Politička zebra

Vlast iznad zakona

Čedomir Jovanović, šef poslaničkog kluba DOS u Skupštini Srbije, praćen telohraniteljima, prešao je ulicu van pešačkog prelaza,tik kod republičkog parlamenta.Novinari su ga jedini zaustavili i pitali da li bi trebalo da plati kaznu (po novom zakonu), na šta je on resko odgovorio da bi trebalo da tu bude postavljen pešački prelaz. Koliko sutra, baš do skupštinskih vrata, preko cele ulice, pojavila se - zebra! A nadležni obećali još i semafor

AIM, Beograd,10.2.2002.

Zoran Đinđić je kratko presudio: "Nije to toliko važno". Ima srpski premijer i važnijih stvari kojima će da se bakće. I ko će sada još o poslanicima koji ne poštuju saobraćajne propise. Kada je o reformama reč, ko li je nešto slično rekao- ne treba se valjda držati zakona kao pijan plota.

DOSperiment će, vrlo je moguće, da propadne. Zato što je počeo na isti način kao i prethodnici. Vokabular je samo izmenjen, te smo nekada imali da bahatost vlasti i njeno prilagođavanje raznih zakona svojim potrebama, podnosimo, smerno i strpljivo, zbog "nacionalne stvari" i "srpskog pitanja", a sada ćemo, izgleda, to isto, ali zbog "reformi", koje su, naravno, i "srpske" i "nacionalne".

Da krenemo od početka.Od 1. februara u Srbiji su na snazi nove, mnogo veće nego ranije, kazne za nepoštovanje saobraćajnih propisa. Hiljade ljudi gubi svake godine glavu na ulicama i putevima i vlast je odlučila da to spreči. Za nevezivanje pojaseva, prelaženje ulice van prelaza, nepoštovanje signalizacije i sve ostalo, sada se plaća i do nekoliko hiljada dinara, što je za ovdašnje budžete najozbiljnija moguća pretnja. Cela akcija praćena je u medijima, policajci su objasnili zašto se to radi, građani su sve pozdravili, ulice su postale sigurnije. Sve je manje ludaka koji se zaleću na crveno.

I onda, u utorak, 5. februara, Čedomir Jovanović, šef poslaničkog kluba DOS u Skupštini Srbije, praćen telohraniteljima, prešao je ulicu tamo gde se ne sme, van pešačkog prelaza, i bilo bi najnormalnije da je na licu mesta platio hiljadu dinara, koliko vredi takav prekršaj za sve ostale počinioce. Pogotovo što je to uradio tik kod Skupštine Srbije, u Ulici srpskih vladara, naočigled nekih desetak metara udaljene patrole saobraćajne policije.

Novinari su ga jedini zaustavili, pitali da li bi trebalo da plati kaznu, na šta je on resko odgovorio da bi trebalo da tu bude postavljen pešački prelaz. Na to što je jedan takav, pešački prelaz, udaljen samo dvadesetak metara, šef DOS poslanika nije se obazirao.

Da je rekao da treba žičaru da im naprave, ili pokretne stepenice, ili heliodrom, lift, put od žutih cigli, most, bilo šta ali da je sa šlagom, il' da, ako ništa od ovoga ne ide, bar izmeste ulicu, danas se čini - tako bi i bilo. Učinili bi mu. Pošto su mu i ovo učinili, pa se koliko sutra, baš do skupštinskih vrata, preko cele ulice, pojavila - zebra! Bele pruge na sivom asfaltu. A nadležni obećali još i semafor.

I tu sada dolazi Sergej Dovlatov, ruski emigrant i pisac, ili obrnuto, koji je sve ovo već zabeležio. Ukratko: Dragi nam drug Brežnjev dolazi, u jesen, u posetu fabrici. Da bi mu oku bilo milo, nadležni farbaju žutu fabričku travu u zeleno i stavljaju znak "Zabranjeno gaziti travu". Drug Brežnjev stigne, šeta fabričkim krugom i oku mu, vidi se to, drago. Onda primeti natpis "Zabranjeno...", šeretski se nasmeje, zgazi ovlaš nožicom travnjak, pogleda okupljene i priupita: "Jel zabranjeno?"

I šta su uradili okupljeni drugovi na to? Aplaudirali! Vikali "Bravo!" i aplaudirali. Pa ko će da gazi travu gde je zabranjeno nego drug Brežnjev. I šta je parče travnjaka prema revoluciji čiji plamen on mora da održava.

Šaljiva priča, ali nikako zlonamerna, bar ako se shvati kao opomena. Srpskom premijeru, koji je zaključio da ceo slučaj "Zebra" nije važan, i drugovima dosovcima koji ga u tome slede. Ako njima nije jasno da demokratija podrazumeva proceduru i pravila igre koja važe za sve, bez izuzetka, kome će?

Uostalom, uključivanje u ono što nazivaju svetskom zajednicom, neminovno znači i to. Nemački ministri plaćaju kazne za saobraćajne prekršaje. Članovi porodice Buš, uhvaćeni da voze u pijanom stanju, idu direktno u zatvor.

Naravno, možda je sve to privid, reklamna kampanja, zamazivanje očiju priglupoj javnosti, ali, istovremeno, pruža onaj neophodni osećaj sigurnosti i daje nadu da ravnopravnost, vlasti i građana, pred zakonom bar, može, u nekim idealnim uslovima i društvima, ipak da postoji.

Sve ostalo, vodi u propast i otuđenje, u autizam vlasti, što uvek znači i totalitarnost, nedemokratičnost i sve ostalo, ružno i nezaboravno, čega ne želimo ni da se sećamo. Vlast, koja to ne zna, rizikuje da je, s pravom, optuže i da ne zna da je razlika od nepoštovanja "sitnih" zakona do nepoštovanja onih "krupnih", užasno mala. Isto važi i za krojenje zakona, bilo kakvih, po svojoj meri. A, ako razmisle, shvatiće da je tako i sa pravljenjem zebri, tamo gde se nekome svidi.

Zbog svega ovoga javnost očekuje da vidi sledeće:

Pod jedan - suspenziju policajaca koji poslanicima nisu naplaćivali kazne.

Pod dva - kazne za nadležne u beogradskoj vladi koji su potrčali da ožive Čedine snove.

Pod tri - premijera koji će da kaže kako je sve to užasno važno, neophodno za nastavak reformi, i javno izgrdi šefa sopstvene poslaničke grupe zbog nedoličnog ponašanja, nedoličnih izjava i nedoličnog ostvarivanja sopstvenih želja i fantazija.

Pod četiri - Čedu Jovanovića, obučenog u svoju čuvenu izlizanu jaknu, obuvenog u svoje čuvene "kombat" patike, kako peške dolazi od Trga Republike do srpske Skupštine, praćen, kao nekad, Čuvarima vatre i kučićima, onima koji su sa njim godinu dana špartali boreći se za promene, i da onda tu, sam, počinje da briše, što znači da sa sobom mora da ponese četke, metle i kofu, kako, dakle, sam briše glupi pešački prelaz i ponovo postaje Čedomir Jovanović.

Ako se navedeno ne dogodi, ode sve u božju mater. Čekaćemo bolja vremena.

Ivan Radovanović (AIM)