Albanija želi bliže kontakte s Kosovom

Albanija je više nego zadovoljna stvaranjem novih organa vlasti na Kosovu i njeni visoki zvaničnici su požurili u Prištinu da uspostave zvanične kontakte.

AIM Tirana, 19. marta 2002. godine

Izbor predsednika, premijera i vlade Kosova dočekale su s olakšanjem ne samo medjunarodna zajednica koja upravlja pokrajinom, već i vlasti u Tirani koje su i same tek izašle iz krize vlasti što će svakako uticati na njihove perspektive. Albanija igra odlučujuću ulogu na Balkanu ili jugo-istočnoj Evropi kako svet voli da ga naziva u ovom trenutku. Njena uloga je odista bila presudna u izbegavanju razbuktavanja nedavnih kriza u regionu kako što su one na Kosovu i Makedoniji. Ali, na žalost, nedostajalo joj je odgovarajućeg samo-poštovanja, a i unutrašnja trvenja sprečila su je da ide napred.

Tirana je pokazala medjunarodnoj zajednici da može da prevazidje krizu vlasti ali i da može da nastavi da igra svoju miroljubivu i posredničku ulogu na Balkanu i da skrene pažnju sveta i svetskog biznica na region.

Albanska ministarka spoljnih poslova Arta Dade posetila je prošle nedelje Kosovo kako bi se surela s novoizabranim zvaničnicima i prenela im veliku zainteresovanost Tirane za uspostavljenje bližih i zvaničnih kontakata izmedju dve prestonice, što bi trebalo da bude od obostranog interesa.

Zašto je Albanija toliko zainteresovana za stvaranje novih institucija na Kosovu? Da li je to zbog ideje o “Velikoj Albaniji” ili je nešto drugo u pitanju? Apsolutno se ne radi ni o kakvoj “Velikoj Albaniji”. To ne postoji u glavama Albanaca. O tome više govore nealbanska štampa i izvori.

Albanci s obe strane granice često su iznenadjeni kada slušaju o toj “svojoj” težnji, što je nešto o čemu oni ne razmišljaju. Štaviše, oni znaju da u ovom trenutku njihova ekonomska pozadina ne bi podržala tu ideju. I povrh svega, oni znaju da svet to ne prihvata. To bi značilo promenu i drugih granica što je neprihvatljivo posle toliko ratova u regionu i u vreme kada se poslednjem diktatoru iz regiona, Slobodanu Miloseviću, sudi za te ratove. Podržavanje te ideje ne bi bilo od pomoći njihovoj braći u Makedoniji, niti konačnom rešavanju njihovog sukoba. To bi samo ekstremiste učinilo još ekstremnijima, i to na obe strane, i usporilo ekonomsko interesovanje za region. U ovom trenutku Albanci u Albaniji, na Kosovu, u Makedonija i drugde imaju druge goruće probleme koje treba da rešavaju, kao što je privreda, upravljanje i slično.

Sada kada Kosovo ima svoju vladu Albanci mogu da pobijaju razne glasine o njihovoj nesposobnosti da stvore državu.

Kosovo je pokazalo državotvornu sposobnost izgradnjom lokalnih vlasti koje funkcionišu već dve godine. Pružili su dobar primer i na opštim izborima prošle godine. Ali zamrzavanje razgovora o raspodeli funkcija od strane kosovskih političkih grupacija neobično mnogo je podsetilo na iskustvo same Albanije u post-komunističkom periodu.

Trebalo bi priznati, medjutim, da kosovski političari još uvek nemaju pravi ključ za politiku zapadnih demokratija. Oni još uvek pretpostavljaju svoje lične interese nacionalnim. Još uvek ne razmišljaju dovoljno o budućnosti i još uvek često kritikuju jedni druge pred svetom pokušavajući da ostvare lični prestiž ne uvidjajući da je to štetno za sve njih, ali najviše za njihov narod.

To je zajedničko albanskim političarima i to ne samo na Kosovu već naročito i u Albaniji i Makedoniji. Dok bi Kosovu verovatno dobrodošla pomoć iz Tirane na smanjivanju poličkih zategnutosti, Tirana je sama bila obuzeta ogorčenim političkim trvenjima koja su dovela do ostavke vlade. Govorilo se da je Makedonija na pragu novog rata ovog proleća. Pokazalo se da to nije tačno.

Sve to bi jednom Zapadnjaku moglo da znači da je Albancima teško i da se medjusobno pomire, a kamoli da to učine s ostalima. To bi značilo da bi mogli smatrati Albance kao dugoročni problem u regionu, nešto što takodje nije tačno. Ali, budimo iskreni, utisak o Albancima u ovom trenutku u svetu nije baš dobar.

Ministarka Dade razgovarala je s kosovskim novim liderima o tome kako uspostaviti normalne ali bliže kontakte u privredi, turizmu, obrazovanju i kulturi. To je bila jedan cilj njene posete.

Drugi cilj, a verovatno i najvažniji u ovome trenutku, bio je poziv njima da posete Tiranu. Želeli oni to ili ne, Tirana je glavni grad njihove matične zemlje i na ulogu Tirane, za razliku od Pristine, svet može s naklonošću gledati. Lideri Kosova ne bi trebalo da zaborave da je Tirana takodje i glavni grad Albanaca, njihove braće koja su otvorila svoje domove da prime izbeglice pre tri godine.

To ne znači da su Tirana i njen narod superiorniji od Prištine. Ali političari s obe strane granice, posebno Predsednik Kosova Ibrahim Rugova bi trebalo da zaboravi na svoj lični stav. Istina je da Rugova nije u dobrim odnosima sa Socijalističkom partijom koja je na vlasti u Albaniji i da je u više navrata odbijao poziv iz Tirane. Čak je odbio i da se sastane s najvišim zvaničnicima Tirane kada su posetili posleratno Kosovo.

Potrebno je prevayići takav stav, a to je ne nešto što ne znači da treba da se vole poput dvoje zaljubljenih na prvi pogled. Potrebno je da obe strane prihvate jedna drugu i uspostave redovne kontakte bez obzira na to koje su stranke na vlasti u dva glavna grada.

Albanski Predsednik Rexhep Meidani pozdravio je Rugovin izbor telegramom koji mu je poslao “u svoje i u ime albanskog naroda”. I naravno kada bude odgovarao Rugova će takodje govoriti “u ime naroda Kosova”. Meidani je rekao da se “nada sastanku s kolegom Rugovom kako bi razgovarali o pitanjima koja se tiču i jedne i druge strane kako bi pospešili novu saradnju izmedju Albanije i Kosova u svim oblastima”.

Ovoga puta Rugova ne bi smeo da kaže “ne”.

Ministarka Dade je takodje uručila poziv, ali je dobila potvrdan odgovor (barem prema onome kako izveštava albanska štampa) samo od premijera Kosova Bajram Rexhepi-ja koji pripada Demokratskoj stranci Kosova poznatoj po tome što je u dobrim odnosima s albanskim Socijalistima koji su na vlasti.

Političari na obe strane bi trebalo više da misle na budućnost. Premijer Albanije Pandeli Majko, čovek koji je vodio zemlju i tokom rata na Kosovu, smatrao je izbore na Kosovu “naročito istorijski važnim dogadjajem” koji su pokazali da “kosovski narod i njegove vodje umeju da vladaju svojom zemljom zajedno s UNMIK-om i da povedu Kosovo putem ka normalnom životu i razvoju”.

Vladavina mira u Albaniji i na Kosovu značila bi bolju budućnost i za jedne i za druge. Značila bi veće ekonomske koristi i za jedne i za druge. Majko je bio taj koji je inicirao rekonstrukciju ili izgradnju novog puta izmedju Tirane i Pristine posle rata 1999. godine. Inicijativa je ponovljena i nedavno je postala vladin prioritet za Albaniju. Tirana očekuje odluku Svetske banke o pobedniku konkursa za $ 700.000 kako bi otpočela s izradom projekta. Ova nova veza bi donela prihod, jer se kroz Albaniju ulazi u Koridor 8, a Kosovo bi njoj bilo ulaz u Centralnu Evropu. Izgleda da će koštati mnogo više od pola milijarde američkih dolara, ali sigurno će svet dati barem deo te sume. Italija je već nagovestila da će učestvovati u finansiranju. Ali ako Albanci sami pokušaju mogli bi da to urade mnogo ranije. Mogli bi da prikupe novac, a bilo je i obećanja poslovnih ljudi iz albanske dijaspore.

Nema mnogo novca ni sa jedne strane granice koji je investiran u drugu zemlju. U inostranstvu ima milion Albanaca, više s Kosova, koji su emigrirali pre više od 30 godina. Oni bi mogli da investiraju u svoje zemlje.

Izgleda da se Albanija i Kosovo suočavaju s identičnim izazovima. Razvoj privrede je jedan od njih koji bi učinio život narodu boljim kako ne bi bežali u opasnim brzim čamcima preko Jadrana. Stvaranje bezbedne sredine značilo bi i veći priliv stranog novca i svetliju perspektivu.

Administrator Kosova Michael Steiner rekao je da je drugi ozbiljan izazov učiniti Kosovo utočištem za sve, misleći pri tom na Srbe i druge manjine. Ministarka Dade se sastala sa srpskim liderima dok je bila u Prištini, što se na Zapadu može smatrati kao dobar znak. Albanija bi mogla da igra važnu ulogu u takvim pitanjima. Štaviše to bi bio primer, signal i napor da se konačno razreši situacija u susednoj Makedoniji.

U ovom trenutku albanski političari, gdegod da su, trebalo bi da budu veoma pažljivi i da gledaju unapred. Sad postoji i sporazum izmedju Crne Gore i Srbije čime je stavljena tačka na bivšu Jugoslaviju. Neki Albanci možda misle: “Ovo je kraj Jugoslavije. Dakle, nema više Rezolucije 1244 Ujedinjenih nacija koja je uključivala Kosovo u Srbiju, tj. ovo je kraj srpske vladavine i to znači slobodno Kosovo”.

Stvari nisu tako lake i jednostavne. po izboru novih lidera na Kosovu Steiner je rekao da “mi smo sada u Evropi i Kosovo je deo Evrope. Trebalo bi da saradjujemo tako da se ne stvori vakuum, već da Kosovo postane deo stabilizacionih struktura u Evropi”.

Brisel je upozorio Tiranu i protiv njenih unutrašnjih trvenja rekavši joj da ne može postati deo zapadne demokratije u Evropi bez promene stava i koncepta unutrašnje demokratije.

To sve znači da Albanci treba da sednu, vladaju svojim zemljama i razmisle o tome da postanu deo integrisane Evrope. Za to je potrebno više napora, rada, novca, pomirenja, mašte i, pre svega, mudrosti.

LLAZAR SEMINI

(AIM)