Život posle Šengena.

Part of dossier VIZNI REŽIM U ZEMLJAMA BIVŠE SFRJ Jan 25, 2002
Bugarska:

Georgi FILIPOV

Ako ipak postoji neka realna korist za običnog Bugarina od teških reformi poslednje četiri godine, onda je to mogućnost da putuje bez viza u zemlje Šengenskog prostora. Privatizacija, reforma zdravstva i socijalne sfere možda još uvek nisu donele očekivani efekat na život ljudi, ali se uspesi u spoljnoj politici i posebno ukidanje viznog režima za bugarske građane mogu uočiti mnogo lakše. Dugi redovi ispred ambasada šengenskih zemalja i ponekad ponižavajuće provere u konzulatima su od sredine marta 2001. već je prošlost. Otada je Bugarska faktički izostavljena sa takozvanog "crnog spiska".

Međutim, da bi se taj rezultat postigao, zemlja je morala da prođe dugi put čiji e najvažniji deo bio da se pruže garantije da je Bugarska u stanju da bude spoljna granica za zemlje Šengena protiv ilegalne imigracije. Odluka o izuzimanju Bugarske došla je kao rezultat brojnih promena u samoj zemlji - počev od zamene ličnih isprava, pa kroz normativne promene sve do zavođenja strože granične kontrole i uvođenja viza za neke zemlje sa kojima je Bugarska dugo godina imala bezvizni režim.

Jedan od osnovnih pravaca delatnosti bugarske vlade bilo je ograničavanje ilegalne imigracije. Od 1. aprila 1999. stupio je na snagu Zakon o bugarskim ličnim ispravama. Izrađena su potpuno nova identifikaciona dokumenta u skladu sa svetskim standardima zaštite protiv falsifikovanja. Lični podaci, digitalna fotografija i digitalni potpis vlasnika nalaze se u zoni vizuelne kontrole, personalizovana stranica pokrivena je laminatom sa optičkim zaštitnim elementima.

Prema zakonu krajnji rok za zamenu dokumenata bio je 30. decembar 2000. g. ali pokazalo se da je to isuviše ambiciozan cilj. Na kraju, došlo se do kompromisne varijante da se lične isprave zamenjuju do kraja 2001. ali od početka ove godine Bugari ne mogu da putuju u inostranstvo bez novih pasoša. Do 20. decembra 2000. godine izdato je 1.526.700 novih pasoša. Bugarske vlasti očekuju da će se njihov broj povećati na 3.150.000. Prema statističkim podacima zahtevi za izdavanje novih pasoša su posle špica u avgustu 2000. g. kada ih je bilo 150.000 drastično smanjeni da bi u decembru iste godine pali na 66.000. Smatra se da je to indikacija da su oni koji su želeli da putuju u inostranstvo već dobili svoja dokumenta i da svi ostali mogu to da učine u buduće.

Ministarstvo unutrašnjih poslova razradilo je stroga pravila i postupke davanja formulara za izdavanje novih pasoša. Specijalno stvoreni informativni sistem omogućava da se proprati kretanje dokumenata od trenutka proizvodnje do trenutka kada se finalni proizvod (novi pasoš) uručuje vlasniku.

Sledeći korak je bio da se eliminiše mogućnost da Bugarska postane ulazni centar imigranata, bez obzira da li se radi o bugarskim državljanima ili strancima.Ukinuta je mogućnost da se vize izdaju na samoj granici. Bugarima koji su povredili imigracione propise druge države izriče se jednogodišnja zabrana da napuštaju zemlju. Pooštrene su kazne za lica koja potpomažu ilegalno prebacivanje granice, tako zvane kanaldžije. Bez obzira na to nastavljaju se pokušaji prebacivanja stranih državljana preko bugarsko-grčke granice, naročito u rejonu petričkog graničnog odreda.

Jedna od obaveznih etapa bila je harmonizacija bugarske vizne politike sa ovom EU. Dugo godina Bugarska je odobravala bezvizni režim nizu država iz bivšeg socijalističkog bloka, a posle 1989. g. i građanima bivšeg Sovjetskog saveza. Još 1999. g. zemlja je uvela zahteve za vize za građane Kube, Bosne i Hercegovine, a 2000. g. i za građane Jermenije, Azerbajdžana, Belorusije, Kirgistana, Kazahstana, Moldavije, Turkmenistana i Tadžikistana. Nakon odlike donete u decembru 2000. Bugarska je inicirala procedure uvođenja viza za građane Rusije, Gruzije, Ukrajine i Tunisa.

Naročito osetljivo bilo je pitanje uvođenja viza za građane Rusije pošto ruska strana nije prihvatila ponuđeni sporazum o readmisiji. Po;etkom devedesetih ruski turisti su bili među najbrojinijim na bugarskom Crnomorju tako da je eventualno uvođenje viza ugrožavalo turistički biznis. Iz istog razloga je bugarska strana insistirala na očuvanju dosadašnjeg status kvoa i sa Makedonijom. Trenutno pitanje viza nije na dnevnom redu kada je reč o dva zapadna suseda Makedoniji i Jugoslaviji, pošto su pravovremeno potpisani sporazumi o readmisiji.

Pojačana je granična kontrola na granicama Bugarske. Pored toga što su svi granični prelazi povezani sa zajedničkim centrom u Ministarstvu unutrašnjih poslova, granične službe postale su prva barijera za Bugare koji su želeli da napuste zemlju. Te službe su poćele da zaustavljaju potencijalne imigrante još na bugarskoj granici. I to je donekle bilo uspešno. Prema statističkim podacima s kraja maja 2000. g. neznatan broj Bugara nije se vratio sa ekskurzija u Grčku za koju se potencijalno smatralo da je najugroženija nakon ukidanja viza. Skoro svakodnevno granične vlasti zadržavaju strance koji pokušavaju da pređu granicu u pravcu Zapadne Evrope.

Ukidanje viza za putovanje u zemlje Šengenskog sporazuma dovelo je i do drugih pozitivnih posledica. Ambasada SAD počela je da izdaje Bugarima 10-togodišnje vize, a od 1. jula ukinite su vize za Tursku. Trenutno se Bugari mogu osećati skoro punopravnim turistima u zemljama ujedinjene Evrope. Problem je međutim u tome što se finansijski Šengen pokazao isto toliko nesavladivom preprekom kao i vizni.