Rokada stolica u albanskom lavirintu

Tirana, 17.02.2002.

Ostavka premijera Mete nakon zaoštravanja nesporazuma sa predsednikom Socijalističke partije Fatosom Nanoom, ostavio je za sobom dug vakuum vlasti u albanskom glavnom gradu. Odlazak Mete izgleda da nije rešilo dugu političku krizu u Tirani, već ju je produbio još više. Borba izmedju protivničkih grupa u Socijalističkoj partiji na vlasti je dostigla vrhunac i bilo kakva formula kompromisa izgleda da neće biti dugoročna.

Nakon dugog perioda pasivnog i odbrambenog stava, Meta je krenuo u ofanzivu koristeći jedino i poslednje oružje koje mu je ostalo, ostavku. Bez obzira na oštre kritike upućene Meti, izgleda da Nano nije predvidjao ostavku premijera.

Nakon ostavke Mete, novu trku za premijera zemlje dobio je Pandeli Majko, aktuelni ministar odbrane koji je pre dve godine bio primoran da ode sa mesta premijera nakon poraza za vrh partije u rivalstvu sa socijalističkim predsednikom Nanoom. Majko, podržan od Metine grupe, pobedio je sa osetnom razlikom u odnosu na Ermelindu Meksi, ministra za saradnju sa inostranstvom, koju je podržavala Nanoova grupa.

34 - godišnji Majko koji je godinu dana vodio Vladu, za vreme kosovske krize, dobivši veliku popularnost unutar i van zemlje, izgleda da će teže vladati sada u miru, nego dve godine ranije u ratu. Dva rivalska kampa unutar Socijalističke partije u razdoru, alterniraju se u njihovim blokirajućim politikama i izgradnja jedne unutrašnje koalicije bila je veoma teška.

Nakon mnogo nastojanja Majko je predstavio svoj novi kabinet koji se iako nije remek delo kompromisa ipak može smatrati, i pritom ne grešeći mnogo, kao remek delo mediokriteta. Socijalisti izgleda da su odlučili da odigraju njihovu finalnu utakmicu sa rezervnim igračima.

Jedan izvestan broj ličnosti iz druge ruke, nepoznati javnosti, dobili su ključna mesta u novom kabinetu Majkoa.

Jedno sasvim nepoznato ime, Stefan Cipa mogao bi biti novi ministar javnog reda, ključni položaj u Albaniji. Bivši premijer Meta koji je bio jedan od kandidata za to mesto, povukao se nakon izdatog ultimatuma od strane rivalske grupe koja je odbijala Metino učešće u kabinetu. Raniji ministar Javnog reda Ilir Gjoni ne figurira u novom kabinetu, kako izgleda zbog unutrašnjih nesporazuma.

Sve portfelje koji su povezani sa ekonomijom, finansijama, poljoprivredom i industrijom, kontrolisaće Naoova grupa. Kastriot Islami, jedna od glavnih ličnosti te grupe, vodiće albanske finansije, zamenjujući tako Anastasa Angjelija, optuženog od strane Nanoa za korupcionaške afere. Ermelinda Meksi, čini se da je sačuvala njeno mesto na čelu ministarstva saradnje sa inostranstvom.

U stvari, dok se premijer Majko više smatra kao Metin nego kao Nanoov čovek, novi vladin kabinet izgleda da više naginje prema Nanou. Medju podržavaocima Mete, uspela je da sačuva mesto ministra inostranih poslova Arta Dade, kao i nekoliko drugih ministara.

Na listi novog kabineta koji ima tri portfelja manje od prethodnog, nedostaje ministar za evroatlanske integracije Paskal Milo, ministar pravosudja Sokol Nako, ministar obrazovanja Ben Blushi itd. Ono što pada u oči je odlazak izvesnog broja imena mlade generacije i njihova zamena ličnostima iz stare socijalističke generacije.

Svakako, novi kabinet će biti kabinet tranzicije koji teško da će dugo trajati. Čak, ne treba isključiti mogućnost da on ne dobije glasove oba kampa produžujući tako vakuum vlasti u zemlji.

Albanski socijalisti na vlasti teško da se mogu smatrati više kao jedinstvena partija. Dve rivalske grupe rukovodjene od strane Mete i Nanoa, ponašaju se i deluju kao dve posebne partije. U njihovoj medjusobnoj debati čuju se oštre optužbe, ali ne ideološke razlike, što znači da se u suštini radi o borbi za vlast.

Albanska politika je ušla u jedan zamršen lavirint, sa mnogo nepoznanica, i teško je bilo šta predvideti. Vladavina zemljom je takoreći blokirana mesecima zbog duge predizborne kampanje od prošle godine, a kasnije i iscrpljujuće debate u redovima partije na vlasti.

Nano, čije su pozicije izgledale veoma slabe nakon pobede Ilira Mete u trci za premijera krajem avgusta, uspeo je da se oporavi otvaranjem debate oko korupcije u Vladi. Medjutim, odlaskom Mete iz Vlade, Nano je postigao pobedu koja više nego zadovoljstvo izaziva glavobolju.

I dok je na čelu Vlade izvršena rokada imena, očekuje se da će se podeljena Socijalisička partija sada vratiti na politički ring, gde će se sudarati Nano i Meta. I dok Nano još uvek ima prednost koju je štampa u početku nazivala ''moralnom turnejom'', što je povećalo njegovu popularnost, Meta ima prednost jer kontroliše većinu u strukturama partije gde će se morati donositi značajne odluke u bliskoj budućnosti.

Meta je takodje uživao i značajnu medjunarodnu podršku ne samo od SAD, već i od strane evropskih partnera. Nakon njegove ostavke on je dobio poruke od strane američkog državnog sekretara Powell-a i britanskog premijera Blaira, u kojima se iznosi žaljenje zbog njegove ostavke. Novi premijer Majko ima takodje podršku iz inostranstva, iako u periodu kada je on odlazio pre dve godine, odnosi sa nekoliko značajnih evropskih partnera, kao što su Italija i Nemačka nisu bili ružičasti.

Berishina opozicija je zatražila stvaranje Vlade široke osnove, ali nije jasno da li bi ona favorizovala neku formulu ''grand coalition'', ili neku tehničku vladu. Ostavka Vlade je koincidirala sa povratkom opozicije u parlament, nakon njenog dugog odbijanja da prizna rezultate kritikovanih izbora od juna prošle godine. S druge strane, kampanja kritika Nanoa je potvrdila u osetnoj meri i ranije kritike opozicije, stavljajući je u mnogo povoljniji položaj nego ranije. To čini političku scenu u Albaniji još interesantnijom i nepredvidljivijom.

I dok su Berisha i Nano bili na istoj talasnoj dužini u kampanji denunciranja korupcije koja je bila uperena protiv Mete, može se desiti da se Berisha i Meta ujedine u nastojanjima kako bi sprečili Nanoa da sedne na stolicu predsednika narednog jula, ako se ovaj poslednji još uvek nada tom položaju.

Kriza vladanja izgleda da je filter koji povezuje prethodnu izbornu krizu sa narednom predsedničkom krizom. Možda Albanija neće imati snažnu Vladu pre izbora predsednika početkom leta.

Izgleda da je Nano gajio aspiracije da sedne na predsedničku fotelju, iako je put do predsedništva pravi lavirint. Medjutim, ako to nije jedna ''mission impossible'', čini se da je to ipak vanredno teška misija. Nanou će biti potreban koncenzus njegove partije, tačnije parlamentaraca njegove partije, što izgleda sasvim nesigurno. Ono što socijalistički predsednik naziva katarzom socijalista, ne može se reći da je donelo ono što su stari Grci nazivali atharaksija, dakle smirivanje. Vode su uzburkane unutar socijalista i unutrašnja neprijateljstva su se povećala. Upravo u trenutku kada je Meta zatvorio vrata sedišta Vlade kako bi predao ključeve Majkou, Nanoove nade da udje u ured predsednika su osetno izbledele.

Trčanje sa preponama prema predsedništvu možda ne bi nailazilo na prepreke, ali svakako bi zatamnelo usled nedostatak koncenzusa opozicije, koja se izjasnila u prilog koncenzualnog predsednika, dakle da on ne bude ni socijalista, ni demokrata, već neutralna figura iz civilnog društva ili univerzitetskih krugova.

Medjutim, ako se opozicija isprva protivila Nanou, a kasnije ponudila formulu koncenzualnog predsednika, razni krugovi na Zapadu na samom početku nude formulu koncenzulanog predsednika što vodi padu kandidature Nanao kao partijske figure.

Izbor koncenzualnog predsednika izgleda da se smatra u zapadnim krugovima, uglavnom evropskim, kao magični ključ koji bi rešio nekoliko kriza odjednom. S druge strane, to bi na neki način skinulo ljagu sa prošlih izbora i u nemogućnosti da se koriguju greške, opoziciji bi pružilo neku vrstu kompenzacije za njih. Ali, treba dodati da su diplomate u Tirani izbegavali komentare oko pitanja budućeg predsednika, stavljajući do znanja da se ipak svi ne slažu sa do sada ponudjenim formulama.

Aktuelni predsednik Meidani, koji je do skora smatran kao formula kompromisa, barem medju rivalskim grupama unutar socijalista, izgleda da ima malo šansi za drugi mandat. Čitava debata oko pitanja budućeg predsednika vodi se kao da aktuelni predsednik ne postoji.

U stvari, izbor budućeg predsednika se približava cajtnotu, ali možda bi najbolje rešenje bilo da Albanija, kao i većina bivših komunističkih zemalja predje na formulu izbora predsednika direktnim glasanjem, ali čuvajući ograničene kompetencije. To bi dalo predsedniku više autoriteta, ali bi svakako onemogućio autoritarizam.

...

Obično, kada se radilo o opisivanju konfliktualnog karaktera albanske politike, koristio sam termin ''politički ring u Tirani'', a kada se radilo o opisivanju teatralnog karaktera ove politike koristio sam termin ''politička scena Tirane''. Danas, kada je albanska politika komplikovanija nego ikada, čini mi se da bi najprikladniji termin bio ''politički lavirint Tirane''. Svi su izgledi da će jedini put za izlazak iz ovog lavirinta biti novi izbori.

AIM Tirana, Remzi LANI