Život po zvonom

Srbija:

Vesna BJEKIĆ

Ma koliko to neverovatno zvučalo, na ovom svetu postoje i zemlje u koje Jugosloveni mogu da putuju samo sa pasošem. Tačnije, bez beskonačnih čekanja u redovima za vize, gomile dokumentacije i neizvenosti. Sve što je potrebno jesu avionska karta, novac i avanturistički duh. Države u koje se može putovati bez vize dele se na one u kojima je boravak moguć od 30 do 90 dana, ali ima i država koje su boravak bez vize ograničile na dve nedelje.

Na spisku zemalja nalaze se: Alžir, Argentina, El Salvador, Šri Lanka, Aruba, Bocvana, Burma, Bugarska, Dominikanska Republika, Kape Verde Ostrva (samo ako se putuje turistički sa organizovanom grupom), Čile, Kina, Kolumbija, Kuba, Ekvador, Haiti, Madjarska, Makedonija, Nigerija, Sent Vincet, Samoa, Sejšeli, Singapur, Južna Koreja, Tonga, Tunis, Rumunija i Zambija.

Spisak zemalja u koje se ulazi sa vizama, ali koje se bar lako dobijaju (uglavnom na aerodromu pri ulasku u zemlju) nešto je duži i, uglavnom ga čine bivšoj Jugoslaviji nekada bliske nesvrstane azijske, afričke i latinoameričke zemlje (Bangladeš, Belize, Benin, Brazil, Burundi, Kambodža, Kamerun, Kajmanska Ostrva, Čad, Komori Ostrva, Kipar, Etiopija, Gana, Gvineja Bisao, Jamajka, Kenija, Kuvajt, Laos, Liberija, Madagaskar, Maldivi, Malta, Mauricijus, Nepal, Nigerija, Papua Nova Gvineja, Santa Luaija, Sijera Leone, Tajland, Tanzanija, Togo, Turska, Uganda i Meksiko.

Većina ovdašnjih građjana za neke od ovih zemalja nije ni čula, a kamoli da ima želje da tamo putuje, pa joj liberalniji vizni režim, praktično, ništa ne znači. Izuzimajući, naravno, manji broj domaćeg "džet-seta", koji je i u proteklih desetak godina "otkrivao" egzotične destinacije.

Običnim građanima bilo je veoma važno što su i u godinama kada je SRJ bila pod sankcijama mogli bez viza mogli da putuju u susedne zemlje: Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku i Makedoniju. U to vreme aerodromi u Budimpešti i Bukureštu bili su jedini "prozor u svet". No, većini graana ova mogućnost bila je značajnija zbog tzv. šoping tura. Kako se kriza u zemlji zaoštravala, a stanovništvo sve teže živelo, klasični šoping vremenom je prerastao u, isključivo, švercerske ture. Procenjuje se da je nekoliko stotina hiljada ovdašnjih gradjana, uključujući i izbegličku populaciju, najteže godine krize preživeo zahvaljujući upravo švercu, a većini je to i danas jedini izvor prihoda. Ulice, trgovi i zelene pijace ovdašnjih gradova pretvorene su u "buvljake".

Proteklih desetak godina interesovanje gradjana, pretežno mlađe visokoobrazovane populacije, bilo je usmereno ne samo na to kako otići nego i kako ostati u inostranstvu. Prognoze o broju mladih, koji su od proklamovanja "godina raspleta" napustili, ko zna koju po redu Jugoslaviju kreće se od 40 do 300 hiljada. I dok su emigranti prva dva značajnija emigrantska talasa (prvi početkom decenije izazvan ratovima i drugi od 1993. godine podstaknut hiperinflacijom), na ovaj ili onaj način uspevali da se domognu razvijenih država Severne Amerike ili Zapadne Evrope, kao i Australije i Novog Zelanda, Jugosloveni koje je NATO bombardovanje nateralo da konačno prelome i napuste "vekovna ognjišta" mahom su se obreli u zemljama "trećeg sveta". Permanentno zaoštravanje režima izdavanja viza razvijenih država ovdašnjim vlasnicima crvenih ili plavih pasoša S(F)RJ prinudilo je "odlivajuće mozgove" da sreću potraže u zemljama "na kraju sveta" koje su postale nove emigracione meke. Neki su otišli u Keniju, neki na Kubu, Šri Lanku, Dominikansku Republiku, Egipat, Indoneziju, Fidži ostrva... Na useljeničkoj top-listi su i dalje Kanada, SAD, Australija i Novi Zeland, ali u njih je i najteže otići. Kad nema druge, dobro dodju i nešto bliže: Kipar, Rusija, Ukrajina...

Verovatno više nego igde, u predugačkim redovima pred ambasadama u Beogradu, mogao se osetiti jugonostalgičarski žal za "starim dobrim vremenima", kad se putovalo gde se moglo i htelo bez posebnih problema. Gradjani zemlje čiji su "crveni" pasoši nekada bili ulaznica za maltene ceo svet, sada su prinudjeni da u dugčekim redovima, ponekad danonoćno, čekaju pred šalterima ambasada. Pojavila su i nova zanimanja "čekčea" u redovima, koji su za dobru nadoknadu "hvatali red" u toku noći...

Najveće interesovanje gradjana za putovanja vezano je za zapadoevropske zemlje zbog porodičnih i poslovnih odnosa. Naime, na Zapadu radi najveći broj jugoslovenskih "gastarbajtera", kao što je i jugoslovenska privreda u dobroj meri bila okrenuta upravo zapadnom tržištu. Međjutim, tu je i najteže ući zbog takozvanih šengenskih viza, jer zemlje potpisnice šengenskog sporazuma (Francuska, Nemaeka, Austrija, Belgija, Holandija, Luksemburg, Španija, Porugalija, Italija i Greka) veoma striktno poštuju odredbe sporazuma.

Ako posle beskonaenog čekanja u redovima i dospeju do šaltera konzularnog odeljenja jugoslovenski gradjani moraju pripremiti detaljnu dokumentaciju od "krvne grupe" do izvoda sa bankovnog računa. Posle detaljne provere, čak i ako su obezbedili svu traženu dokumentaciju građani ne mogu sa sigurnošću računati na vizu, zbog dikrecionog prava službenika da donese negativno rešenje, koje rezignirani gradjani tumače kao "nisam mu bio simpatičan". Nešto lakši način za dobijanje šengenskih viza su turistička putovanja preko agencije, ali ni to, pa ni garantna pisma rodbine ne moraju biti garancija da se, recimo, dobije viza za Holandiju.

Svojevremeno je po Beogradu kružila priča da, kad su u pitanju šengenske vize, sve može ako imate dubok džep. Vremenom ni to više nije bila tajna jer su mnoge agencije i pojedinci "sa dobrim vezama u ambasadama" i u novinskim oglasima obećavali šengenske vize za dva dana. Ponude i obećanja su različita, a cenovnici idu naviše što zapadnije želite da putujete. Tako je šengenska viza za Grčku koštala 1.200, a za Francusku 1.500 maraka. Iako naglašavaju da je naplata tek po završenom poslu, da bi se "podmazalo gde treba" bio je neophodan avans do 500 maraka. Da srpska veza, po sistemu "da para vrti gde burgija neće", ipak ne funkcioniše svuda govori i to da za Nemačku, Španiju ili Portugaliju ne pomažu ni masni avansi. Oni, koji su pokušali da podmićivanjem preko reda uđu u austrijsku ambasadu nisu dobro prošli. Nuđenje novca, naime, strogo je zabranjeno. Navodno, ispod ruke mogu se još nabaviti samo grčka i francuska viza.

Ništa manje dokumentacije i papirologije, čekanja i trošenja nerava, ne pružaju ovdašnjim građanima ni zemlje van šengenskog kruga. Za vize SAD, Kanade, Švedske, Australije, Novog Zelanda...Jugosloveni su prinuđeni da se dobro pomuče. Posebno zato što veaina njih ne želi da u te zemlje putuje turistički, već da u njima ostane. Ali, to je priča za sebe.

Iscrpljujuće, gotovo danonoćno čekanje, je i pred konzularnim odeljenjem hrvatske ambasade u Beogradu. Među zainteresovanim za ulazak u Hrvatsku gotovo 95 odsto su njih čine građani srpske nacionalnosti koji su izbegli iz Hrvatske. Neki od njih u međuvremenu su stekli jugoslovensko državljanstvo, ali je najveći broj izbeglica. Oni, najčešće žele da posete rodbinu u Hrvatskoj, ili da razreše neka od imovinsko-pravnih pitanja. Neki od njih spremni su da poslušaju savet medjunarodne zajednice i vrate se svojim kućama. U poslednje vreme, medjutim, nekima od njih, dogodilo se da umesto u svojim kućama, završe u hrvatskim zatvorima. Prema navodima jugoslovenske komisije za nestala lica od jula prošle do sredine juna ove godine u Hrvatskoj su uhapšena 42 lica srpske nacionalnosti, optužena za ratne zločine (prema podacima ove komisije u Hrvatskoj je protiv 4.637 Srba podignuta krivična prijava za ratni zločin, podignuto je 1522 optužnice po kojima je pravosnažno osuđeno 758 lica). Hrvatsko odeljenje Interpola izdalo je poternicu za nekoliko hiljada Srba iz bosanske Posavine, hrvatskog Podunavlja, Like, severne Dalmacije i zapadne Slavonije i, kao regularan član ove svetske organizacije prosledio je svim članovima Interpola. Ubrzo nakon toga usledila su dva hapšenja u Mađarskoj: pilota VJ majora ž Emina Čičića i desetak dana kasnije još jednog tridesetčetvorogodišnjeg Srbina, čije se ime nalazilo nalazilo na poternici.

Hapšenja u Mađarskoj pokazala su da je spisak optuženih za ratne zločine u Hrvatskoj tajna samo za jugoslovensku državu, na čijoj teritoriji uglavnom žive. To, naravno, ne znači da ovdašnje vlasti ne znaju da on postoji, ali, kako tvrde njihovi predstavnici, pošto Jugoslavija još uvek nije članica Interpola nemaju uvid u broj optuženih za ratne zločine ili druga krivična dela u Hrvatskoj i, dodaju, da postoje osnovi za sumnju da su se mnogi na poternicama našli iz političkih razloga, a ne zato što su zaista počinili neko od krivičnih dela. Veruje se bi za rešavanje ovog ozbiljnog problema izmedju dveju država od ključne pomoći mogao da bude sporazum o policijskoj saradnji Jugoslavije i Hrvatske koji je u pripremi.

Jugoslavija je, zahvaljujući geografskom položaju, kao spona istoka i zapada, izrazito tranzitno područje. Tokom krize i ratnih godina porozne balkanske granice predstavljale su, ali i danas predstavlaju poseban problem. Savezni ministar policije Zoran Živković, na proletošnjoj konferenciji o trgovini ljudima, istakao je da je taj problem pojačan i zbog toga što je granica Srbije i Kosova gotovo otvorena i van kontrole.

"Kosovo je trenutno balkanski raj za trgovinu ljudima", rekao je Živković, i dodao da se zbog trgovine ljudima, pre svega mladim ženama koje se podvode, prisiljavaju na prostituciju, a zatim preprodaju u mafijaškom lancu, u jugoslovenskim zatvorima nalazi tridesetak osumnjieenih osoba. Lanac trgovine započinje u pograničnim opštinama istočne Srbije odakle se nesrećne devojke iz, njačeše, Moldavije, Ukrajine, Rusije, Rumunije i Bugarske prebacuju bilo do Vršca, Pančeva, Beograda, Novog Pazara ili Niša i Vranja, a zatim preprodaju na Kosovu, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini ili u Makedoniji.

Poseban problem na ovom području predstavljaju ekonomski emigranti, koji zahvaljujuai olakšanom ulasku u Jugoslaviju (nisu im potrebne vize), naročito iz Kine, Iraka i istočne Evrope, koji preko ove teritorije ilegalno prelaze na Zapad. Dušan Mihajlović, republički ministar policije, nedavno je izjavio da je u toku prošle godine srpska policija registrovala 3.788 takvih lica, najavljujući da ae se iz ovih razloga, a u saradnji sa međunarodnim institucijama, ubuće pooštriti kontrola granica. Računa se da je broj onih koji su izmakli kontroli dvostruko, pa i trostruko veći. "Tranzit" ekonomskih emigranata započinje na beogradskom aerodromu, gde, recimo, Kinezi legalno ulaze, ili na jugoslovensko-bugarskoj granici. Odatle se, "proverenim kanalima" prebacuju u Crnu Goru da bi se domogli Italije, ili u Republiku Srpsku da bi zatim ilegalno prešli u Hrvatsku, pa na Zapad. O sudbini ovih ljudi (Kurda, Pakistanaca, Turaka i Kineza) javnost sazna kad se dogodi neka tragedija: bilo da ih nadju ugušene u nekoj hladnjaei, udavljene u Savi, ili u blizini italijanske obale u Jadranskom moru.

Ukoliko Jugoslavija u naredne dve tri godine ne popravi svoj rejting u svetu i ublaži, ili čak eliminiše vizni režim za putovanje u zemlje Evropske unije, njeni gradjani naći će se na novoj muci, jer više neće moći bez viza da udju ni u Mađarsku, ni u Bugarsku, koje su nam do sada bile "ekonomski ventil" za malograničnu i drugu trgovinu. Madjarska se užurbano priprema za ulazak u Evropsku zajednicu, a potom i u savez zemalja šengenskog sporazuma, ali i da donese zakon koji bi regulisao poseban odnos (između ostalog i povlašćen status za dobijanje viza) za građane susednih država ukoliko su oni poreklom Madjari. Taj zakon je prošle nedelje i usvojen, a naišao je na oštre reakcije madjarskih suseda: Rumunije i Slovaeke. Verovatno će se taj zakon upravo zbog "viznih problema" naći na preispitivanju. Žele li "šengenske vize" za svoje građane, Rumunija i Bugarska moraće da "žrtvuju" susede. Tako će se "šengenska zavesa" na severu i istoku gradjanima Jugoslavije zatvoriti i taj "pogled u svet".