dalje podržavaju DOS - ukazuje da vladajuća koalicija opstaje uglavnom zahvaljujući odsustvu konkurencije na političkoj sceni. S druge strane, uverenje da su prevremeni parlamentarni izbori neophodni iskazuje 57 odsto ispitanika obuhvaćenih anketom beogradskog centra Marten Board International; razlog njihove nužnosti u neispunjenju vladinih obećanja vidi 51, a u potrebi raščišćavanja odnosa unutar DOS-a 17,5 odsto anketiranih. Sa 12,5 procenata onih koji smatraju da će izbori ubrzati tranziciju i reforme, pomenuta anketa ukazuje na ubedljivo većinsko raspoloženje da se izborima razreši trenutna politička situacija u Srbiji.

"Trenutna politička situacija" je eufemizam od avgusta prošle godine za neskrivenu nesposobnost i nespremnost lidera DOS-a da javni interes pretpostave ličnim animozitetima. Period skandala u avgustu prošle godine otvoren je ubistvom Momira Gavrilovića, bivšeg radnika DB,da bi ovih dana vrhunac dostigao hapšenjem Momičila Perišića, potpredsednika Vlade Srbije, pod sumnjom za špijunažu. Ubica Gavrilovića, koji se sastajao sa nekim savetnicima predsednika SRJ Vojislava Koštunice, u međuvremenu nije otkriven. "Afera Delimustafić" započeta krajem prošle godine hapšenjem bivšeg ministra unutrašnjih poslova BiH Alije Delimustafića u Beogradu, što je izazvalo čitav niz optužbi zavađenih strana bivšeg DOS-a, okončana je izricanjem kazne zatvora u trajanju od 90 dana (u međuvremenu isteklih) zbog - posedovanja lične karte na lažno ime. Novi talas žestokih međusobnih optužbi izazvalo je hapšenje Momčila Perišića. Ono što pojedini novinari nazivaju "DOS Minus" - koji čine Demokratska stranka premijera Zorana Đinđića i "sitniš" stranaka koji ga podržava, često očigledno uslovljavajući tu svoju podršku - optužuje Vojislava Koštunicu i kao predsednika SRJ i kao lidera Demokratske stranke Srbije (DSS), u prvoj funkciji za antidržavno, u drugoj za antireformsko delovanje.

Atmosferu ne olakšava izvesnost da će, bez obzira na ispunjavanje većeg dela zahteva SAD, Vlada Srbije ovih dana morati da izruči nekolicinu haških optuženika. "DOS Minus" nije podržao poslednje Koštunicine napore da saradnju sa haškim Tribunalom reguliše kakvim-takvim zakonom i doveo se, izgleda - poprilično kratkovido, u situaciju da izručenja ponovo obavi po sopstvenom ukazu. I da, tako, podršku u javnosti dodatno smanji. Sada već više nego redovna ispitivanja javnog mnjenja pokazala su značajan nagli pad podrške Vladi premijera Đinđića neposredno po izbijajanju špijunske afere potpredsednika Momčila Perišića. Naredni pad popularnosti slediće odmah po izručenju, budući da u javnosti Srbije jedini stabilno negativni rejting ima haški Tribunal (čak je i NATO Alijansa, tri godine posle bombardovanja Jugoslavije, blago popravila svoj imidž kod građana Srbije).

Dodatno opterećenje premijeru Zoranu Đinđiću predstavlja i deo vlade koji nikako da opravda svoje postojanje. Naspram neobično popularnom ministru finansija Božidaru Đeliću, od milja nazvanom "Boža Derikoža" stoji, na primer, ministar policije Dušan Mihajlović, koji je u poslednjih godinu dana nekoliko puta najavljivao ostavku, ali je nije podneo čak ni posle izjave premijera Đinđića da se u pedeset gradova Srbije zna ko vodi lokalnu mafiju, koje sudije to tolerišu i ko sa kim u mutnim poslovima sarađuje. U ovu "godinu privatizacije" (najavljena prodaja 90 firmi) nadležni ministar Aleksandar Vlahović ulazi sa teretom nedovoljno transparentne prodaje Beočinske fabrike cementa francuskom "Lafaržu"; ministar pravosuđa i lokalne samouprave Vladan Batić ponudio je i podržao poprilično birokratska, gotovo feudalna ovlašćenja opštinskih načelnika...

Svemu tome svoj doprinos dao je i premijer Đinđić. U leto prošle godine najavio je rekonstrukciju kabineta za septembar, da bi je kasnije odložio za mart 2002. Ta rekonstrukcija do sada nije obavljena, mada su istraživanja javnog mnjenja već u januaru pokazivala da je 67 odsto građana smatra neophodnom. Problem se, ponovo, svodi na odnos "DOS Minusa" i DSS-a: pomenuto istraživanje pokazalo je da dve trećine anketiranih podržava povratak DSS u Vladu Srbije. Umesto rekonstrukcije Vlade, premijer je poprilično vremena posvetio "kupovini" podrške unutar "DOS Minusa". Tako su Vojvodini, severnoj pokrajini Srbije, "vraćena" ovlašćenja autonomije u jednom zakonskom "paket-aranžmanu". Obezbeđujući podršku jedne minorne stranke Đinđićeva Vlada je preko noći odobrila gradnju fabrike duvana u Čačku, uprkos prethodnoj odluci da će se o toj vrsti ulaganja odlučivati u celini, u javnoj proceduri i na osnovu javne ponude zainteresovanih.

Neposredno po potpisivanju sporazuma o zajednici Srbije i Crne Gore potpredsednik savezne Vlade Miroljub Labus, poznat kao "onaj što donosi dobre vesti" zbog svoje uloge u pregovorima sa međunarodnim finansijskim organizacijama, najavio je da razmišlja o kandidovanju za predsednika Srbije. Ti izbori će, bez obzira na eventualna odlaganja ili ubrzanja (sadašnji predsednik Srbije Milan Milutinović nalazi se na haškoj optužnici zajedno sa još trojicom Miloševićevih najbližih saradnika) svakako biti održani do kraja ove godine. Miroljub Labus, s druge strane, uživa neospornu javnu popularnost: uz Vojislava Koštunicu i Božidara Đelića, on je ubedljivo najbolje ocenjena ličnost političke scene. S obzirom na političke okolnosti u Srbiji, to što ga - kao ni Đelića - javnost vidi kao stručnjaka a ne profesionalnog političara, već je izuzetna prednost. Podrška koju je dobio od ekspertske grupe G17+ čiji je član, dodatno je uticala na njegov imidž uspešnog eksperta, ostavljajući u senci njegovu pripadnost Đinđićevoj DS (sam Đinđić kandidaturu je uzdržano pohvalio, ističući da bi DOS mogao imati još dobrih kandidata).

Labusova jasna izjava da razmišlja o eventualnoj kandidaturi delovala je kao potezanje obarača, izazivajući celu lavinu službenih i neslužbenih kandidata za predsednika Srbije. Velimir Ilić, gradonačelnik Čačka, "prvoborac petooktobarske revolucije", potencijalno još jedan potpredsednik vlade Srbije - koja će, ako premijer Đinđić ispuni sva obećanja i najave, biti najveća u Evropi - najavljuje svoju kandidaturu, osim u slučaju da mu protivkandidat bude Vojislav Koštunica. Predsednik SRJ Vojislav Koštunica, koji je u nekoliko navrata poslednjih dana "ponudio" mesto budućeg predsednika zajednice Srbije i Crne Gore nekom iz manjeg dela zemlje, odgovor na pitanje o sopstvenoj kandidaturi za mesto predsednika Srbije odbija odgovorom da sada razmišlja o "trećoj stvari"- budućnosti srpsko-crnogorske zajednice.

Predsednik Stranke srpskog jedinstva (SSJ), čiji je osnivač Željko Ražnjatović Arkan, Borislav Pelević, skromno je izjavio da njegovu eventualnu kandidaturu za predsednika Srbije treba da predlože, a, u slučaju unutarstranačkih protivkandidata, i podrže lokalne partijske organizacije. Radikalski lider Vojislav Šešelj ponovo je "kandidovao" svog potpredsednika Tomislava Nikolića. Vuk Drašković, najveći politički gubitnik petooktobarskih promena u Srbiji, lider Srpskog pokreta obnove (koji na parlamentarnim izborima nije prešao granicu izbornog cenzusa), izjavljuje da će iz njegove stranke kandidat biti "neko drugi". Sličnu meru realizma i skromnosti pokazuju i funkcioneri Miloševićeve Socijalističke partije Srbije: njihov predsednik je u Hagu, a čini se da niko nema hrabrosti za eventualni pokušaj obnove stranke.

Lista onih koji sanjaju da bi mogli na izbore kao kandidati svakako je mnogo duža. Bivši jugoslovenski premijer, američki državljanin i biznismen Milan Panić do sada nije istakao svoju nameru da se kandiduje, ali je proteklih nedelja - sudeći po promotivnim spotovima o uspešnim poslovima koji počinju sa 200 a završavaju sa 2,5 milijardi dolara - uveliko ušao u kampanju. Uz nagađanja da je već štampao stotinu hiljada izbornih plakata, kako snima dugometražni film o sopstvenoj karijeri, ali i iskustvom čoveka koji je za jedva desetak dana efektivne kampanje "oteo" više od trećine glasova biračkog tela protivkandidatu Slobodanu Miloševiću - Panićeve ambicije ne bi valjalo potcenjivati. Kao ni eventualnu odluku o kandidovanju, budući da je iz ličnog iskustva dobro upućen u odnose na bišoj opozicionoj, sada vladajućoj srpskoj političkoj sceni. U međuvremenu - mada ne s tako jasnom i dobrom zaleđinom - nešto kao najavu sopstvenog kandidata ima i srpska dijaspora, u liku Miroslava Majka Đorđevića, jednog od mnogih "najbogatijih Srba u svetu".

Prebacivanje zanimanja javnosti na teren eventualnih kandidata za mesto predsednika Srbije, što su izbori koji se moraju održati najaksnije u januaru iduće godine, moglo bi se tumačiti i kao test raspoloženja građanstva. Beogradski analitičari, međutim, procenjuju da će - uz sve izbore koji su na dnevni red došli preustrojstvom zajedničke države - Srbija biti i poprište prevremenih parlamentarnih izbora, na kojima će se ogledati dojučerašnji saveznici u borbi protiv Slobodana Miloševića: "DOS Minus" i DSS, G17+ i, možda, Narodni pokret "Otpor!",koji se u međuvremenu takođe rasuo i podelio. Prema dobro obaveštenim izvorima, pitanje prevremenih parlamentarnih izbora sada se lomi na cenzusu za ulazak u parlament. Mnogima je i sadašnjih tri odsto prevelika prepreka. Taj detalj možda ukazuje i na veličinu doprinosa koji su dali stvarnim promenama u Srbiji.

Aleksandar Ćirić (AIM)