Na berzu pod stare dane

Trgovina starom deviznom štednjom

Kad se ima u vidu da je od ukupno 1,8 miliona štediša, njih 80 odsto starije od 60 godina, nije ni čudo što prodaja obveznica nije doživela bum, kao što je država očekivala. Ljudima koji su se godinama borili sa državom da izvuku bar neki dinar od svoje ušteđevine nije lako da poveruju kako sad neće biti prevareni. A ako i poveruju, još je teže da pod stare dane uče pravila berzanskog poslovanja

AIM, Beograd, 11.1.2002.

Jugoslovenski izum nazvan "stari devizni štediša" opet stupa na scenu: kad je konačno država obavila sve (itekako obimne i komplikovane) pripreme da započne trgovinu obveznicama stare devizne štednje i oglasila start kupoprodaje, ispostavilo se da nema dovoljno zainteresovanih prodavaca. To je u neku ruku za državu bilo sasvim neočekivano, ako se zna da su štediše i doslovno ostarile čekajući čitavu deceniju da se, na kašičicu, nekako domognu svoje ušteđevine. Sad kad im se pružila prilika da je unovče pre roka dospeća – one tu priliku ne koriste.

Guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić priznaje da je trgovina na startu manja od očekivane i to objašnjava nedovoljnom informisanošću starih štediša. Centralna banka najavljivala je da će na adresu svakog domaćinstva u Srbiji stići prospekt sa detaljnim uputstvom kako je moguće prodati (pa i kupiti, zašto da ne) staru štednju. Za sada su štediše, po svoj prilici, nepoverljive koliko i neobaveštene, kako da najzad svoje štedne knjižice pretvore u nešto keša.

Prethodna vlast donela je Zakon o isplati stare devizne štednje, izmislila je i obveznice, pretvorila ovaj dug u javni, godinama o tome raspravljala, ali je zapravo sve učinila da taj novac ne isplati. Ili da isplati samo onoliko koliko baš mora, konstatovao je, ne bez čuđenja, jedan od stranih konsultanata Narodne banke koji je došao da u Srbiji postavi tržište obveznica. Koliki ga posao čeka, kaže, nije mogao ni da zamisli: gde god se okrene – sačeka ga prepreka, pre svega u zakonu koji treba da omogući isplatu štednje. Taman kad je trgovina obveznicama na Beogradskoj berzi trebalo da krene, dogodio se naspad na američki Trgovački centar, gde je bilo sedište nekih od svetskih brokerskih kuća zainteresovanih za trgovinu našim obveznicama. Najzad, trgovina je krenula 19. novembra, doduše, prilično traljavo. Poslednjih dana trgovina je ipak malo živnula – prema rečima Svetlane Cerović, savetnika za marketing i listing na Beogradskoj berzi, došlo se do dnevnog prometa od 200 do 300.000 maraka. Do sada je prodato obveznica u vrednosti od 4,4 miliona maraka, a cene su se prilično stabilizovale.

Da bismo izneli kolike su trenutno prosečne cene obveznica, moramo prethodno objasniti šta se može prodati: obveznice stare štednje serije A u vrednosti od 540 maraka, koje dospevaju na naplatu 31. maja iduće godine najmanje se nude, a najviše traže i njihov diskont je najniži. Dakle, prodaju se za 92,5 do 94 odsto nominalne vrednosti. Tražnja za ovim obveznicama, kaže Svetlana Cerović, veća je 22 do 25 puta od ponude. Za obveznice koje dospevaju na naplatu 31. maja 2003. godine (u vrednosti od 740 maraka) diskont je 20 odsto, odnosno prodaju se prosečno za 80 odsto vrednosti. Za poslednje obveznice serije A, one koje dospevaju 31. maja 2004. godine, u vrednosti od 1.030 maraka, cena se kreće od 58,5 do 65 odsto nominalne vrednosti. I na kraju, za obveznice serije B, dakle za obveznice koje dospevaju u 14 jednakih polugodišnjih rata od 2005. do 2011. godine, diskont je čitavih 60 odsto, odnosno prodaju se za 40 odsto nominalne vrednosti.Treba napomenuti da su ovo samo srednje cene, dok pravu cenu po kojoj bi se mogle određenog dana prodati i kupiti, niko ne može unapred znati – određuje ih tržište, na osnovu ponude i potražnje, svakog dana.

Da bi počela trgovina obveznicama, štediša treba da odabere berzanskog posrednika (brokera) i sa njim sklopi ugovor. Spisak ovlašćenih brokera može se naći u svakoj filijali ZOP-a. Bez obzira koji da se odabere, ne postoji rizik od gubitka novca, tvrde nadležni u Narodnoj banci. Za sada ima 11 brokerskih kuća koje trguju obveznicama stare štednje – svaka od njih morala je obavezno da položi u Garantni fond pri NBJ 60.000 evra i može dodati još 40.000 evra kao neobavezni deo- u slučaju da napravi grešku u trgovini, šteta se nadoknađuje iz tog fonda.

Štediša, naravno, može birati i banku preko koje će trgovati – ako nema poverenja u matičnu, u kojoj ima "zarobljenu" štednju, devizni račun može otvoriti kod bilo koje druge i na njega primiti (od Nove godine) evro za svoje prodate obveznice. Važeći zakon, koji je donela prethodna vlast, predviđa isplatu samo u dinarima, ali je to promenjeno, pa se prodate obveznice isplaćuju u stranoj valuti.

Kad štediša da nalog za prodaju obveznica, ima mogućnost da bira vreme i cenu – može naznačiti najnižu cenu ispod koje ne želi da prodaje, ili da ne upiše cenu, pa da obveznice budu prodate po najboljnoj ceni koja se tog dana može postići. Što se tiče roka, može se odabrati da nalog važi jedan dan, više dana ili "do opoziva" što kod nas znači do 30 dana. Sve provizije, koje se plaćaju od prodaje obveznica, iznose ukupno oko 1 odsto vrednosti. Sve ovo odnosi se na sume ispod 10.000 maraka. Za one veće, obveznice će biti štampane iduće godine. Ako neki štediša želi da proda sve raspoložive obveznice (iz serije A i B) on prodaje ukupno 9.310 maraka – sa celokupne štednje (ako je veća) odbijaju se 8.283 marke, a ostatak čini unapred zaračunata kamata od 2 odsto godišnje.

Strani kupci obveznica za sada još nisu počeli trgovinu, mada se pouzdano zna da postoji interesovanje.Guverner Dinkić tvrdi da čekaju da prodaja pređe određeni iznos, pa da i oni počnu poslovanje. Ovde je reč o kupcima kako iz evropskih zemalja, tako i sa prostora bivše Jugoslavije. Jugoslavija je, naime, poslednja zemlja koja je počela rešavanje problema zaostale devizne štednje. Slovenci su, na primer, na tu pojavu već sasvim zaboravili. Trenutno, obaveze po osnovu stare štednje iznose 7,48 milijardi maraka, od čega država SRJ duguje 20 odsto, Srbija 48,15 odsto, Crna Gora 1,85 odsto, a NBJ i poslovne banke po 15 odsto. Obveznicama pre roka dospeća mogu se kupovati akcije preduzeća u privatizaciji (doduše, u slučaju da nešto preostane, jer "keš" kupci imaju prednost), potom akcije banaka, nekretnine u državnoj svojini (koje država odredi) kao i lečenje, lekovi i sahrane. U godini dospeća obveznicama se mogu plaćati porez na promet, porez na imovinu, na dohodak građana i na dobit korporacije.

Kad se ima u vidu da je od ukupno 1,8 miliona štediša, njih 80 odsto starije od 60 godina, nije ni čudo što prodaja obveznica nije doživela bum, kao što je država očekivala. Naime, ljudima koji su se godinama borili sa državom da izvuku bar neki dinar od svoje ušteđevine (obavezno po zvaničnom kursu daleko nižem od realnog) nije lako da poveruju kako sad neće biti prevareni. A ako i poveruju, još je teže da pod stare dane uče pravila berzanskog poslovanja i da svakodnevno u novinama prate kretanja na berzi. To je u ovoj zemlji, ruku na srce, pionirski posao i za same berzanske službenike. Zato, na svu sreću, ostaje i druga mogućnost – štediše kojima prethodna priča nije jasna i ne žele da se udubljuju u materiju, mogu zadržati svoje štedne knjižice i čekati rok dospeća za punu isplatu. Grubo zvuči, ali je istina – treba taj rok doživeti.

Biljana Stepanović (AIM)