Govori u vreme mraka

Tirana, 17.01.2002.

Na početku ove 2002. godine, Albanci su primorani da se suoče sa krizom koje ih je, kao za ironiju istorije i sam komunizam poštedeo u poslednjih 30 godina njegovog života: energetskom krizom. 10. januara Vlada je obznanila da će zbog dramatične situacije bez presedana prekidi električne energije biti 10 - 18 sati dnevno. Dan kasnije ministar energetike (od septembra prošle godine, po prvi pu u albanskoj političkoj istoriji, jedan vladin kabinet ima u svom sastavu i ministra energetike) posejao je paniku izjavom da državne energetske rezerve nisu dovoljne za više od nedelju dana. Svestan da je ovom izjavom uzdrmao javno mnjenje i ugrozio Vladu ''Meta 2'', 13. januara je on iznova izjavio da nakon razgovora vodjenih za obezbedjivanje energije uvozom iz Rumunije i Jugoslavije, državne rezerve mogu da bez bojazni ispune potrebe za potrošnju energije i za naredni mesec. Medjutim, ovo autokorigovanje ministra za samo dva dana samo je povećalo konfuziju i nepoverenje. Albanci su u isčekivanju dana totalnog kolapsa. Vodi u glavnoj hidrocentrali na reci Drim stalno opada nivo, ispod kojeg se ne može proiyvesti nijedan mikovat električne energije.

Zbog nekontrolisane opterećenosti mreže, ne postoji precizan grafikon ili raspored restrikcija i tako, uporedo sa mrakom povećana je i mora. Niko ne može ništa da programira u svom radu i aktivnostima, pošto svakoga trenutka, iznenada i bez najave može se naći pod pritiskom ''black out''-a. Neki proizvodjači kao proizvodjaču ulja, cigli su zapretili podizanjem cena kkao bi nadoknadili velike gubitke usled nedostatka električne energije. Otvorena je i panika povećanja cene hleba. Deo biznisa i preduzeća, medju kojima se ističu neke fabrike koje su preostale od metalurškog ''giganta'', sada van mode, u Elbasanu, su prekinule svoju delatnost izbacivši na stotine jeftino plaćenih radnika na skupo i presahlo tržište rada. Preostali strani investitori u Albaniji, nakon zastrašujuće krize iz 1997. godine sada se već nebrojati na prstima i već se pripremaju da prebace aktivnosti u svoje ili druge zemlje.

U ovakvim uslovima, očajni albanski gradjani, više su skloni da prate meteorološke biltene večernjih informativnih dnevnika, čitavog niza privatnih i javnih televizija nego vladina obećanja za rešenje krize. U isto vreme, oni se nalaze u jurnjavi kako bi izbegli kako god mogu posledice ove krize. Trgovina tečnim gasom, čije korišćenje zamenjuje skupo i nemoguće električno grejanje, danas je jedna od najuspešnijih u Albaniji. Najvažniji sektori albanske privrede ili života kao što su bolnice, pekare, mali biznisi, čak i na hiljade barova i restorana i privatni stanovi brojnih gradjana, da bi funkcinisali non stop, bili su primorani da uvedu generatore za proizvodnju električne energije. Da bi okarakterisali što je bolje moguće današnje vreme u albanskoj štampi je izmišljen termin ''civilizacija generatora''. Svuda, u kući i na ulici u svakom se trenutku nalaziš opkoljen bukom generatora, što pored ostalog predstavlja i akustički teror koji se jedva može podnositi. Kada bi se napravila neka specijalizovana sociološka ili psihološka studija koja bi za temu imala život i ponašanje Albanaca, ne bi bilo čudno kada bi se ovi poslednji pokazali kao osobe napadnute nekakvim extra -stressom, stresom nad stresovima koji seje krajnje siromaštvo, nedostatak perspektive, destruktivna politika itd. S jedne strane, mrak koji nastaje onda kada se i ne pomišlja na njega, a s druge strane zaglušujuća buka generatora, zasigurno moraju da znatno utiču na psiho -fizičko i psiho - mentalno stanje najsiromašnijih gradjana Evrope.

Ovakva situacija nije vladala nikada ranije, iako se dramatičnost ove krize razvijala linearno još od 1992. godine. Albanska politika, konstantno priklještena u jalovim debatama, usled žedji za vlašću, kao i krizama drugačije prirode koju su sledile jedna drugu i koje je proizvela i ona sama svojom sada već svojom emblematskom destruktivnošću, paradoksalno nije našla vremena i volje da razmišlja o neutralizaciji ove situacije. Odgovornost se prostire na sve vlade u poslednjih deset godina koje su smenjivale jedna drugu, a sledstveno tome i na čitavu političku klasu. Izgleda da su i sami političari svesni ove činjenice sve dok ne pokažu neko veće zalaganje da okrive jedni druge za ovo stanje i što nisu ovu krizu pretvorili u političku temu protiv svojih protivnika.

''Ova kriza će se definitivno rešiti tokom 2003. godine'' - izneo je javnosti pre nekoliko meseci albanski premijer, ali niko ozbiljno nije uzao za ozbiljno tu izjavu. U stvari, jasno je da je to nepažljiva i demagoška izjava. Najpoznatiji eksperti u albanskom energetskom sektoru, takodje javno, dali su do znanja svoje sumnje na premijerov ''optimizam'' i u odnosu na vladinu strategiju, koja se uglavnom oslanja na instaliranje prenosnih mreža koje će omogućiti dovoljan uvoz energije iz susednih zemalja, kao i na izgradnju nove hidrocentrale u Bushatu na istoj reci , Drimu, na severu zemlje. I dok je strategija obezbedjivanja energije iz uvoza kritikovana i od strane eksperata javnih i državnih finansija, koji to smatraju kratkoročnim i veoma luksuznim rešenjem za veoma siromašnu zemlju i sa veoma ograničenim finasijskim izvorima, projekat izgradnje nove hidrocentrale je naišao na snažno protivljenje grupe albanskih intelektualaca koji to smatraju finasijskom avanturom sa sumnjivim motivima (vrednost projekta dostiže 160 miliona dolara), koji ne samo da ne rešava krizu, već uništava nepopravljivo i eko sistem životne okoline. U medjuvremenu, uopšte se nije razmišljalo o rehabilitaciji distribucione mreže u zemlji čiji gubici danas idu i do 40 odsto, za naplatu privatne, javne i državne potrošnje energije (više od polovne korisnika ne plaćaju energiju koju troše), za privatizaciju ovog sektora i povećanje kapaciteta proizvodnje električne energije, ali ne putem hidrocentrala.

Upravo u ovakvoj situaciji, albanska politika demonstrira po n - ti put na veoma tužan način svoj cinizam. Već mesecima politička debata je usredsredjena na druge teme, reklo bi se da političari žive u nekom drugačijem svetu koji se veoma malo dotiče briga gradjana u zemlji orlova. Najveća opoziciona partija koju vodi bivši predsednik Sali Berisha, zajedno sa nekoliko ostalih satelitskih partija i dalje ne priznaju legitimitet parlamenta proizašklog iz izbora 24. juna 2001. godine. Ali, takodje u znak protesta zbog navodnih neregularnosti na lokalnim izborima oktobra 2000 -te od tada bojkotuju veliki deo gradskih i opštinskih veća. Čitava aktivnost demokrata u opoziciji i njihovog istorijskog predsednika (Sali Berisha je ponovo izabran za predsednika na 7. Kongresu Demokratske partije bez rivalskog kandidata za taj položaj), fokusirana je na političku akciju koja po njima ima za cilj ponovno uspostavljanje respekta za slobodan glas. Zbog toga, njegovom retorikom, iako sa kontrolisanim i blagim tonovima koji nemaju za cilj nepolitičko iskorišćavanje teške krize, vlada konstantan zahtev za rušenje Vlade ''Meta'', za stvaranje nove Vlade na široj osnovi koja bi po njemu trebala da vodi zemlju u prevremene izbore. Energetska kriza ili izolacija severa zemlje usled hladnog vremena prvih dana januara

1. godine, takoreći nijednom nisu postali glavni deo Berishinog političkog rečnika.

NA drugom krilu, Socijalistička partija koja je dobila izbore 24. juna i koja vlada zemljom apsolutnom parlamentarnom većinom, već tri meseca se nalazi u veoma dubokoj krizi. U centru ove krize je tradicionalno težak odnos izmedju predsednika partije Fatosa Nanoa i premijera Ilira Mete. Odnos izmedju ova dva značajna lika nakon parlamentarnih izbora dobio je u jednom dužem periodu oblik otvorenog neprijateljstva. Pošto je 31-nji Ilir Meta, suprotno želji i volji Fatosa Nanoa, dobio u trci za premijera unutar Socijalističke partije i sastavio ministarski kabinet sačinjen od njegovih vernih ljudi, mislilo se da je napokon potamnela zvezda Fatosa Nanoa i da su neuobičajeno osnažile pozicije Ilira Mete. Upravo u tom trenutku Fatos Nano se snažno uhvatio za kartu antikorupcije i počeo da je koristi protiv Vlade proizašle iz parlamentarne većine koju kontroliše, barem de jure, on sam. Premijer Ilir Meta, iako vrši punu kontrolu u strukturama partije i parlamentarne grupe, na kraju je ugledao sebe zatečenog u veoma tesnom sendviču: izmedju pritiska Nanoa i najvećeg dela medija i javnog mnjenja s jedne strane, i pritiska opozicije u porastu motivisanog u njenoj antivladinoj bitci i od strane samog Nanoa s druge strane. U čitavoj ovoj debati gde se prepliću politički i nepolitički interesi, žedj za vlašću, Nanove ambicije da bude izabran za predsednika Republike juna ove godine, istrajnošću Mete da ostane premijer, željom Berishe da profitira od svadje Nano - Meta i kontroliše ustavno dosta komplikovanu predsedničku trku, kako bi zemlja ušla u prevremene izbore, u čitavoj ovoj debati dakle pada u oči tradicionalni cinizam albanske politike. Održavaju se svakodnevni govori i konferencije za štampu, ali mesto koje po njima zauzima energetska kriza i rešenje, dramatična izolacija severa zemlje usled hladnog vremena i ostale krize nepolitičkog karaktera, je gotovo beznačajno. Izgleda da je za albanske političare politika umetnost u njihovoj službi i nema veze sa nikakvom vrstom službe u interesu gradjana. Ovi poslednji ipak prate spektakl politike. Govori u vreme mraka nisu bez publike.

AIM Tirana, Mustafa Nano