Kako smo se naoruzavali: Uzicka municija za BiH

Banjaluka, 9.februar 2002. (AIM)

Nakon što je poslanik u srpskom parlamentu, Borisav Pelević - jedan od najbližih ratnih i poratnih saradnika pokojnog Željka Ražnjatovića Arkana - rekao na jednoj konferenciji za štampu da poseduje vojni dokumenat u kojem se jasno vidi da je užička fabrika municije "Prvi partizan" pre i početkom rata u BiH prodavala municiju Muslimanima i Hrvatima, nekoliko užičkih novinara su se, po nalogu iz redakcija, gotovo pretvorili u vojne istražitelje. I dok ovi drugi za sada ćute, novinari su gotovo sklopili sve kockice cele priče, a između ostalog i sledeće: prve isporuke municije u BiH išle su u Derventu, na adresu firme "Kolt", vlasnika Rešada Mujkića, a potom u Novi Travnik, na adresu Marinka Marelje, čelnika tamošnjeg HDZ. Po informacijama do kojih su došli novinari, u Beogradu uhapšeni bivši ministar policije BiH Alija Delimustafić se poslednji uključio u kupovinu municije i to preko svoje firme "Ceneks". Neki od sagovornika novinara pominju da je Delimustafić nabavljao municiju iz Užica i u vreme najžešćih ratnih okršaja u Bosni i prodavao je Armiji BiH.

Kad su novinari već sve objavili, oglasilo se i rukovodstvo "Prvog partizana" i u pisanom, prilično "opreznom" saopštenju praktično potvrdilo sva novinarska otkrića. "Tokom 1991.godine, kao što se u pojedinim sredstvima informisanja navodi, preduzeće "Prvi partizan" jeste isporučivalo izvesne količine municije pojedinim firmama u BiH. Činjenica je da se pre i posle navedenih isporuka uzburkala javnost u "Prvom partizanu" pa i šire, pre svega zbog sumnje da ta municija može doći u ruke ekstremista koji su se borili protiv JNA. Tadašnji direktor Radomir Višnjevac te kritike nije uzimao u obzir. Sadašnje rukovodstvo, koje od 1998.godine vodi "Prvi partizan", smatra da prodaju municije 1991.godine firmama iz BiH, iako je rađena uz znanje nadležnih državnih organa, nije trebalo vršiti iz moralnih razloga, jer se u Hrvatskoj već tada vodio rat protiv regularne JNA i postojala je velika verovatnoća da municija završi na "drugoj strani", navodi se u saopštenju rukovodstva "Prvog partizana" i dodaje da je sadašnje rukovodstvo podnelo više krivčinih prijava protiv bivšeg direktora Radomira Višnjevca.

Okružni javni tužilac Branimir Petronijević je koliko isti dan izjavio da se krivične prijave protiv Višnjevca ne odnose na trgovinu municijom, već za krivična dela zaključivanja štetnog ugovora i zloupotreba ovlašćenja u privredi u periodu iz 1996.godine.

I dok se u Beogradu, Banjaluci, Sarajevu i još kujekuda po Balkanu, ali i Hagu, proveravaju svi predratni, ratni i poratni grehovi Alije Delimustafića, dvojica posve anonimnih šezdesetogodišnjaka iz unutrašnjosti Srbije su posle 11 godina šaputanja glasno progovorili o poslu koji su najmanje svojom voljom obavljali tokom 1991. i prvih meseci 1992.godine. Poslu koji se, bez sumnje, odvijao uz punu saglasnost i kontrolu tadašnjeg vojnog i političkog vrha Srbije, odnosno po dogovoru pojedinaca iz srpskog režima i pojedinih visokih predstavnika Hrvata i Bošnjaka u Bosni, uključujući i Aliju Delimustafića.

Slobodan Čeliković, vozač vojne fabrike "Prvi partizan" iz Užica i njegov kolega Miodrag Polić su pre nekoliko dana javno progovorili o paklu kroz koji su prolazili 1991. i prvih meseci 1992.godine kad su, po nalogu svojih rukovodilaca, iz Užica do nekoliko mesta u BiH prevozili desetine tona municije i predavali je ljudima koje su prepoznali, kako kažu, kao "neprijatelje Srba". Na tim putovanjima su čak i mučeni od bošnjačkih i hrvatskih ekstremista - onih kojima su isporučivali municiju. I onih koji su u to vreme, veruje Čeliković, u okolini Nevesinja sigurno pucali u njegovog sina, rezervistu u jednoj od jedinica iz sastava Užičkog korpusa.

Čeliković, Polić, ali i današnje rukovodstvo užičkog "Prvog partizana", su poslednjih dana priznali "gorku" istinu - da je njihova fabrika, u vreme dok su vojnici iz Užica, Valjeva, Kragujevca i Čačka tumarali po slavonskom blatu i hercegovačkom kršu, prodala 94 tone municije Hrvatima i Bošnjacima u BiH, a nešto ranije i 147 tona Slovencima. Milioni maraka od tog posla su, nije tajna, u Srbiji korišćeni za vojničke plate, a možda i kovčege vojnika iz Šumadije i sa Zlatibora. Rečju, poslednjih nekoliko dana iz svih uglova je rasvetljen jedan od najprljavijih poslova koji je obavio bivši srpski režim početkom devedestih.

Marinko Marelja, predsednik HDZ u Novom Travniku, do početka rata običan "pandur", doputovao je 5.septembra 1991.godine u Užice i odseo u hotelu "Zlatibor". Sa njim je u istom belom "audiju" doputovao i čovek po prezimenu Dražić, od oca Nika. Igrom slučaja na recepciji hotela te večeri je radio A. Ranković, mladić koji se doselio u Užice upravo iz Novog Travnika. Naravno, A.Ranković je prepoznao Marelju, ali Marelja njega nije. Iste večeri, u restoranu hotela zajedno su večarali Marelja, Dražić i Radomir Višnjevac, tadašnji direktor vojne fabrike "Prvi partizan", koji je jedno vreme radio baš u Novom Travniku.

A.Ranković ne zna o čemu su te večeri razgovarali Višnjevac i Marelja, ali je, za svaki slučaj, sutradan ujutru pozvao telefonom svog strica, Đorđa Rankovića, zamenika Okružnog javnog tužioca u Užicu. "Tačno, sinovac me ujutru pozvao telefon i rekao da je sinoć u hotelu "Zlatibor" prepoznao vođu ustaškog HDZ u Novom Travniku, Marinka Marelju. Rekao mi je i da je Radomir Višnjevac večerao sa Mareljom. O svemu sam isti dan obavestio policiju, ali od njih nisam dobio nikakvu povratnu informaciju, priseća se danas Ranković, i dalje zamenik Okružnog javnog tužoca u Užicu.

Par dana kasnije, vozač kamiona u "Prvom partizanu", Slobodan Čeliković je dobio nalog da zajedno sa kolegom i tovarom od nekoliko tona municije krene prema BiH. Najpre su, prisetio se ovih dana Čeliković, jednu tonu municije istovarili na zadatoj adresi u sarajevskom naselju Markale, a potom produžili prema drugoj zadatoj adresi, prema Novom Travniku. "Ispred Travnika istrča ispred nas neka vojska. Gore maskirne uniforme, dole farmerke, naoružani kalašnjikovima. Pitaju nas šta vozimo. Mi, naravno, kažemo, a oni nas isteraše napolje i primoraše da legnemo licem prema zemlji. Meni lice u nekoj koprivi, a čujem kako jedan viče: "Ajmo da ih pobijemo k'a one sinoć!" Srećom, drugi predloži da najpre sačekaju komandira. Čekali smo, a dok smo čekali oni su nas terali da pasemo travu. Kad, stiže njihov komandir, traži otpremnicu., pa kad je video da je roba za Marelju, kaže: "To je za našeg čoveka". Ti strašni ljudi su nas sproveli do Novog Travnika gde smo ispred jednog kafića našli Marelju. Otvorili smo stranice kamiona. Ljudi sa raznim vozilima i raznim registracijama, zagrebačkim, dobojskim, mostarskim, sarajevskim. su počeli stizati sa svih strana i oko tri tone municije sa kamiona su prebacili u gepeke svojih vozila", priča Čeliković, ne propuštajući da pomene mnoge ustaške simbole koje je vidio. "Marelja me je na kraju pozdravio i rekao da očekuje još dosta tona municije iz Užica", priseća se Čeliković.

Na isti put, sa istim tovarom, ali početkom 1992.godine, krenuo je i vozač "Prvog partizana", Miodrag Polić. "Suvozač i ja krenuli smo na put u jutarnjim satima i stigli u Novi Travnik negde oko podneva. Dok smo tražili Marelju nekoliko ljudi nam je prilazilo sa istim apelom: "Braćo, Srbi, ne prodavajte im više tu municiju pobiće nas ko zečeve!". "Sve smo shvatili, bilo nam je muka, ali smo na kraju našli Marelju i istovarili 160 sanduka municije. Potom smo sa jedne terase gledali kako se pred sanduke parkiraju putnička vozila i neki ljudi otvaraju gepeke.", priča Polić.

A onda neki radnici "Prvog partizana" nisu izdržali. Borivoje Dagović i Radomir Bogdanović su 22. marta 1992.godine napisali pismo i kopije poslali na adrese predsednika Republike Srbije, Slobodana Miloševića, predsednika vlade Srbije, načelnika Zlatiborskog okruga. "Želimo da vas upoznamo da je naša fabrika "Prvi partizan - Namenska proizvodnja" pred rat u BiH vršila isporuke municije ustaškim čelnicima u Derventi i Novom Travniku (Marinku Marelji i braći Mujkić), poznatim i danas kao šefovima ustaških vlasti u ovim gradovima. Sa ovim isporukama upoznali smo policiju, armiju, republičke poslanike iz Užica (Predraga Mijailovića i Ivana Milutinovića)i bivše potpredsednike Skupštine Srbije, Pavića Obradovića i Borivoja Petrovića. Nažalost, nikakve mere nisu preduzete, a iste ličnosti obavljaju poslove kao i ranije..."

Uz ovo pismo, u "Prvom partizanu" je sačuvan dokument na kojem je oznaka "strogo poverljivo" utisnuta 1.oktobra 1991.godine. Dokument upućen na nekoliko vojnih i policijskih adresa je potpisao Željko Medić, tadašnji vršilac dužnosti rukovodioca sektora samozaštite u "Prvom partizanu". U istom se upozoravaju primaoci "da je od 1.marta do 30.septembra 1991.godine ka Sloveniji otišlo 147 tona municije, a ka Bosni i Hercegovini 94 tone municije".

Jedini odgovor na sve ove apele stigao je od tadašnjeg rukovodstva "Namenske proizvodnje", koje je u pismu Radničkom savetu zatražilo suspenziju sa posla za pojedince koji "uznemiravaju javnost sa dezinfomacijama". Istovremeno, direktor Radomir Višnjevac je u to vreme, u intervjuu za beogradski nedeljnik "Srpska reč" prilično demantovao sam sebe, ali i indirektno otkrio "suštinu priče": "Što se tiče optužbi da prodajemo municiju ustašama, četnicima ili muslimanima, podvlačim da mi nikada ne možemio, niti hoćemo da se bavimo proverom ko nam je kupac. Mi nijedan metak iz ove fabrike nismo otpremili nijednom kupcu bez dozvole Republičkog SUP-a."

Višnjevac je tada izbegao odgovor na pitanje na koji su način plaćane isporuke municije u BiH, ali ne i priče da su milioni maraka iz BiH stizali u u "Prvi partizan" u gepecima "golfova" sa sarajevskim i mostarskim tablicama. A sa njima i jedan novi "audi" koji je Višnjevac vozio narednih direktorskih godina, sve dok 1996.godine kada je i bukvalno najuren iz "Prvog paritizana".

U Užicu se danas gotovo sve zna o jednom od najprljavijih poslova bivšeg srpska režima, osim mesta gde se danas nalazi Radomir Višnjevac, rodom negde iz srednje Bosne. Čak se i saznalo se da je pokojni general Milutin Kukanjac, bivši komadant JNA u Bosni, u jednom intervjuu od pre dve godine, istina u trenutku kad je mikrofon bio isključen, raširio ruke i zapitao se: "Šta sam mogao da uradim u toj kasarni i u toj Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu kad je moje političko i vojno rukovodstvo u Beogradu prekinulo svaku komunkaciju samnom, a iza mojih leđa je slalo municiju neprijateljima JNA! To su radili da bi neko pobio sve moje vojnike i onda bi oni u Beogradu imali dobar razlog da sravne sa zemljom celo Sarajevo!"

Zoran Tmušić (AIM)