Sa dva pasoša, ali ipak izolovani

Kosovo:

Besnik BALA

Ako je suditi po vazdušnim saobraĆajnim linijama koje nude turističke agencije, njihovim svakodnevnim reklamama za stalne autobuske linije prema skoro svim krajevima sveta, stvorio bi se utisak da su građani Kosova ljudi koji putuju najviše u Evropi. Ovakav 'imidž' izgleda da još uvek 'pothranjuje' veoma veliki broj albanskih emigranata, čiji najveći deo (posebno onih iz '90-ih godina) vea putuju uglavnom samo u jednom pravcu - iz zapadnih zemalja prema Kosovu...

Putovanja u suprotnom smeru postala su sve malobrojnija i teža. Sad zasad izvestan broj građana Kosova još uvek ima stare ''jugoslovenske'' pasoše, a jedan veoma mali broj njih su dobili ''putna dokumenta'' koje izdaje Misija Ujedinjenih nacija koja administrira Kosovom. Ovaj problem se pojavio odmah nakon završetka rata na Kosovu. Najveći broj Kosovara su ostali bez ličnih dokumenata, i, sledstveno tome, i bez putnih isprava. U periodu Titove komunistieke Jugoslavije, "slobodan protok ljudi i roba" je bio ustavom "zagarantovan", a građani te "multietničke zemlje" zbog "liberalizma" tadašnjeg režima nisu imali mnogo problema u obezbeđivanju viza. Svakako, Kosovari su pripadali onoj kategoriji ljudi koji su morali proći duži put 'verifikacije' od strane zvaničnika da bi dobili putne isprave. Taj je problem postao mnogo teži nakon ukidanja autonomije Kosova od strane režima Slobodana Miloševića. Početak uzastopnih ratova u republikama bivše Jugoslavije je zabeležio i početak 'borbe za pasoše' na Kosovu.

Više desetina hiljada mladih, koji su u skladu sa svojim uzrastom i tadašnjim važećim zakonima bili obavezni da služe Jugoslovensku armiju, krenuli su u svet, zato je pasoš bio "zlata" vredan. Dugi redovi ispred šaltera Ministarsva unutrašnjih poslova Srbije u Prištini, ali i u drugim gradovima Kosova, bili su pretvoreni u predmet "trgovine", što je bila samo "uvertira" za trgovinu putnim ispravama (pasošima). Režim je tada započeo dvostruku igru. S jdene strane, postavljao je "stroge" kriterije za dobijanje pasoša, a s druge strane on je angažovao svoje "dobrotvorce" koji su nudili mogućnost "kupovine" prava na putovanje van zemlje.

Na ovaj način, i prema procenama ovdašnjih analitičara, oni su jednim potezom postizali dva cilja: punili kase, i mladi Albanci su odlazili. Aktivisti ljudskih prava su u to vreme tvrdili da se na taj način primenjivalo svojevrsno ''tiho etnieko čišćenje''. S druge strane, pak, ti pasoši su svakim danom postajali sve bezvredniji. Prema građanima onoga što je bilo ostalo od bivše Jugoslavije primenjivao se veoma oštar vizni režim od strane svih zapadnoevropskih država, koje su bile i "meta" mladih Albanaca. Sa tim pasošima oni su mogli putovati "slobodno" samo u Makedoniju, Bugarsku i Tursku i u još ponekoj zemlji, gde ''utočišta'' za njih nije moglo biti. U drugoj polovini '90-ih, ''listi'' zemalja gde su kosovski Albanci mogli putovati se pridružila i Albanija, do tada "zabranjeno voće", pošto, da bi se tamo putovalo, bila je potrebna izlazna ''viza'' od strane jugoslovenske policije...

Rat na Kosovu, osim oko 11 hiljada ubijenih (koliko se kreću uobičajene procene) i razaranja kuća i imovine građana, bio je i rat protiv njihovog ''identiteta''. Pasoši i lične karte su konfiskovane, spaljivane i sistematski uništavane od strane srpskih snaga bezbednosti, posebno na granici između Kosova i Albanije. To je bio razlog što su se nakon okončanja konflikta građani Kosova suočili sa osećanjem da su "izolovani". Skoro dve godine zaredom, oni su morali da se pomire sa činjenicom da ponovo moraju tražiti jugoslovenski pasoš, koji su se sada izdavali u samom centru Prištine, u ogranku ministarstva unutrašnjih poslova Beograda koji je funkcionisao u sklopu srpskog Centa za mir i toleranciju.

U nedostatku alternative, Albanci su bili primorani da se zadovolje sa ''najomraženijim'' pasošima, za koje su ponovo potrebne vize koje treba tražiti u susednim zemljama. Na Kosovu (ako imaš sreće) može se dobiti samo viza za Švajcarsku, koja je u Prištini otvorila ured u te svrhe u sklopu švajcarske kancelarije za veze, a za sve druge zemlje viza se mora tražiti u Beogradu ili u Skoplju, a reće u Tirani. Svakako, Beograd ostaje i dalje ''zabranjena zemlja'' za Albance, a u nešto slično se već pretvara i Skoplje zbog tamošnjeg konflikta!

Mali broj građana Kosova je već dobio i putna dokumenta Misije Ujedinjenih nacija, koja istovremeno dozvoljava da oni imaju i "posebnu privilegiju" da raspolažu sa po dve putne isprave: jednu jugoslovensku, i jednu izdatu od strane međunarodne administracije. Obrazloženje: tako je zapisano Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, pošto putni dokumenti Misije UN nisu pravi pasoši... Ove putne isprave su do sada priznate od strane brojnih zemalja sveta (između ostalih, skoro sve zemlje EU i SAD), dok je Makedonija dala obećanje da će ih 'priznati'.

Međutim, što se tiče sudbine kosovskih ''putnika'' nisu zabeležene veće promene. Vize su ponovo potrebne za skoro sve zemlje sveta za koje su vize bile potrebne i za korisnike jugoslovenskih pasoša. Istovremeno, uprkos obećanjima međunarodne administracije za ubrzano opremanje građana ličnim kartama i putnim ispravama, ovaj proces teče veoma sporo. Građani se žale da su zbog nedostatka pasoša ili putnih isprava izgubili brojne šanse da putuju ili da se bave trgovinom i biznisom. To je podsticalo ponovno 'cvetanje trgovine' sa jugoslovenskim pasošima, dok Albanci istovremeno tvrde da to predstavlja izazov za institucije Kosova i međunardne mehanizme koji administriraju njime.

Za kosovske Albance su i dalje veoma ograničene mogućnosti putovanja u susedne zemlje. Izuzev Albanije, gde oni neretko mogu "putovati" i bez pasoša, njima se sve više otežava putovanje i u Makedoniju, zbog tamošnjeg rata. S druge strane, u Srbiju i Crnu Goru oni još uvek mogu putovati i sa ličnim kartama, jer formalno Kosovo je i dalje deo jugoslovenske federacije, a na osnovu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Međutim, putovanja u Srbiju su veoma retka. Izgleda da su jedini ljudi koji ''imaju hrabrosti'' da uđu na teritoriju Srbije članovi porodica albanskih zatvorenika koji se drže u tamošnjim zatvorima, i u retkim slučajevima advokati i posrednici koji se bave kupoprodajom nekretnina i imovine izbeglih Srba sa Kosova. S druge strane, iako su još uvek primetna velika ustručavanja, mnogo je lakše putovati u Crnu Goru, posebno sada na početku turističke sezone...

Vizni režimi i nedostatak pasoša nisu uspeli, s druge strane, da spreče trgovinu ''na crno'', i posebno krijumčarenje ljudi. Veliko međunarodno vojno i civilno prisustvo, i u nekim slučajevima nedostatak neke oštrije ''kontrole'' granice, je zabeležio i "cvetanje" ilegalne trgovine ''belim robljem''. Njeni kanali prolaze i kroz za Kosovo ''neprijateljske'' zemlje, a gde ''svodnici'' ne pokazju nikakve nacionalne predrasude i komplekse, a uopšte nije više ni važno odakle dolaze i pasoši...