Oslobadjanje zatvorenika: kraj jedne sumorne priče

Priština, 31.03.2002.

''Proći kroz srpske zatvore je tuga'',izavio je odmah nakon povratka iz jednog zatvora u Srbiji Nait Hasani, Albanac iz Prizrena, osudjen 1997. godine na 20 godina zatvora od strane Okružnog suda u Prištini, pod optužbom za ''terorizam''. ''Tužnim''očima koje su gledale iza naočara sa debelim staklima, g. Hasani je izlazio kroz kapiju zatvora u Dubravi, gde je prespavao jednu noć nakon povratka iz Srbije. On i 144 albanskih zatvorenika prebačeni su iz zatvora u Srbiji na Kosovo na osnovu ranije potpisanog Sporazuma izmedju Misije OUN na Kosovu i srpskih zvaničnika u Beogradu. Medjutim, ova Sporazum nije bio ''odlučujući'' za njihov transfer. Američki Kongres je uslovio pomoć u visini od 40 miliona dolara Beogradu, izmedju ostalog i premeštanjem na Kosovo oko 150 poslednjih kosovskih Albanaca koji su ostali u zatvorima u Srbiji. Svi oni su bili prebačeni u Srbiju sa još oko 2000 drugih, krajem rata na Kosovu i medju njima je bilo mnogo uhapšenih i otetih od strane srpskih snaga bezbednosti tokom osvetničke kampanje Slobodana Miloševića protiv ovdašnjeg stanovništava u periodu bombardovanja njegovih trupa. Okarakterisani kao ''teroristi'', od strane režima u Beogradu i kao ''ratni taoci'' od strane kosovskih Albanaca, oni su od njihovog prebacivanja u Srbiju postali ''predmetom'' političkih cenkanja, ne samo Miloševića već i njegovih naslednika. Čak humanitarni aktivisti tvrde da je broj albanskih zatvorenika oslobodjenih u vreme njegove vladavine bio veći nego broj oslobodjenih nakon dolaska na vlast Koštuničinih demokrata. Poslednji albanski zatvorenici transferisani su na Kosovo godinu ipo nakon Miloševićevog pada, iako je oktobar 2000 - te godine posmatran sa velikim nadama, da će ovo pitanje biti okončano. Medjutim, i novi vlastodršci u Beogradu su stalno tražili odredjenu cenu za svakog zatvorenika. Selektivno oslobadanje je trajalo do marta ove godine i ono je realizovano u zavisnosti od dnevnih potreba zvaničnika u Beogradu i važnosti odredjenog zatvorenika.

Ipak, jednog hladnog martovskog dana 145 Albanaca u belim autobusima sa natpisom OUN ušli su na Kosovo i prebačeni u zatvor Dubrava u opstini Istok. Najviši predstavnici kosovskih institucija su ocenili da je ovo ''zakasnela pravda - ali bolje ikada nego ikada''. Šef Misije OUN na Kosovu, nemački diplomata Michael Steiner je izneo da je ovo ''kraj jednog bolnog nasledja rata na Kosovu''. To nasledje je, s druge strane, bilo predmetom razgovora u Vašingtonu, gde je srpski zamenik premijera Nebojša Čovic ''očekivao'' nagradu od američkog državnog sekretara Colin Powella. Dan kasnije, 80 Albanaca je izašlo kroz zatvorska vrata nekada zloglasnog zatvora Dubrava ispred kojih je išao administrator Steiner i koji je i tom prilikom rekao da je to dobra stvar za ''pravdu, zatvorenike i njihove porodice i za samo Kosovo''.

Oslobodjeni su bili uglavnom politički zatvorenici koji su bili osudjivani i na po 20 godina zatvora ''bez ikakve zakonske osnove''. Tako su barem konstatovale medjunarodne sudije nakon što su razmotrili njihove pojedinačne dosijee sačinjene od strane sudija, tužioca i istražitelja Miloševiceve administracije. Razmatranje svih ostalih slučajeva će se okončati ''u roku od nekoliko nedelja, a ne meseci'', izneli su zvaničnici Misije OUN najavljujući da predstoji i moguće oslobadjanje još oko 35 zatvorenika i da će u zatvoru ostati samo oni koji su počinili ordinarne zločine.

''To su bili intenzivni pregovori, ne tako laki, ali na kraju uspešni... To takodje pokazuje da dijalog i pomirenje sa Beogradom može doneti konkretne rezultate za Koosvo, izjavio je administrator Steiner, opisujući uradjeni posao oko transfera zatvorenika na Kosovo. Istovremeno, on je izneo da povratak albanskih zatvorenika nema nikakve veze sa razmenom zatvorenika negirajući tako informacije da će i srpski zatvorenici koji se nalaze po zatvorima na Kosovu, uglavnom pod optužbama za ratne zločine, biti prebačeni u Srbiju.

Mnogi su nazvali ''zatvorenim'' pitanje albanskih zatvorenika, jednu od natežih priča posleratnog Kosova. Medjutim, tek vraćeni zatvorenici tvrde da to ''pitanje'' sadrži u sebi užasne priče. Torture, montirani sudski procesi i presude zasnovane na priznanju izvučenih elektrošokovima, noževima i bejzbol palicama, deo su njihovih tužnih priča. Za mnoge od njih noć provedena u zatvoru u Dubravi bila je i vraćanje na užasna sećanja iz maja 1999. godine, kada je u tom zatvoru ubijeno više od 120 i ranjeno oko 200 albanskih zatvorenika. Ostali su svedoci zverstava srpskih snaga sigurnosti, a njihov povratak koincidira sa godišnjicom brojnih krvavih dogadjaja. Kada su odvedeni od strane srpskih snaga, oni su ostavili Kosovo pusto i spaljeno, a vratili su se u sasvim jednu novu realnost. Njihovo putovanje liči putovanju kroz vreme. Uhapšeni i osudjeni od strane zvaničnika jugoslovenske federacije, oni su se vratili na Kosovo u vreme kada ta federacija više ne postoji. Samo od 1981. godine, pa do sredine '90-tih, Albanci su osudjeni na ukupno 25 vekova zatvora koje su izdržavali po jugoslovenskim zatvorima...

AIM Priština, Arbnora Berisha