Orlovi bez piste

Sport u Sloveniji

Povratak slovenačkih olimpijaca sa 19. olimpijskih igara u Solt Lejk Sitiju prošao je uz proslavu "bronzanih orlova" i zavistne poglede prema jugu, gde je Hrvatska slavila uspeh svoje trostruko zlatne (obaška srebrne) Janice Kostelić.

Ljubljana, 25.02.2002.

Bilans državne reprezentacije na proteklim zimskim olimpijskim igarama nije ispunio očekivanja domaće publike, još manje navijača. Iako su u Sloveniji skijanje i ostali prestižni zimski sportovi godinama uz pomoć medija ali i uz ogromnu finansijsku podršku (prikupljenu preko igara na sreću i širokogrudost sponzora) tretirani kao delatnost od posebnog nacionalnog značaja, rezultati ostarelih skijaša i skijašica koji su na Olimpijadi jedva lovili rep konkurencije iz sveta, u domovini nisu nikoga impresionirali. Ukratko, slovenački tim se vratio kući s jednom bronzanom medaljom (skakači) i 14 mesta medju prvom desetoricom. Jeste da je ova medalja boljitak u odnosu na prethodnu olimpijadu, mada je deveto mesto Jure Košira i Nataše Bokal u slalomu slaba uteha za nekada "paradnu disciplinu slovenačkog sporta".

Druga je priča činjenica da se u Solt Lejk Sitiju pokazalo da pravi sportski uspeh ne zavisi od ogromne količine novca i izvrsnih centara za treninge, na dohvat ruke. To dokazuje primer iz komšiluka, gde je Janica Kostelić, uprkos nedostatku mnogo čega - čak i planina - uspela da osvoji čak tri zlatne i jednu srebrnu medalju. Slovenački mediji ovih dana zavidljivo primećuju kako za tu dvadesetogodišnju smučarku "nema granica", uz po koju "ironičnu" primedbu u sportskim rubrikama, što dokazuje koliko su neki sportski komentatori osetljivi na uspeh donedavnih autsajdera u zimskim sportovima.

Prosek slovenačke reprezentacije izvukla je ekipa skijaša "skakača" u dalj, odnosno "letača", koja je osvojila bronzanu medalju. Momke mediji hvale i slave kao "slovenačke orlove"; letače koji su učinili da "Slovenija postane bronzana" (Damjan Fras, Primož Peterka, Robert Kranjc i Peter Žonta) dočekalo je na aerodromu Brnik kod Ljubljane oko 300 navijača. Njihov uspeh, treće mesto (iza ekipe Nemačke i Finske a ispred Austrije) veći je i zbog različitih problema koji su u poslednje vreme stigli nekada veoma cenjen "letački sport" u Sloveniji. Nije tajna da ekipa nije očekivala ništa bolje od 6. mesta, pošto su takav uspeh postigli i na takmičenjima za svetsko prvenstvo. A da ni država u poslednje vreme nije preterano brinula za potencijalno bronzane momke svedoči podatak da su reprezentativci tik pred takmičenje na Olimpijadi dobili nove dresove, tako da su prvi put bili na nivou konkurencije.

Drugi, ništa manji problemi vezani su za stanje slovenačkih skakaonica, pre svega onih u Planici. Sredinom decembra prošle godine tu se desila prava katastrofa kada se pod težinom snega srušila do tada najstarija i najlepša skakaonica, "velikanka", mesto tradicionalnih takmičenja i velikih okupljanja "letača" još iz vremena Kraljevine SHS. Preperela drvena konstrukcija Planikine "velikanke", koja je poslednji put obnovljena pre 13 godina iako je maksimum izdržljvosti 10 godina - nije izdržala težinu veštačkog snega, koji je dva puta teži od prirodnog. Tako se 25 metara dugo uzletište skakaonice, izgradjeno 1953. godine, uz gromoglasan prasak survalo u dubinu. Sreća je da na skakaonici u tom trenutku nije bilo nikoga.

U trenutku je nestala jedna od poslednjih ikona Titove ere po kojoj su brojni sportisti širom sveta godinama pamtili Jugoslaviju, a kasnije prepoznavali Sloveniju. Pored znatne materijalne štete (oko 100.000 eura), pad "velikanke" znači i gotovo neprocenljivu moralnu štetu. "To je naslavan kraj jedne od najslavnijih skakaonica. Srušio se deo istorije skakanja na skijama, srušio se ponos Slovenaca," vajkala se neposredno posle nesreće ljubljanska "Mladina", što je najsažetiji opis opštenacionalnog osećanja. Plus što je zbog nesreće izgubljena još jedna sezona treninga i organizacija interkontinentalnog pokala, dok će se finale Svetskog kupa ipak održati na susednoj "letačnici", koja za sada ne pokazuje znake zamora materijala.

Srušena skakaonica - mamutska, kako su je nazivali u vreme svečanog otvaranja, izgradjena je prema nacrtima inženjera Stanka Bloudeka i Ive Rožmana, pre gotovo 68 godina. Skakači su prvi put s nje poleteli 4. februara 1934. godine, a samo mesec kasnije Planica beleži novi svetski rekord, kada je Norvežanin Irger Rud skočio 92 metara. Dve godine kasnije Austrijanac Sep Bradl postaje prvi letač koji je dostigao magičnih sto metara, u dalj. Planica je sve do početka pedesetih držala monopol nad svetskim rekordima. Tačno 1950. godine skakaonica u austrijskom Obersdorfu preuzima vodstvo skokom od 121 metra. Uprkos raznim inovacijama, rekordi na Planici su se kasnije proredili.

U vreme socijalizma Planica je godinama bila mesto velikih narodnih okupljanja, što su vešto koristili i političari. Mediji su u publici redovno registrovali sivu eminenciju bivšeg režima Staneta Dolanca i aktuelnog šefa države Milana Kučana, uz svitu republičke vrhuške. Planica, medjutim, političarima iz prethodnog režima nije značila samo skakaonicu, već i mesto za konspirativne sastanke političkih rukovodstava. Osamostaljenje Slovenije, medjutim, nije vratilo Planici stari sjaj; naprotiv, polako je tonula u zaborav. Svi bi je se setili tek marta, kada su održavana takmičenja.

Zanimljivo je da je 1995. godine jedva osnovan "Zavod Planica", uz sporadično prikupljana sredstva za obnovu, iako su pare završavale u kasi opštine Kranjska Gora. Čak ni svota od 1,4 miliona nemačkih maraka, izdvojena iz državnog budžeta, ni izdaleka nije bila dovoljno za obnovu svih skakaonica na Planici. Tek kad je "velikanka" i bukvalno propala, pokrenuta je kratkotrajna medijska kampanja radi traženja krivaca. Kako to obično biva, pronadjeni su u neraščišćenim odnosima onih koji su upravljali skakaonicama u Planici. Javnost je saznala da je oko 300 ljudi radilo na skakaonici samo kampanjski, a deo raspoloživih para nije iskorišćen za sanaciju što zbog nepostojećih projekata i dozvola za gradnju, što zbog svadja oko deobe prihoda izmedju Skijaškog saveza Slovenije i "Zavoda Planica"...

Ono što je sigurno, jeste da do takve nesreće nikada ne bi došlo u doba nesporne vladavine pomenutog, sada pokojnog Staneta Dolanca, "velikog skupljača pečuraka" iz obližnjeg Gozd Martuljka i zaljubljenika u Planicu, gorko zaključuju ovdašnji mediji. "Kada je ispod Ponca bilo bar malo reda i tvrde ruke, dolina je bila pravo utočište za slovenačke skakače koji su uvek imali na raspolaganju bar 90-metarsku skakaonicu pokrivenu snegom, inače bi Ulaga, Tepeš, Debelak, Zupan... tako digli glas, da bi se sve treslo," podseća sportski komentator "Dnevnika". Rečena "velikanka" nije jedina koja je skončala zbog nebrige i loše kondicije - slično je i s drugim takvim objektima. U državi postoje čak 104 skakaonice, a po broju 50-metarskih Slovenija je svetski rekorder. Što se tiče Planice, pored propale 120-metarske skakaonice poznata je i 90-metarska skakaonica, "letačnica", u koju se u poslednje vreme najviše ulagalo.

Opisano bedno stanje skakaonica jeste razlog što državna reprezentancija trenira uglavnom - u inostranstvu, ma koliko to koštalo. Prošle godine su na 120 metara dugoj "velikanki" trenirali samo jedan dan! Loši uslovi kod kuće su, medjutim, uspehe lokalnih skakača činili još većim. Tu je jedina sličnost sa uspehom Janice Kostelić iz susedne Hrvatske. Jer, ako svi ti uspesi izazivaju iskreno oduševljenje, onda je to pre svega zato što dokazuju da medalje, bez obzira na količinu novca doniranog sportu i sve skandale koje prate takmičenja, još uvek u najvećoj meri zavise od motivacije i spremnosti pojedinca.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)