Hladan tuš iz Brisela

Slovenija i EU

Planovi evropske Komisije o šturoj finansijskoj podršci novim kandidatima za članstvo u Evropskoj Uniji izazvali su talas negativnih reakcija u Sloveniji.

Ljubljana, 20.03.2002.

Javnost u Sloveniji je poslednji susret predstavnika država i vlada članica Evropske Unije u Barseloni prvi put posle dužeg vremena pratila sa ponešto skepse. Ako je do pre nekoliko godina Evropska Unija bila neprikosnoven cilj o kome su se u Sloveniji čule bezrezervne pohvale, sada, kada pregovori o članstvu u EU ulaze u završnu fazu, oduševljenje domaće javnosti za članstvo u EU jenjava, posebno od kada su kao kamen spoticanja ostala najteža politička i finansijska pitanja. "Zahladjenje", medjutim, još uvek nije alarmantno i analitičari ocenjuju da do kraja pregovora s EU broj onih koji priželjkuju ujedinjenje neće pasti ispod polovine. To dokazuju i istraživanja Evrobarometra - većina gradjana u državama koje su kandidati za ulazak u EU očekuje da će se to dogoditi do 2004. godine, mada priznaje da je realnije očekivanja smestiti u 2006. godinu.

Što se Slovenije tiče, želje su nešto intenzivnije, jer se većina gradjana nada pozivnici još 2004. godine, a ukoliko se nade te godine izjalove, očekuje da sledeće godine svakako neće. Prema aktuelnim podacima, ukoliko bi se sad sproveo referendum o ulasku u EU, za članstvo Slovenije glasalo bi 56 odsto njenih gradjana, 22 odsto bi bilo protiv, a isto toliki broj državljana ne želi da se izjasni o ovom pitanju. Jeste još uvek znatna većina Slovenaca "za" članstvo u Uniji, iako je činjenica da je brojnost pristalica niža od proseka u ostalim državama kandidatima za članstvo u EU. Prema podacima Evrobarometra u ostalim državama se "za" ulazak u EU u proseku zalaže 65 odsto gradjana, protiv je 18 odsto i oko 17 odsto je neopredeljenih.

Različiti su razlozi za "hladjenje" prvobitnog oduševljenja u Sloveniji. Kao prvo, tu su pritisci komšija koji ulazak Slovenije u EU uslovljavaju razrešenjem nekih bilateralnih pitanja - od zahteva da se "ukinu" zaključci AVNOJ-a (što protežira austrijska politika, koja ujedno traži i ukidanje čehoslovačkih "Benešovih dekreta") do mogućeg otvaranja problema vraćanja nacionalizovane imovine italijanskih gradjana u Sloveniji (od strane Berlussconijeve vlade). Dodatna teškoća su i sve učestaliji ustupci koje od službene Ljubljane očekuje i traži Evropska Unija. Tako je Slovenija već nekoliko puta izmenila svoj ustav, zatvorila djuti-fri šopove na granicama s Austrijom i Italijom te odustala od molbe da EU odobri produženje važnosti slovenačkih sporazuma o slobodnoj trgovini sa državama nastalim na tlu nekadašnje SFRJ. Nije ostalo neprimećeno da je Drnovšekova vlada od sporazuma do sporazuma poklekla na celom "frontu"; na primer, uprkos ljutim izjavama da Slovenija "neće pristati" na ultimatum o ograničenju protoka radne snage u periodu od sedam godina - na kraju je odustala, što praktično znači da će se slovenačko tržište posle ulaska u EU potpuno otvoriti za radnu snagu, robu i kapital iz EU, ali slovenački radnici bar sedam godina (iako Slovenija nije država koja izvozi radnu snagu u velikim količinama) neće moći bez restrikcija da očekuju posao u državama Evropske Unije.

Na veliko iznenadjenje dela slovenačke politike, poslednji šamar stigao je iz sedišta Evropske komisije. Komisija je predstavila finansijski plan prema kome će novi članovi Evropske Unije tokom prvih godina članstva iz evropske blagajne dobijati mnogo manje novca (na ime subvencija) nego što su očekivale. Na osnovu rečenog plana nije bilo teško zaključiti da će se na udaru naći, pre svega, seljaci u državama koje netom postanu deo EU. Prema planovima iz Brisela, novi članovi u periodu od 2004. do 2006. godine mogu da računaju da će iz evropskih strukturnih fondova dobiti jedva oko 25 milijardi evra na ime subvencija. Što je oko jedan odsto bruto domaćeg proizvoda država kandidata odnosno pet milijardi evra manje od ionako skromne svote koja je za te ciljeve utvrdjena na samitu u Berlinu marta 1999. godine. Drugim rečima, novi članovi bi u prelaznom periodu od 10 godina na početku dobijali svega 25 odsto od neposrednih subvencija koje uživaju seljaci čiji je domicil u državama koje su već članovi EU.

Obelodanjena je i računica prema kojoj bi pomoć tokom prve godine članstva dostigla 25 odsto od kvote namenjene evropskim ratarima, druge godine 30 odsto, treće 35 odsto od proseka u "starosedelačkoj EU" i tako dalje. To praktično znači da bi zbog pritiska konkurencije iz Evrope u Sloveniji propalo oko 30 odsto poljoprivrednih domaćinstava. Šteta bi bile naročito velika na području proizvodnje mleka i žitarica. Očekuje se da bi medju propalim gazdinstvima bio veliki broj seljaka koji su upravo krenuli na put modernizacije i zato od banaka uzeli velike kredite...

Reakcije na evropski plan su bile predvidljive: "Takav predlog je za Sloveniju potpuno neprihvatljiv!", izjavio je slovenački ministar poljoprivrede Franc But komentarišući finansijske akrobacije evropske Komisije. Još istog dana se iskazalo da ministrova ljutnja ne uživa podršku kolega u vladi; Franca Buta je neobično oštro ukorio Janez Drnovšek javno ga podsetivši da bi kao ministar "morao da zna šta je sve vlada učinila u pregovorima sa EU" te je zato "glupo" razglabati šta je ko uradio, pošto pravi pregovori "tek sad počinju" jer su i "polazišta za pregovore poznata tek nekoliko dana". Šef slovenačke vlade dakle veruje da će Slovenija popraviti svoju pregovaračku poziciju tokom narednih meseci. Janez Drnovšek smatra da je suština problema što u institucijama Evropske Unije već nekoliko godina političke planove o proširenju ne prati adekvatna finansijska konstrukcija. Pre dve godine je u "Agendi 2000" za proširenje Evropske Unije odredjeno 40 milijardi evra. Ali tada se računalo na najviše šest novih članova. Sada se kalkuliše s deset novih članova, ali je finansijski okvir ostao isti. Otuda je fond sredstava za "solidarnost" s novouključenim državama danas realno mnogo manji.

Najveći gubitnici su slovenački seljaci. Analize evropskih instituta pokazuju da bi dohodak ovdašnjih ratara porastao za 33 odsto ukoliko bi Slovenija primala "evropsku nadoknadu" u visini od 100 odsto. Bez subvencija će dohodak posle stupanja u EU realno pasti za četiri odsto, a ukoliko Slovenija ne udje u EU dohodak slovenačkog seljaka bi se povećao za 6 odsto! Situacija u drugim državama koje čekaju na ulazak u EU je nešto drugačija - dohodak seljaka u Češkoj bi posle ulaska u EU skočio za 60 odsto, u Latviji za 59 %, Estoniji za 55 %, Slovačkoj za 45 %, Poljskoj za 35% , Madjarskoj za 16 % i u Litvi za 5 odsto.

Uprkos većem optimizmu koji očekuje seljake iz drugih država, kritike na račun evropskih finansijskih manevara nisu ništa tiše u drugim pomenutim državama. Poljska vlada, koja ima mnogo veće probleme sa sanacijom velikog sektora poljoprivrde nego kolege u Sloveniji, još odlučnije odbacuje predloge evropske Komisije. Prvaci političkih stranaka u Poljskoj smatraju da su predlozi evropske Komisije odraz hipokrizije. Dalje, smatraju neopravdanim zaštitu konkurentnosti evropskih poljoprivrednih proizvoda na svom tržištu te ograničenja za sopstvene proizvode putem kvota koje smatraju nepravednim. Smatraju da bi ovakav protekcionizam bio opravdan samo u slučaju da evropske države ukinu subvencije za svoje poljoprivrednike. O čemu Brisel niti ne razmišlja iako te subvencije gutaju gotovo polovinu budžeta Evropske Unije. Ova pitanja su do sada ostajala "po strani" zbog očekivane ozbiljnije reforme poljoprivredne politike, ali se to u poslednje tri godine nije desilo. Najzad, u raspravama o "institucionalnoj reformi" Unije nove države-kandidati na početku nisu bile predvidjene ni u ulozi posmatrača, što je izazvalo dodatno uznemirenje u prestonicama deset kandidata za buduće članstvo.

Uz sve kritike na račun propusta birokratije u Briselu i protekcionističke poljoprivredne politike EU, treba reći da ni vlade država kandidata za ulazak u EU u celoj toj stvari nisu sasvim nevine. Teško je očekivati da će Evropska Unija izvan svojih sadašnjih medja finansirati neracionalnu, rascepkanu i ekstenzivnu poljoprivredu formiranu u vreme socijalizma. Eto razloga zbog koga su neki manevri pregovarača iz država kandidata za članstvo u EU više nego providni. Takav je slučaj slovenačkog ministra poljoprivrde koji je hteo da "nadmudri" evropske komesare tako što je u planove za subvencije uključio i bitno povećanu proizvodnju u pojedinim segmentima slovenačke poljoprivrede. Evropski komesari su prozreli manevar i odbili ponudjenu osnovu za izračunavanje kvota.

S druge strane, slovenački emisari su propustili šansu da evropskim komesarima ubedljivo predstave probleme slovenačkih seljaka koji rade u visokim planinskim i za poljoprivredu teškim uslovima, a koji zaslužuju ozbiljniju finansijsku podršku. Ipak, do sada je izgledalo da je stav Slovenije po pitanju poljoprivrede čvrst, uprkos koškanjima unutar vlade. A onda je javnost iznenadila vest da je ministar But, za razliku od partnera iz ostalih država kandidata za članstvo - popustio pod pritiskom Brisela. I dok Poljska i Madjarska protestvuju tvrdeći da "ponuda" iz Brisela nije ni velikodušna niti pravedna, te da takav stav može da dovede do krivljenja konkurencije, But naprasno shvata da Unija neće promeniti ponudjenu strategiju direktnih uplata... Zvaničici iz EU mogu da budu zadovoljni. Nisu ni morali da razmatraju slovenačke primedbe a službena Ljubljana je već odustala od njih, pokušavajući da ušićari po neku mrvicu zbog svoje kooperativnosti.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)