Kraj političkih banaka

Stečaj četiri velike banake u Srbiji

Najveće srpske banke:Beobanka, Beogradska banka, Jugobanka i Investbanka više ne postoje. Bankarski činovnici su krenuli u proteste pod parolom "ne damo naše" i "neko je u inostranstvu skovao zaveru protiv srpskog bankrastva i srpske privrede", a kao glavni izvršilac pojavljuje se guverner NBJ koji "samovoljno gasi banke"

AIM,Beograd,16.1.2002.

Pošto ni u Srbiji ni u svetu nije pronadjen niko ko bi bio spreman da pokloni 8,3 milijardi maraka za spašavanje četiri velike banke ,vlast je odlučila da je došlo vreme da se saopšti istina.Najveće srpske banke:Beobanka, Beogradska banka, Jugobanka i Investbanka više ne postoje.Istina,one se ne mogu smatrati bankarskim ustanovama unazad bar deset godina, ali to niko nije bio spreman da prizna. Navodno, čuvan je socijalni mir u zemlji.

Sada je prelomljeno i u javnost su izašli Mladjan Dinkić , guvrener Narodne banke Jugoslavije, Miroljub Labus, potpredsednik savezne Vlade i ministar finansija u Vladi Srbije Božidar Djelić:niko više nije spreman da plaća 8500 bankarskih radnika koji umesto da ostvaruju profit sa računa deponeneta dnevno uzimaju 206 hiljada maraka, ili 500 maraka po svakom zaposlenom u ove četiri banke. Lane je država svesno platila ceh od 50 miliona maraka iz para poreskih obveznika, jer je na jednoj strani pokušavala da nadje neko rešenje za saniranje stanja bar u nekoj od četiri nekada velike banke,a na drugoj nije imala mogućnosti da u prenapregnutom budžetu izdvoji dovoljno para za socijalni program koji bi pratio njihovo zatvarnaje.Tome je sada došao kraj.

Ovakav rezon nije se dopao bankarskim činovnicima pa su krenuli u proteste, okupirajući zgrade banka,izlazeći na ulice, nedozvoljavajući stečajnim upravnicima da preuzmu posao.Sve pod parolom "ne damo naše" i "neko je u inostranstvu skovao zaveru protiv njih ,srpskog bankrastva i srpske privrede",a kao glavni izvršilac pojavljuje se guverner NBJ koji “samovoljno gasi banke”. Takva njihova uverenja podgrejali su savezni ministar za finansije u ostavci Jovan Ranković pričom o vetu koji može da stavi predsednik SRJ,savezni sud poništavanjem prethodnih odluka NBJ o likvidaciji banaka,neki ekonomisti i bankari koji su se na "delu" pokazali u prethodnom režimu doprinoseći stanju banaka kakvo je danas,i naravno opozicione stranke koje ni jednim delićem nisu u svom tom katastroflanom iznosu od 8,3 milijardi maraka dubioza u bankama videle ni trag svoje odgovornosti.

.Tužno je bilo slušati emocijama nabijene izjave bankarskih službenika i vodja njihovog sindikata koji su pretili guverneru Vojislavom Koštunicom. Kao, on će ih zaštiti od zlog guvernera koji ne zna šta radi već ostavlja ljude bez posla na ulici.A kada je nakon sastanka čelnika NBJ, srpske Vlade i savezne Vlade sa predsednikom Koštunicom izdato saopštenje iz koga je bilo jasno da u državnom vrhu postoji jednoglasje u pogledu zatvaranja četiri banake,onda je maltene bilo”eto ne daju jadnom Koštunici da se sam oglasi nego Dinkić govori u njegovo ime , a ko zna šta im je on rekao”:Naravno,ni usamljeni savezni ministar finasija nije mogao a da se ne oglasi povodom svoje ostavke i da kaže “kako ga je partija (DSS) žrtvovala zarad nekih drugih interesa”.

U senci političkih igrarija i jakih emocionalnih naboja ,mnogi nisu do kraja uspeli da shvate svu pogubnost podataka koji su proteklih dana izneti u javnost. Recimo to da je krajem novembra prošle godine gubitak u Beogradskoj banci iznosio 3,8 milijardi maraka ,Beobanci 1,4 milijardi maraka,Investbanci 1 milijardu i Jugobanci nešto preko 2 milijarde maraka.Potom, da su u svim ovim bankama zaposleni, kojih je inače bilo višestruko više od potreba,dnevno pravili gubitak od 16 maraka po zaposlenom u Beobanci ,a čak do 36 maraka u Beogradskoj banci. Zatim, da su u poslednjih deset godina ove četiri banke odobrile 3,5 milijardi kredita mimo garancija države i da sledećeg meseca na naplatu stiže otprilike isto tolika suma na ime izvršnih sudskih presuda,mahom stranih poveriolaca. Da banke nisu otišle u stečaj, lako se moglo dogoditi da prvi od stranih poverilaca preuzme osim preostalog kapitala banka i dobar deo srpske privrede koja je inače bila bančin komintent. Proglašenjem stečaja, strani poverioci su se našli na dnu liste onih koji imaju prvenstvo u stečajnom postupku prilikom naplate potraživanja. Na prvom mestu su naime gradjani-deponenti, kojima je vlada Srbije garantovala isplatu svih njihovih likvidnih sredstava i taj posao prebacila na Poštansku štedionicu. Uzgred, gradjanima je Vlada Srbije poslednjih meseci islaćivala sva dugovanja po osnovu tekućih,žiro ili štednih uloga,samo da ne bi ponovo došli u situaciju sličnu onoj kada su im devizni računi upravo u bankama koje su sada u stečaju zamrznuti i onemogućeno da njima raspolažu.

Bankari su nezadovoljni ponudjenim socijalnim programom koji predvidja tri opcije:odlazak na Tržište rada ,prekvalifikaciju uz isplatu plate od 4800 dinara,ili uzimanje otpremnine u visini najmanje 160 hiljada dinara u dve rate. Oni smatraju da im to što su godinama imali duplo veće plate od proseka u privredi daje pravo da traže i više, kao što im "žrtvovanje njih radi mira u privredi"daje osnova da traže garanciju države da će svi koji se prekvalifikuju imati garantovna radna mesta.

Vlada Srbije nije spremna nikome , pa ni radnicima banaka u stečaju da daje nikakve garancije tog tipa,jer je to jednostavno nekompatibilno sa njenom tržišnom orijentacijom. Umesto toga nudi konkurenciju znanjem i iskustvom kao šansu za ponovno zapošljavanje.Otvaranjem Nacionalne štedionice iza koje je stalo12 osnivača ,a većinski je država,koja je već raspisala konkurs za 560 bankarskih službenika,potom Banke za razvoj,Banke za mala i srednja preduzeća, Banke za restruktuiranje , kao i trezora na svim nivoima,Vlada vidi mogućnost da se dobar deo od 8500 radnika koji su ostali bez posla stečajem četiri banke, ponovo dokopa radnih knjižica.Tu su još i poslovi budžetskih inspektora, inspektora javnih službi, poreskih savetnika, revizora, poslovi koji će u narednom periodu biti više nego atraktivni a za koje bi bankarski službenici uz dopunu postojećeg znanja mogli da budu veoma kvalifikovani. Osim toga, jedan deo njih i danas ima privatni biznis, pominje se cifra od čak 1500 takvih radnika banaka u likvidaciji.Vlada Srbije je pokazala spremnost da kroz poseban socijalni program sanira posledice stečaja banaka kada je reč o samohranim majkama, ali ne i da udovolji zahtevu bankarskog sindikata za otkupom staža onima koji su pred penzijom,jer je ocenjeno da su oni jednim od ponudjenih rešenja već koliko-toliko obezbedjeni.

Ako je verovati rečima političara koji su zatvaranjem banaka na sebe preuzeli rizik da smanje popularnost koju su do sada uživali medju biračima,"vreme političkih banaka u Srbiji je konačno završeno". Od sada svaki stečaj biće znak da je prekršen zakon odnosno da nema ekonomskog opravdanja da neka banka postoji. Neće više "biti normalno" da gradjani ne mogu da raspolažu svojim sredstvima uloženim u banku,da budu davani krediti bez obezbedjena rizika pa nikada ne budu vraćeni,da pozajmica od preko 350 miliona maraka bude svedena na 2.500, kako je to bilo u slučaju kredita koji je Beobanka odobrila tadašnjem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću za kupovinu vile od 350 kvadrata na Dedinju.

Garancija da se to više nikada u Srbiji neće dogoditi morala bi da bude "začinjena" i kažnjavanjem onih koji su do juče tako radili. Protiv nekih od njih su podnete krivične prijave. Na redu je sada sud. A Srbiji suočavanje sa realnošću i prihvatanje činjenice da tražene promene nisu bezbolne ni lake i da se ne dešavaju samo drugima.

Tanja Stanković (AIM)