Kosovski dug i sukcesija

Priština, 28.02.2002.

Potpredsednik vlade Savezne Republike Jugoslavije, Miroljub Labus, nedavno je otvorio još jedan novi problem u odnosima Beograda i Prištine, odnosno pitanje vraćanja starih dugova Kosova prema inostranstvu. Labus je, naime, izneo da su i međunarodni kreditori u ranijim razgovorima postavili to pitanje. Zahtevi upućeni Haekkerupu (bivšem administratoru UN na Kosovu) i Kofi Annanu da Kosovo samo vrati dugove, po njemu nisu dali rezultate.

Međutim, zvaničnici UNMIK-a nisu nikada potvrdili da su uopšte razgovarali o tom pitanju sa jugoslovenskim zvaničnicima.

Ipak, potpredsednik vlade SRJ je izjavio za Radio B92 da neće odustati od zahteva da se Srbija oslobodi barem dela tog duga. ''Dug Kosova iznosi milijardu i četiristo miliona dolara. Pariskom Klubu taj dug iznosi 430-440 miliona dolara. Mi imamo administrativnu upravu UNMIK-a na Kosovu. Ta administracija je odredila poreze, carine na Kosovu, ali ne želi ni na koji način da učestvuje u isplati svog dela duga. Ja sam pokušao da u vezi s tim razgovaram sa Haekkerupom, pisao sam i Kofi Annanu, oni ne žele da priznaju taj dug, oni smatraju da je to problem Srbije. Srbija nema fiskalnih prihoda, i to je problem o kojem ćemo morati da razogavaramo'', izneo je Labus.

Labus svo vreme govori o dugovima koje je Kosovo stvaralo pre 1990 godine, za koje je u to vreme uglavnom garancije pružala Narodna banka Jugoslavije, pošto je ona imala ugovor sa zemljama ili institucijama kreditorima.

Sve ovo što je izneo potpredsednik jugoslovenske vlade niko na Kosovu nije čak ni negirao. Poznato je da su sredstva dolazila na Kosovu, iako njihova efikasnost nije bila zadovoljavajuća. Međutim, već 1990 su iskrsli teški problemi, sa kojima se još dan danas suočava kosovska privreda. Uvođenje prinudnih mera u tadašnja preduzeća, zatim takođe prinudna integracija sa srpskim preduzećima, kao i vlasnička transformacija koju su pretrpeli, nije uzimalo u obzir i problem obaveza koje su imala takva preduzeća. Pitanje dugova prema inostranim poveriocima takoreći je bilo 'zaboravljeno'. Međutim, danas kada je došlo vreme isplate tih dugova, čak i sa kamatom koja je uračunata za sve te godine, problem se aktuelizuje još više.

Takođe, 1990 godine otvara se postupak stečaja za Banku Kosova. U to vreme sve obaveze je na sebe preuzela ''Jugobanka'', ali ni tu nije rečeno šta će se uraditi sa inostranim dugom. Uostalom, to je bio i razlog što stečaj nije nikada uistinu do kraja sproveden. Zato je taj problem ostao i dalje otvoren, sve dok ga nije aktuelizovao g. Miroljub Labus. Čak, izgleda da ovaj problem guši Srbiju i Jugoslaviju koje i sada istrajavaju na zahtevima UNMIK-u da on isplati više od milijardu dolara. Čak, i pred Londonskim Klubom je otvoreno pitanje kosovskog duga, što je bio i jedan od uslova za reprogramiranje ili možda i brisanje dugova.

Pravo je vreme da se upravo sada otvori ovaj dosije. Njegovo otvaranje istovremeno podrazumeva i otvaranje pitanja sukcesije, odnosno raspodele imovine nekadašnje zajedničke države, tvrde ovdašnji posmatrači. Iako su taj proces već okončale države izašle nakon raspada bivše Jugoslavije, Kosovo ipak nije uključeno u proces sukcesije. Ali, zahtev potpredsednika jugoslovenske Vlade da UNMIK isplati kosovske dugove, nameće razgovore o toj temi. Dakle, potrebno je otvoriti raspravu o obavezama prema inostranim kreditorima, o izguljenoj deviznoj štednji kosovara, o opljačkanom penzijskom fondu, o slivanju kosovskog kapitala za stvaranje deviznih rezervi tadašnje države. Iako Slovenci, Hrvati i Bošnjaci nisu nikada otvarali problem ratne odštete, kosovari po njima imaju pravo da to učine, čak evidentirajući sve posledice po privredu od 1990 godine.

Zato, rešenje problema duga Kosova prema međunarodnim finansijskim institucijama, kao što su MMF, SB, Pariski Klub ili Londonski Klub, stvaralo bi uslove za njihovu dalju međusobnu saradnju. Ali, prema izjavama političkih lidera i privrednih stručnjaka, prvo treba okončati sa podelom zajedničke imovine bivše Jugoslavije i Srbije, u čijem je stvaranju Kosovo učestvovalo, a tek zatim da se razgovara i o problemima dugova.

S druge strane, pitanje vraćanja inostranog duga neće predstavljati toliko veliki teret za Kosovo. Problem može predstavljati samo reaktiviranje proizvodnje. Najveće obaveze ima Energetska korporacija Kosova, odnosno termocentrala Kosovo B i površinski kopovi uglja u Belaćevcu i Dobro Selo, koji treba da vrate oko 321 miliona dolara, ne računajući kamatu, zatim ''Trepča'' (Elektroliza cinka, Fabrika akumulatora, Fabrika baterija u Gnjilanu i ''Metalac'' u Đakovici) – 81,3 miliona dolara, ''Feronikal'' – 96,3, ''Ballkan'' iz Suve Reke – 21,3, Industrija sintetičkih vlakana u Prizrenu – 20,7, ''Printeks'' u Prizrenu – 7,8, Fabrika šavnih cevi u Uroševcu – 8,2, Fabrika radijatora u Gnjilanu i šeljezničko transportno preduzeće – 2,2 miliona dolara.

Osim EKK, koja je uspostavila proces proizvodnje, ali sa brojnim problemima, sva ostala preduzeća si izvan funkcije. Čak, i pitanje vlasničke transformacije je ostalo zamrznuto, tako da postoji opasnost da vrednost njihovog kapitala ubrzo padne na nulu. S druge strani, svi zainteresovani za učešće u procesu privatizacije treba da računaju na obaveze prema inostranim poveriocima.

AIM Priština, Ibrahim REXHEPI