Sve za vizu

Albanija:

Arjan LEKA

Stotine ljudi svakodnevno izazivaju žegu i policijske kordone na vratima grčke ambasade u Tirani. Eekajuai na ulaznu vizu za susednu zemlju, oni sa stoicizmom trpe aroganciju albanske policije i omalovažavanje grčkih diplomata, koji su sa svoje strane primorani da se suoče sa neuobičajenom navalom pasoša koji čekaju na magični pečat.

To je stara priča, koliko i albanski pluralizam, slična onome što se dešava na kapijama ostalih zapadnih ambasada u glavnom gradu siromašne balkanske zemlje. Otvaranje Albanije prema svetu oživeo je jedan od najprofitabilnijih biznisa, tj. ulaznih viza za zemlje zapadne Evrope, SAD i Kanade. Italijanska, nemačka ili francuska viza tipa šengen na crnom tržištu Tirane košta oko 2000 USD, dok jedna američka viza dostiže astronomsku cifru od 15-16 hiljada USD.

Sve za jednu vizu. To je moto dobrog dela stanovništva, posebno mladih, koji imaju malo poverenja u brzu obnovu domaće privrede. Za deset godina tranzicije u albanskom abijentu desilo se ono što bi se moglo smatrati ''fetišizacijom viza''. Dakle, stvoren je kult koji je jednu banalnu birokratsku proceduru pretvorio u magično sredstvo koje u trenutku može transformisati život običnog Albanca. To je bio složen proces, gde se ukrštaju želje i potrebe sve šire publike koja želi izaći van zemlje sa veoma restriktivnim politikama stranih zemalja, ili čak i ponovljene epizode korupcije koja je okruživala i okružuje ambijent dobijanja viza u inostranim predstavništvima u Tirani.

Želja i potreba da se napusti zemlja dale su poseban impuls ilegalnoj trgovini koja je povezana sa ilegalnom emigracijom. Albanija je već nekoliko godina postala raj za tranzit ilegalnih emigranata iz azijskih zemalja, Srednjeg Istoka i Turske. Prepuni brodići sa ilegalnim emigrantima su napisali jednu od najtragičnijih stranica emigracije prema zapadnoj Evropi u poslednjoj deceniji. Jedno takvo putovanje, koje košta do 500 USD, je donelo smrt još uvek za albanske zvanienike nepoznatog broja ilegalnih emigranata. U pregovorima koje zvanična Tirana očekuje da započne oko uelanjenja u Evropsku uniju, jedan od konstantnih uslova se tiee i prekida ovog mosta smrti između obala Albanije i Južne Italije.

Viđena na ovaj način, zemlja orlova nudi kontradiktoran prizor države otvorene za strance, ali još uvek zatvorene za njene državljane. U stvari, poznato je da je za strance mnogo lakše da uđu u Albaniju nego li što je za Albance da izađu iz nje. Već sedam godina, Tirana primenjuje asimetričnu politiku sa zemljama EU, SAD, Kanadom, Australijom i Turskom. Državljani ovih zemalja mogu ulaziti u Albaniju bez vize, ili uzimajuai je kod granične policije. Donošenje takve odluke od strane albanske vlade početkom '90 godina, imalo je za cilj podsticanje interesovanja za zatvorenu zemlju od strane Hodžhine totalitarne komunističke politike, privlačenje stranog kapitala i, uopšte, otvaranje albanskog društva prema svetu. Sada, deset godina nakon pada komunizma, zapaža se povećanje pritiska u zemlji za postizanje sporazuma sa zapadnim zemljama oko liberalizacije ulaznih viza za albanske državljane.

To je jednačina sa više nepoznatih za albansku Vladu, ako se imaju u vidu brojni interesi koji se ukrštaju među zemljama EU u vezi sa otvaranjem prema bivšim komunističkim zemljama, gde Albanija ima još uvek veoma negativnu reputaciju. Već nekoliko godina, još od doga?aja iz 1997 godine, Albanija se suočila sa još rigoroznijim duhom evropskih zemalja u njihovoj politici izdavanja ulaznih viza za albanske državljane. Od ove godine, poništeni su konzularni sporazumi koji su omogućavali vlasnicima službenih pasoša ulazak bez viza u Austriju, Italiju i Nemačku. Ovaj novi vizni režim je imao za cilj da smanji opasnost koja je dolazila usled zloupotreba tih dokumenata od strane prethodnih albanskih administracija.

S druge strane, ako je vladama u Tirani bilo teško da napreduju na planu saradnje sa EU, sa regionalnog aspekta Albanija je bila jedna od zemalja koja je uložila velika nastojanja za liberalizaciju granica me?u zemljama Jugoistočne Evrope. Inicijativu nazvanu ''Balkanski Šengen'' je iznela pre više od dve godine albanska vlada, ulažući napore u brojnim zvaničnim aktivnostima na balkanskom rangu.

Prema ideji koju snažno zastupaju albanski zvanienici, počev od predsednika i premijera, relativizacija granica je prvi korak za stvaranje stabilizovanog regiona koji ae živeti u miru. Za političare u Tirani, koji izgleda da su veoma dobro usvojili novu terminologiju Pakta za stabilnost, ukidanje ulaznih viza između zemalja Jugoistočne Evrope - trebalo bi da bude preduslov za učlanjenje ovih država u Evropsku uniju.

Treba reći da je ovaj nekako utopistieki i propovednieki jezik naišao na malo entuzijazma na još uvek uzburkanom Balkanu usled oružanih konflikata, ali to nije sprečilo albanske zvaničnike da zatraže od svih susednih zemalja početak razgovora za liberalizaciju sistema viza.

Albanija već godinama razgovara sa svojim susedima u cilju postizanja bilateralnih ili multilateralnih sporazuma koji bi omogućili albanskim državljanima da se slobodno kreću u regionu. Ipak, ova inicijativa je do sada profunkcionisala samo u tri slučaja. Već oko dve godine albanski državljani mogu putovati bez viza u Tursku, Makedoniju i Crnu Goru. Granični zvaničnici izdaju vize u carinskim uredima svim Albancima koji se tu pojave, ne tražeći od njih razlog putovanja ili druge pojedinosti.

Prvi koji su osetili magični efekat ovog otvaranja izgleda da su bili trgovci i turisti, koji su doprineli da se izvuče iz kolapsa turistička privreda u Ulcinju, Ohridu i Kotoru. Nekoliko hiljada Albanaca posećuju svake godine ova turistieka mesta, ostavljajuai tu teško stečene devize.

Ipak, ako bi jedan turista iz Albanije odlučio da krene vozom Podgorica-Beograd, njegov odmor bi se veoma lako mogao pretvoriti u avanturu sa nepoznatim posledicama. Prema jednom tipičnom balkanskom paradoksu, sporazum o liberalizaciji protoka ljudi između Albanije i Crne Gore je nevažeći za drugi deo federacije, dakle za Srbiju. Srpski zvaničnici zahtevaju ulazne vize za sve albanske državljane, čak i za zvaničnike opremljene službenim i diplomatskim pasošima. Tirana, tako, mora da plaća za svoju izdiferenciranu politiku koju je sledila poslednjih godina prema Podgorici, još od vremena NATO bombardovanja koje je donelo prekid diplomatskih odnosa između Tirane i Beograda.

Tu predstavlja izuzetak Kosovo, koje je pod međunarodnom administracijom i koje je već ozvaničilo slobodan protok ljudi sa matičnom državom. Zajedno sa Bosnom, Srbija je druga zemlja na Balkanu koja nije primenila ni jedan nivo liberalizacije viza sa Albanijom.

Ostali deo Balkana još uvek predstavlja teškoće za Albance koji žele putovati bez viza na pasošima. Hrvatska, Slovenija, Rumunija i Bugarska primenjuju manje više sličan režim viza u odnosu na Albaniju, izuzev službenih i diplomatskih pasoša. U brojnim slueajevima, ove zemlje primenu restriktivnih konzularnih politika prema albanskim državljanima pravdaju unapređenim statusom u pregovorima sa EU. Bugarska je jedna od zemalja koja je u poslednje vreme otežala procedure izdavanja viza, objašnjavajući preko njenih diplomatskih kanala da joj se takva mera nameae zbog statusa pridružene zemlje Evropskoj uniji. Okolnost koja još više povećava ambicije zvanične Tirane da što pre potpiše Sporazum o asocijaciji i stabilizaciji sa EU, koji bi osim ostalog doneo i toliko očekivanu liberalizaciju viza za Evropsku uniju i zemlje Balkana. Do tada, duga saga sa vizama na pasošima Albanaca izgleda da ae se i dalje nastaviti, odlažuai za grčke kalende dan kada za izlazak iz male zemlje na obalama Jadrana Albanci neae morati do prođu kroz ''pakao'' ambasada.