Smena Glavnog tužioca i neosporena vlast politike

Tirana, 25.03.2002.

Nakon parlamentarnih izbora od 24. juna 2001. godine, koje opozicija smatra izmaipulisanim, a koje su medjunarodni posmatrači OEBS-a ocenili ''podložni kriritakama'', politički život u Albaniji se nije smirio. Odmah nakon izbora, iako je dala garancije da će zadržati pod kontrolom i unutar institucionalnih granica svoj protest, opozicija je bojkotovala rad parlamenta i započela kampanhju za dokumentaciju izborne manipulacije i za senzibiliziranje i osvešćivanje medjunarodnih organizama o razmerama ove manipulacije. Socijalisti na najneočekivaniji i najčudniji način, iako se očekivalo da će iskoristiti medjunarodne ocene izbora sa hermafroditskom odrednicom ''neregularnih, ali prihvatljivih'', stali su na još prvom koraku konstituisanja novog mandata vladanja.

Sa logikom koja je retko zapažana kod pobedničkih partija na parlamentarnim izborima, samo nekoliko sati nakon velike izborne utrke oni su započeli i snažnu i oštru partijsku utrku za odredjivanje novog premijera. Ta trka je trajala nekoliko nedelja i nakon oštre javne debate izmedju predsednika partije Fatosa nanoa i dotadašnjeg premijera Ilira Mete, ovaj poslednji je zahvaljujući većoj podršci u formumima partije i protivno volji istorijskog lidera socijalista uspeo da ponovo bude izabran za premijera i da osnuje Vladu sa njegovim proklamovanim podržavaocima.

Nije mogao dugo da se raduje toj pobedi, pošto je Fatos Nano započeo novu kampanju koju je nazvao ''komuniciranje sa partijskom bazom'', iako u stvari bolje bi joj stajao jedan drugi naziv: '' Moralno i političko raspeće novog premijera''. Koristeći svoju poznatu karizmu, mobilizaciju velikog dela medija kako bi ga pokrili na svakom koraku te kampanje i svoj politički autoritet kod ortodoksne mase albanskih socijalista, on je postigao svoj cilj. Sa teškim konkretnim i nominalno adresiranim optužbama koje je Nano izgovarao u prepunoj sali sa svojim militantima, on je ubedio značajan deo javnog mnjenja da su premijer i ministri nove Vlade korumpirani. Osetljivst javnosti po ovom pitanju bila je i ostala veoma velika. S druge strane, Meta i njegovi sledbenici nisu preduzeli nikakvu iole ozbiljniju reakciju kako bi opovrgli izrečene optužbe ili pak da u istom stilu optužbe tužioca Nanoa, koji je uspeo da stvori i mit o svom poštenju. On se samoproglasio, a mnogi su ga ljudi priznali i verovali mu kao nekom vitezu u borbi protiv korupcije.

Premijer Meta okružen izmedju ostalog i medijskim pritiskom, našao se izolovanim. Podneo je ostavku i odmah nakon toga predložio na to mesto svog vršnjaka, poznatog bivšeg albanskog premijera u periodu rata na Kosovu i NATO bombardovanja nad Jugoslavijom Pandeli Majkoa. Nova je Vlada bila odraz uvažavanja odnosa snaga medju rivalskim grupama unutar Socijalističke partije. Ali, ubrzo se uvidelo da se te grupe, iako su se sporazumele da osnuju Vladu koja će ih jednako predstavljati, čak i brojčano, nisu mogle sporazumeti ni o čemu drugom.

Sa javno izrečenim optužbama Nano je već otvorio Pandorinu kutiju. Karte su bile otkrivene i nisu se više mogle pokriti. U igru je ušlo i glavno tužilaštvo koje je proglasilo da je na osnovu izjava i optužbi socijalističkog lidera započelo istragu protiv nekoliko ministara i državnih funkcionera poznatih kao podržavaocima Mete. Tu počinje i politička akcija protiv Glavnog tužioca Arben Rakipija koja je finalizirana zahtevom za izglasavanje njegove smene od strane opozicije podržane i brajčano snažnom grupom Mete, na dugoj i vatrenoj parlamentarnoj sesiji. U 2,30 ujutru, 18 marta 2002., većinom glasova je albanski parlament odlučio da zatraži od predsednika Republike Rexhepa Meidanija smenu Glavnog tužioca. Motivacija je pronađena na ustavnoj formulaciji koja omogućava više interpretacija:'' Zbog akata i ponašanja koje teško kaljaju figuru Glavnog tužioca Republike''. Svi su izgledi da će predsednik koji se oseća oslabljenim jer se nalazi pri kraju svog petogodišnjeg mandata i kojem je potrebna podrška, jer želi da bude ponovo izabran juna meseca, uslišiti volju parlamenta. Zavesa se spušta.

Posmatrana pažljivo, ovaj događaj otkriva jasne elemente jedne još uvek nestabilizovane i nedemokratske države u Albaniji, ali pre svega dokazuje - prvo krhtkost i institucionalnu i konstitucionalnu slabost sistema pravosudja, i drugo - zloćudni kapacitet koji ima albanska politika za stvaranje sumnjivih transferzalnih saveza u sumnjivim trenucima i sa sumnjivim motivima. Takav savez je bio onaj stvoren izmedju opozicije pod komandoma bivšeg predsednika sali Berishe i najvećeg dela socijalističke parlamentarne grupe pod komandom bivšeg premijera Ilira Mete. Takav je trenutak bio i smena Glavnog tužioca. Motivi na kojima je podignut ovaj savez imaju malo veze sa nastojanjima da se brani Ustav, pravna država, da se garantuje profesionalni i moralni integritet organa tužilaštva i kako bi se učinila efektivnom borba protiv korupcije, što takodje ne znači da je ipak pravo na strani smenjenog Glavnog tužioca i njegovih političkih sponzora pod vodjtstvom Fatosa Nanoa.

Jedan zdravi deo albanskog javnog mnjenja je već izvesnog vremena mišljenja da tužilaštvo uopšte i Glavni tužilac posebno nisu imali uspeha u vršenju svojih obaveza i iz tog razloga je odavno izneta potreba stavljanja ove institucije na šinama odgovornosti. Prema ovom gledištu, ovo je trebalo da započne smenom Rakipija. Ovaj poslednji je zadobio težak udarac na moralnom planu još u trenutku kada se otkrila jedna njegova prijateljska veza sa grupom narkodilera. On, ni u jednom trenutku ne krijući ovo prijateljstvo, postao je inicijator hapšenja i vodjenja istrage protiv ove grupe, što svakako nije bilo dovoljno da se neutrališe moralni efekat ove činjenice na autoritet Glavnog tužioca.

Osim toga, on je doživeo neuspeh u vršenju poverljive istrage u vezi sa ubistvom lidera Demokratske partije Azema Hajdarija i izbegao je istragu protiv nekih vladinih segmenata ogovaranih i osumnjičenih za istragu, on i neki njegovi podredjeni su dozvoljavali sebi više nego jednom da igarju ulogu političkog protagoniste. Sve to, ali posebno neuspeh u borbi protiv korupcije (albanska javna administracija, zajedno sa vladama koje su se medjusobno smenjivale, na dokumentovan način su ocenile od strane dobro informisanih domaćih i inostranih centara medju najkorumpiranijima u Evropi) su učinili da nezadovoljstvo u odnosu na njega i instituciju koju je on predstavljaju bude mnogostruko i legitimno. Za svo to vreme, ne postoji nijedan jedini slučaj da su opozicija ili parlamentarni segmenti većine zatražili njegovu smenu ili parlamentarnu debatu o njegovoj delatnosti. Ta smena se zahteva upravo kada se Glavni tužioc ''budi'' i najavljuje početak serije sitraga protiv nekih funkcionera i bivših značajnih državnih funkcionera smatranih ako ne prijateljima bivšeg premijera Mete, barem njegovim javnim podržavaocima. Na toj listi se izdvaja ime bivšeg ministra energetike u poslednjoj Vladi Mete, Dritana Prifti, optuženog za kršenje zakona prilikom organizovanja tendera kupovine električne energije, gde profit (prema Fatosu Nanou) dostiže cifru od nekoliko miliona dolara. Šire se takodje i glasine da se na listi onih protiv kojih se vodi istraga nalazi ime Ilira Mete.

U ovom kontekstu nema nikakve sumnje da je vremensko uskladjivanje izmedju zakasnele mobilizacije u akciji protiv korupcije Rakipija i političke kampanje Nanoa protiv Mete kompromitujuća, čak politička inspiracija Glavnog tužioca u ovoj akciji istrage ne predstavlja više nagadjanja. To je izvesno. Moralno demaskiranje i krivična procedura protiv Mete predstavljali su jasnu prednost za Nanoa u političkoj borbi unutar partije, protiv njegoevog najjačeg protivnika. Ali, s druge strane, gotovo su svi ubedjeni da se pokušavalo istražiti jesna zloupotreba vlasti u cilju profitiranja. Upravo u takvoj situaciji se uobličava savez izmedju Mete i Berishe. Cilj ove političke igre je veoma čitljiv, ali alijansa ostaje ipak čudna. Berisha u političkoj funkciji čelnika opozicije nije nikoga napao koliko je napadao premijera Metu. On je njega smatrao ubicom i naredbodavcem političkih ubistava, korumpiranim, lopovom, mafijašem itd. On, pre nego što se oglasio Fatos Nano kampanjom protiv vladine korupcije, izrekao je iste stvari. Čak, nije se libio da javno pošalje signale podrške Nanou u bitci koju je bio započeo. I kao za ironiju, posavetovao je Nanoa da uputi optužbe u tužilaštvo, kako bi se ovo poslednje dalo na posao. I čim se Rakipi pokrenuo, Berisha je organizovao parlamentarnu debatu na kojoj je zatražio njegovu smenu. Cilj? Ne interesuje ga otkrivanje korupcije i kažnjavanje korumpiranih. Misli samo na čistu političku dobit, tačnije na dubok razdor u Socijalističkoj partiji, a kao posledicu toga i na rušenje parlamentarne većine i približavanje prevremenim izborima.

Na sličan način je video i Meta flertovanje sa Berishom. On se možda direktno osećao ugroženim od strane tužioca koji je prvi udarac protiv korupcije u vremenskom periodu od pet godina upravo nameravao da zada Meti i politički podstaknut od Metinih protivnika. Ako je to istina, prirodno je da u takvim slučajevima samoodbrambeni instinkt bude snažniji od bilo kakvog političkog obrazloženja. Savez sa Berishom mu je pružio tu zaštitu. Ali postoji tu još jedan politički motiv. Meta je aktuelno jedina ličnost unutar Socijalističke partije koja može da bude rival Nanoa, nego i da ga svrgne. U toj utrci za kontrolu Socijalističke partije on želi da oduzme Nanou nepolitičko oružje, kao što je - u to je on siguran - Glavni tužioc. U stvari, i kada Glavni tužioc ne bi bio Nanoova kubura, ovaj poslednji je zadobio težak politički udarac njegovom smenom. Rakipi je bio Nanoov ulog u političkoj igri koju je vodio i posebno u utrci sa Metom. Nano je izgubio taj ulog. Zajedno sa njim izgubio je poprilično i od imidža nepobedivog igrača, na koji su se i on i drugi bili poslednjih meseci navikli.

Verovatno se na prstima mogu nabrojati Albanci koji veruju da će smena Glavnog tužioca označiti i start istinske borbe protiv korupcije. Ovaj parlamentarni akt pre nego da bude smatran kao pravedna reakcija u odnosu na jednog Glavnog tužioca kojeg je trebalo smeniti, posmatra se kao trijumf neprincipijelnih političkih igara i kao izazov koji politika upućuje državnim institucijama. Jednostavno obrazložene ovih dana često izgovaraju albanski gradjani: ''U redu, jedan neprihvatljiv i korumpiran Glavni tužilac je smenjen od strane političara, ali djavo bi ga znao kako se mogu ''smeniti'' neprihvatljivi i korumpirani političari koji stalno krše Ustav''. Mit politike je u Albaniji snažniji nego ikada. Samo politika se ne može izazvati. Najviši predstavnici pravosudnog sistema, koji se biraju i smenjuju od tsrane parlamenta su izvukli potrebnu lekciju. Oni treba da budu pažljivi, ako odluče da deluju protiv korumpiranih političara. Inače će morati da račune izvedu sa političkim savezima koji se nikako ne mogu objasniti i koji će veoma olako odlučiti o njihovoj sudbini i karijeri. Albansko pravosudje ima na hiljade problema, ali ono nikada nije bilo u ovolikoj meri terorisano od strane politike.

AIM Tirana, Mustafa NANO