Povratak šljivama

Srbija u 2002.

Nesklad između potreba i mogućnosti biće pokriven s novim inostranim zaduženjima, stranom pomoći, novcem od privatizacije i domaćim zajmovima, a pad standarda izbegnut je ukidanjem poreza na meso, voće, povrće, jaja, lekove i komunalne izdatke.Još pola miliona ljudi bez posla

AIM,Beograd,19.2002.

S uvećanim društvenim proizvodom od pet odsto u prošloj godini i planiranim skromnim rastom od četiri procenta u 2002. godini Srbija nije u stanju da stvori potrebnu materijalnu podlogu za osetniji porast zarada.Da bi obezbedila društvenu stabilnost republička Vlada je predvidela da za socijalne namene obezbedi oko milijardu dolara, što predstavlja gotovo trećinu republičkog budžeta. U ovoj godini Srbija je, po mnogima, zagazila u presudno trogodišnje razdoblje u kojem treba da završi promene započete prošle godine. Najava porasta standarda od 20 procenata znači da je preovladalo opredeljenje da se to postigne na račun skromnog razvoja.

Srbija će u predstojećoj deceniji biti suočena s teškim socijalnim izazovima, jer neće imati gde da zaposli preko milion nezaposlenih. Republički premijer Zoran Đinđić je izračunao da na svakog zaposlenog dolazi više od troje izdržavanih građana. Izlaz je moguć samo uz veća ulaganja, kako bi se stvorila osnova za dinamičniji razvoj od oko osam odsto godišnje, koji bi otvorio prostor za veće i brže zapošljavanje. Matematičar u ekonomiji Stojan Stamenković izračunao je da je Srbiji u ovoj deceniji potrebno da uloži 32 milijarde dolara u razvoj od čega bi trećinu činili strani krediti, a preostali deo bi morala sama da obezbedi. Pod tim uslovima Srbija bi se vratila na 1989. godinu, koja je ostala u pamaćenju kao vreme u kojem se dobro živelo.

Građani su već toliko pritegli kaiš da na njemu više nema rupa, pa se Vlada, ipak ,opredelila za razvoj na dugu stazu. To bi moglo da deluje prilično razočaravajuće na stanovništvo koje pokazuje nestrpljenje što se na vidiku ne naziru dugo očekivani bolji dani. Prema usvojenoj ekonomskoj politici, ova godina, kao i desetak narednih, proći će u znaku borbe za preživljavanje. Za građane to nije nikakva uteha, bez obzira što je obećano da će cena potrošačke korpe - kao sirotinjskog merila standarda- pasti s 1,7, kolika je bila lane, na visinu jedne prosečne plate u ovoj godini. Na kritike da promene zahtevaju velika odricanja kreatori ekonomske politike odgovaraju da je to cena reforme.

Teško breme, kao posledica zaostajanja privrednog razvoja u protekloj deceniji, već je osetilo na hiljade zaposlenih kojima je otkazom s posla upućena neprijatna novogodišnja čestitka. Procena je da će se njima tokom godine pridružiti još oko pola miliona radnika za koje treba da se obezbede sredstva za preživljavanje dok im se ne ukaže prilika za ponovno zaposlenje. Put do novog posla neće biti ni brz ni siguran. Zbog toga se procenjuje da će socijalna pomoć biti dugotrajni izvor za pokrivanje najnužnijih životnih potreba i neizbežna sudbina većine stanovništva.

Da bi se njihov težak materijalni položaj, koliko toliko, učinio podnošljivim Vlada se opredelila za ukidanje poreza od 20 procenata na meso, voće, povrće, jaja, lekove sa zvanične liste i komunalne izdatke. I pored velikih sredstava namenjenih najugroženijim građanima, koji čine trećinu stanovništva, kod mnogih postoje sumnje u očuvanje socijalnog mira, tim pre što će se nastaviti s povećanjem cena. Već od početka godine poskupelo je daljinsko grejanje za više od 50 odsto, a na proleće stižu i veći računi za struju i telefonske usluge. Vlada je planirala inflaciju od 20 procenata, koja bi, u odnosu na prošlogodišnju, trebalo da bude prepolovljena. Zarade bi, relano, trebalo da porastu koliko i društveni proizvod, što bi značilo da se odustaje od prakse da se deli ono što nije zarađeno.

Povećanje primanja penzionera će ići nešto sporije, jer će se njihove penzije, na osnovu obavljenih zakonskih promena, usklađivati 50 posto s rastom plata, a u istom procentu s povećanim troškovima života, s time što bi se ova financijska operacija, obavljala tromesečno. Penzioneri su već izračunali da će novom formulom biti oštećeni za tromesečna primanja. Zakonskim promenama povećane su godine starosti za odlazak u penziju. Muškarcima sa 60 na 63, a ženama sa 55 na 58 godina. Srbija u tom pogledu sledi primer ostalih zemalja iako u njoj penzioneri najkraće žive i u proseku penziju primaju svega tri godine.

Srpski budžet uvećan je za 95 odsto u odnosu na izvršeni u prethodnoj godini, pa je toliko povećanje, kome treba da se doda i milijarda dolara za potrebe savezne države, koju isključivo finansira Srbija, ocenjeno kao nerealno visoko i materijalno neostvarljivo, jer nije praćeno odgovarajućim privrednim razvojem. Republičkom ministru za finansije Božidaru Đeliću, koji se našao u prestižnom krugu 100 najviđenijih svetskih lidera, nije bilo lako da skroji budžet koji treba da pomiri nesklad između povećanih potreba budžetskih korisnika i skromnih mogućnosti privrede i stanovništva koji ga pune.

Vlada Srbije se opredelila da, u cilju stabilnosti, budžetske potrebe pokriva iz realnih izvora, odnosno bez štampanja para. Manjak u budžetu od 540 miliona dolara treba da se pokrije inostranim kreditima, stranim donacijama, zajmom od Narodne banke Jugoslavije i sa 10 procenata dobijenog novca od privatizacije koji ide u penzioni fond. Razlog za osetno povećanje budžeta nalazi se i u obavezi Srbije, da posle sporazuma s Pariskim klubom poverilaca počne da vraća preostali deo duga. Tako će Srbija novim zaduživanjima za budžetske potrebe vraćati stare dugove.

Pomoć se očekuje od stranih donacija u visini 126 miliona dolara, što treba da pridonese ublažavanju budžetskih teškoća, ali je ona pod znakom pitanja jer je uslovljena ( od SAD ) saradnjom sa Haškim sudom, puštanjem političkih zatvorenika, uglavnom Albanaca.Takodje i kadrovskim promenama u vojnom vrhu Vojske Jugoslavije, pre svega načelnika Generalštaba Nebojše Pavkovića, označenog kao glavna prepreka ulasku Jugoslavije u predvorje NATO, odnosno u Partnerstvo za mir.

Prodaja fabrika je već počela krajem prošle godine kada su prodane tri cementare, koje spadaju u najprofitabilnije srpske firme. Za njih je Srbija dobila 139 miliona dolara, ali zbog velikih socijalnih potreba, sav novac neće biti plasiran u novu proizvodnju. Kako neki duhovito tvrde, dobar deo srpskih proizvoda mogao bi da se proda samo ako bi izašao na tršište zamotan u novac. U nedostatku industrijskih proizvoda s kojima bi bio ublažen negativni platni bilans od blizu 3 milijarde dolara izlaz se traži i u povratku na nekada tradiocinalne robe, koje su vremenom zaboravljene. Zato je Vlada odlučila da materijalno pomogne podizanje zasada šljiva i vinove loze, jer su šljivovica i vino nekada Srbiji donosile znatne devizne prihode. Ne baš tako davno domaći avioprevoznik plaćao je šunkama uvoz aviona koji su još u upotrebi. Najuglednija beogradska zdanja svojevremeno su podigli trgovci suvim šljivama i svinjama, izvozeći ih na strano tržište.

Ekonomski razvoj ide po dva koloseka. Jedan voz se vraća podsticaju tradicionalnim srpskim proizvodima, a drugi je usmeren prema preuzimanju novih tehnologija. Iako, naizgled, idu u suprotnom smeru pravac im je okrenut prema bržem razvoju zaostale srpske privrede, pri čemu šljive i informatičko-kompjuterska tehnologija predstavljaju dva puta do istog izvora.

Razvoj se još meri dioptrijom rasta industrijske proizvodnje, usvojenoj svojedobnom industrijalizacijom zemlje. Malo ko primećuje da industrija gubi trku za drugim delatnostima, pre svega uslugama. Tehnologija je dovela do toga da frekvencije za mobilnu telefoniju više vrede od rudnika zlata. Usluge u društvenom proizvodu Srbije učestvuju ispod 10 procenata, a u razvijenijoj Sloveniji čak sa 60 odsto. Nastojanja da se inostrana sredstva ulažu, pre svega u infrastrukturu, kao da nagoveštavaju da se i u Srbiji polako, ali sigurno, menjaju shvatanja, što je jedan od uslova za uspešno sprovođenje reforme.

Ratomir Petković (AIM)