Ustav po meri jednog čoveka

Srbija u godini ustavnih promena

Tri promovisana predloga ustava Srbije predvidjaju njenu regionalizaciju, ali se razlikuju u nekim bitnim rešenjima: Beogradski centar za ljudska prava zalaže se za slabog predsednika biranog u parlamentu, DSS želi direktno biranog predsednika, a predlog te stranke predvidja i vanredne izbore i ustavotvornu skupštinu, a profesor Pavle Nikolić ima recept za povratak kralja

AIM, Beograd,18.2.2002.

Sudija Ustavnog suda Srbje Slobodan Vučetić nedavno je na račun Vojislava Koštunice izneo optužbe koje bi ga mogle zaboleti znatno više od onih, gotovo uobičajenih, prema kojima je jugoslovenski predsednik najozbiljniji kočničar reformi u zemlji.Vučetić je, naime, javno ocenio da predlog budućeg Ustava Srbije, koji je polovinom januara, izradila Koštunicina Demokratska stranka Srbije (DSS) predstavlja sasvim nelegalistički pokušaj te stranke da izazove izbore u Srbiji i pomoću njih Koštunicu "prekomanduje" sa ne naročito uticajne funkcije jugoslovenskog predsednika, na funkciju predsednika Srbije sa znatno širim ovlašćenjima.

I bez ulaska u analizu predloga ustava koji je izradila DSS, sama činjenica da je ta stranka, sasvim iznenada, odlučila da uskrati svoju, do tada snažnu podršku Predlogu ustavnog rešenja za Srbiju i Jugoslaviju Beogradskog centra za ljudska prava, predstavljala je veliko iznenadjenje i razlog za spekulacije o nekoj skrivenoj pozadini takvog gesta. Tim pre, što je jedini član tima koji je radio na izradi nacrta ustava DSS, čije je ime ta stranka obelodanila - Zorica Radović, stručnjak za ustavno pravo i supruga Vojislava Koštunice - bila i deo šestočlanog tima eksperata koji je, još od jula 2000. (pre promena u Srbiji) pod pokroviteljstvom Beogradskog centra za ljudska prava radio na novim ustavnim rešenjima.

Predlog eksperata Beogradskog centra za ljudska prava, promovisan polovinom prošle godine, eksplicitno je podržala i preporučila za usvajanje i Venecijanska komisija Saveta Evrope. Da cela priča bude čudnija, u zemlji je taj predlog najčešće skraćeno nazivan "ustavnom koji su izradili DSS i Gradjanski savez Srbije (GSS)" - delom zbog velike podrške koju su predlogu u svojim javnim nastupima davali predstavnici te dve stranke, a delom i zbog (pretpostavljene) bliskosti članova tima sa strankama Vojislava Koštunice i Gorana Svilanovića.

Potpuno kao grom iz vedra neba, negde pred Novu godinu, DSS je najavio sopstveni predlog Ustava, saopštivši još samo da tim stručnjaka te stranke, čiji je Zorica Radović član, u obzir uzima i predlog Beogradskog centra za ljudska prava, ali i Nacrt ustava regionalne države Ujedinjenih srpskih zemalja pokojnog akademika Miodraga Jovićića. Manje od dvadesetak dana nakon te najave, DSS je javnosti predstavila svoj predlog koji se od predloga Beogradskog centra za ljudska prava razlikuje prvenstveno u dve tačke: prema ideji DSS, Ustav bi trebalo da donese Ustavotvorna skupština (što bi značilo raspisivanje izbora), a predsednik bi, umesto u parlamentu, kako predlaže šestočlana grupa eksperata, i dalje bio biran na neposrednim izborima.

Upravo u tim stavkama, Vučetić je našao potporu za svoju oštru kritiku. Sudija ustavnog suda, koga je režim bivšeg predsednika Slobodana Miloševića izbacio sa posla, da bi, potom DSS, prošle jeseni, sprečila prvi pokušaj njegovog povratka u Sud, u predlogu da predsednik Srbije ponovo bude biran na direktnim izborima i da njegove sadašnje funkcije budu proširene ovlašćenjima da imenuje predsednika Vrhovnog suda, vrhovnog državnog tužioca, pet sudija Ustavnog suda itd. - vidi ponovno krojenje ustava prema liku budućeg predsednika.

"Očigledno je da kroz takav koncept DSS projektuje svog predsednika, gospodina Koštunicu, na tom mestu", kaže Vučetić, još više se čudeći načinu na koji bi, prema predlogu DSS, trebalo doći do novog Ustava:"U Skupštini Srbije DOS ima demokratsku vlast koja je dovoljno legitimna i ozbiljna da pripremi najviši državnički akt. Odjednom se DSS više ne zalaže za poštovanje Ustava, odnosno njegovu promenu ustavnim putem, nego traži drugi, maltene polurevolucionarni metod - ustavotvornu skupštinu", ocenio je Vučetić.

Procedura promene Ustava Srbije, zahvaljujući važećem ustavnom rešenju iz 1991. (na kome je radio i Vučetić) zaista jeste vrlo komplikovana. Pored saglasnosti dvotrećinske većine poslanika, za donošenje novog ustava, potrebna je i podrška gradjana na referendumu. Zbog činjenice da je obezbedjenje podrške više od polovine upisanih birača krajnje neizvesno (jer je to više od ukupnog broja glasova koje je Koštunica postigao na predsedničkim izborima 2000.), u javnosti se ranije spekulisalo da bi ukupno 176 poslanika DOS svoje glasove moglo upotrebiti za proglašavanje postojeće skupštine ustavotvornom, i tako izbeći i referendum i vanredne izbore za ustavotvornu skupštinu. Tu verziju potkrepljivala je i višemesečna saglasnost DOS oko ustavnog predloga Beogradskog centra za ljudska prava, zahvaljujući kojoj bi 18-člana vladajuća koalicija mogla ostvariti jedan od najvažnijih ciljeva zacrtanih u svom "Programu za demokratsku Srbiju", donetom uoči izbornog okršaja u kome je nastradao Milošević.

U medjuvremenu se, medjutim, pokazalo da Koštunicina stranka, koja je nakon pada Miloševićevog režima, naglo narasla i dosegla ogromnu polularnost, tu svoju slavu nije uspela valjano da kapitalizuje: pokazalo se da srpska Vlada, na čijem je čelu lider Demokratske stranke i Koštunicin najljući rival, Zoran Djindjić, ima znatno realniju moć od federalnih vlasti i jugoslovenskog predsednika. Istraživanja javnog mnenja pokazala su i da je u učestalim sukobima dva krila vlasti, Koštunicina DSS, ostavši bez podrške ostalih stranaka, počela da gubi i popularnost kod gradjana, zbog čega bi joj održavanje vanrednih izbora i te kako odgovaralo (za razliku od Djindjića, koji bi na njima mogao izgubiti vlast). Zato je, prema mišljenju Vučetića, ali i većine stranaka članica DOS, DSS odustala od svoje podrške ustavnom predlogu Beogradskog centra za ljudska prava i na brzinu napisala sopstveni ustav koji podrazumeva raspisivanje vanrednih izbora.

Ustavna zavrzlama tu se, medjutim, ne završava. U medjuvremenu se pojavio i predlog profesora Pavla Nikolića, člana Krunskog saveta, koji Srbiju vidi kao parlamentarnu monarhiju, kao i glasine da bi predloga ustava moglo biti još (Djindjić se javno zalagao za široku raspravu u kojoj bi učestvovala i Srpska akademija nauka i umetnosti). Skupština Vojvodine, sa svoje strane, formirala je Komisiju za izradu prednacrta konstitutivnog akta, čiji su rezultati delovanja još uvek nepoznati. I pre nego što se Komisija prvi put sastala, napustila su je dva člana (Marijana Pajvančić, koja je radila i u grupi Beogradskog centra za ljudska prava i Stanko Pihler, njen kolega s Pravnog fakulteta u Novom Sadu). Predsednik Komisije, akademik Aleksandar Fira, smatra da bi konstitutivni akt Vojvodine trebalo da nosi naziv "osnovni zakon", ali vojvodjanski političari uporno najavljuju "vojvodjanski ustav" (pojedini su čak u stvaralačkom zanosu, tvrdili i da će Vojvoćani napisatu predlog ustava Srbije). Ono što, medjutim, niko ne zna da kaže, jeste tačna sadržina budućeg konstitutivnog akta Vojvodine.

I pored takve "raštimovanosti", ključni politički akteri i dalje se slažu sa proklamovanim ciljem prema kome bi ove godine trebalo doneti novi ustavni okvir za Srbiju, bez obzira na dve velike nepoznanice (Kosovo i odnosi sa Crnom Gorom). Neke sličnosti postoje i u do sada objavljenim predlozima: prema svim tim nacrtima, Srbiju čeka simetrična regionalizacija (Beogradski centar za ljudska prava predlaže šest regiona, DSS - "pet plus Kosovo, nakon rešenja njegovog položaja", a Nikolić 12). I Beogradski centar za ljudska prava i DSS predlažu dvodomu skupštinu, dok je za profesora Nikolića jedan skupštinski dom dovoljan za vršenje ustavotvorne i zakonodavne vlasti.

I u pogledu definisanja Srbije, postoje sličnosti izmedju predloga šestočlane grupe eksperata i DSS: Beogradski centar za ljudska prava zalaže se za raskid sa načelom etnonacionalne države većinske nacije (Srbija je definisana kao "multikulturalna demokratska država svih gradjana i svih naroda koji u njoj žive, zasnovana na miru i toleranciji, vladavini prava, poštovanju ljudskih prava i sloboda, tržišnoj privredi i socijalnoj pravdi".) Definicija DSS je nešto jednostavnija ("Republika Srbija je država svih gradjana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi). Obe varijante su, medjutim, previše anacionalne za profesora Nikolića, koji Srbiju definiše kao državu "srpskog naroda i svih njenih ravnopravnih gradjana, bez obzira na rasu, nacionalnost, etničko poreklo i veroispovest".

Svi dosadašnji ustavopisci kažu da njihovi predlozi mogu da "prežive" različita rešenja budućih odnosa Srbije i Crne Gore. Beogradski centar za ljudska prava za tu tezu dobio je i potvrdu Venecijanske komisije, koja je, ocenila je da su "neki delovi Nacrta podjednako upotrebljivi kao delovi novog federalnog ustava", što se "posebno odnosi na odredbe o ljudskim pravima, koje su izrazito pogodne za buduću državu člaicu Saveta Evrope".

Vera Didanović (AIM)