Godina nenaucenih lekcija

2001 je svakako najteza godina u destegodisnjoj istoriji nezavisne Makedonije. Rat nije bio importiran, vec je bio rezultat problema godinama trpanih ispod tepiha. Rat nije bio od onih najgorih, ali i pored ove sretne okolnosti Makedonija i dalje ima nesrecu da je vode politicari koi nisu naucili lekcije iz onog sto se dogodilo. U normalnim drzavama "ljudi od glave pate", ovde stradaju od polticara koji nemaju nista u glavi.

AIM Skopje, 07.01.2002

U zadnjih dvadesetak dana, nekako simetricno rasoredjenih u staroj i novoj godini, Makedonija se suocava sa pravom zimom. Sve je u znaku haosa po ulicama, tesko prohodnih puteva, otsecenih sela... svega onog sto se po staroj dobroj tradiciji smatra iznenadenjem - obilnih padavina snega i niskih temperatura u zimi. Ljudi i pored svega loseg sto im je u zivotu priredila 2001 nasli su volje i novca da proslave i Novu godinu i pravoslavni Bozic, a muslimani malo ranije Bajram. Malo ko je mislio na politiku i ono sto se zemlji dogodilo u 2001. A Makedoniji se dogodio rat, koji nije bio uvezen, vec rezulatat problema koji su godinama trpani ispod tepiha. Rat, koji mozda nije bio od onih najgorih, ali koji je odneo najmanje par stotina zrtava, doneo razaranja citavih naselja, zgorcao zivot onima koji su napustili svoje domove. Makedonija i pored ove "sretne" okolnosti i dalje ima nesrecu da je vode politicari koji nisu izvukli pouke iz onog sto se dogodilo. U normalnim drzavama "ljudi od glave pate", ovde stradaju od politicara koji nemaju nista u glavi. To se uostalom vidi i od rezulatata brojnih anketa uradjenih povodom odlaska 2001 godine.

Stoga i najbolji rezime onoga sto se nezavisnoj Makedoniji dogodilo u njenoj najgoroj godini mozda je onaj koji ce dogadjaje ilustrirati pominjanjem politicara koji su joj dali pecat.

Ministar unutrasnjih poslova Ljube Boskovski je zasad jedini ozbiljni makedonski kandidat za Hag. Ovaj "poet u maskirnoj uniformi", nazvan tako zbog svog patetickog stila izrazavanja svog patriotizma i brige za sve sto je makedonsko, od samog pocetka svoje politicke karijere nakon povratka iz Hrvatske (pored makedonskog i njen drzavljanin i gde jos uvek ima restoran u vlasnistvu) pokazao se kao pouzdan i poslusan izvrsioc, pravi partiski vojnik VMRO-DPMNE. Jos kao zamenik direktora direkcije za drzavnu bezbednost pokazao se u spektakularnim akcijama - upadima koje je vlast preuzimala uglavnom u firmama politickih oponenata i reketa radi. Ali, svoju pravu ulogu odigrao je u vreme neposredno pre potpisivanja ohridskog okvirnog sporazuma. Ako su mu bez dokaza na dusu stavljana "spontanja dogadjanja naroda" u Bitolju, Prilepu i Skopju nakon masovnih pogibija makedonskih policajaca i vojnika, tesko je zanemariti njegovu ulogu kao pobornika vojne opcije, coveka koji je bio medju onima koji su hteli prouzrkovati haos kao opravdanje za uvodenje vanrednog stanja u zemlji i prekinuti regovore koji su bili u toku. I u toku implementacije okvirnog sporazuma pokazao se kao ljuti oponent preuzimajuci avanturisticke akcije poput obebedjivanja navodne masovne grobnice otetih Makedonaca i slanja specijalaca na prostore koje makedonske bezbedonosne snage nisu kontrolirale mesecima sto je i placeno zivotima troje specijalaca. Ovih dana raniji ministar spoljnih i unutrasnjih poslova Ljubomir Frckovski u svojoj kolumni u "Dnevniku" opisuje Boskovskog kao jednog od "mracnih glupana" koji su pobornici konspiracije po kojoj ce u Makedoniji opet puci na prolece, te stoga i nije potrebno nastaviti procesom vracanja policije po selima koja ona nije kontorlirala i treba se pripremati za konacni obracun sa Albancima. Boskovski ce svoju avanturu bavljenja politikom i slepe poslucnosti svojim partiskim bosovima gotovo sigurno platiti zbog svog licnog ucesca u dogadajima u skopskom selu Ljuboten. Ovaj dobro dokumentiran slucaj od strane medunarodnih organizacija poput Hjuman rajt voc daje cvrste dokaze da je Boskovski rukovodio ovom akcijom u kojoj je zivot igubilo devet civila. Boskovskii dalje slovi kao jedna od najvecih pretnji miru u Makedoniji, ali je zato jedan od najpopularnijih politicara medju onima sa tvrdom makedonstvujucom opcijom.

Naravno Boskovski je bio samo masa u rukama njegovog partiskog lidera i makedonskog premijera Ljubco Georgievskog. Georgievski je dugi niz godinama cekao da dode na vlast, ali njegovo trigodisnje vladanje i posebno 2001 bice upamceni kao vreme u kome su Makedonci lako mogli izgubiti drzavu. Njemu makedonska strana zamera da je zbog relaskiranih madunacionalnih odnosa (citaj partnerstva sa Arbenom Xhaferijem i njegovom Demokratskom partijom Albanaca - DPA) doveo pod pitanje opstanak drzave, a zatim da je u fazi "otreznjenja" zajahao na talasima antinato i antiamerickog raspolozenja, da je pokazao da je tipicni balkanski nacionalisticki politicar, fobican i destruktivan. Georgievski je zapravo najilustrativniji primer bolnog emotivnog suocavanja sa cinjenicom da Makedonija nakon rata nikad vise nece biti ista niti ce moci i dalje biti ekskuluzivni nacionalni atribut Makedonaca. On je stoga racionalno razmisljajuci morao pratiti stroge sugestije medunarodne zajednice da bi opstao, ali je licno bio duboko ubeden da to ne treba ciniti. Tako morao je sebi naci "instrumente" poput Boskovskog, parlamentarnog spikera Stojan Andova ili parlamentarne grupe VMRO-DPMNE koji su mu posluzili u raznim fazama njegovog supotstavljanja ohridskog okvirnog spoazuma, kojeg je i sam morao potpisati. U toj svojoj opciji cak je pokazao jake simpatije za suludu ideju MANU o razmeni teritorija i stanovnistva.

U 2001 predsednik parlamenta Stojan Andov je pokazao je da je najbolji makedonski dokaz za tvrdnju da imedu najstarijeg zanata na svetu i politike ima mnogo slicnosti. On je u bitnim momentima zloupotebio svoju funkciju time sto je pasivizirao i blokirao rad parlamneta. I ne samo to Andov se pokazao i kao maestralan manipulator koji je umeo iz sjene uticati na politcke dogadaje. Medutim tesko je sve to objasniti ideoloskim ili partiskim razlozima. Andov nikad i nije bio liberal za koga se desetak godina prodaje, niti tvrdi nacionalist kako se u 2001 cinilo. Andov je jednostavno pratio svoje i interese onih koji su u njega ulagali pri cemu mu naravno nista sem toga nije bilo sveto. Tako Andov, samo zbog toga i niceg drugog, uslovio usvajanje okvirnog sporazuma sa fazama njegovog provodenja (sto se na kraju pokazalo kontraproduktivno po makedonsku stranu), prekidao sednice parlamenta u najdramticnijim momentima ili danima razvalacio usvajanje ustavnih promena, koje je na kraju isto tako proveo za ekspresno kratko vreme.

Makedonski presednik Boris Trajkovski u 2001 godini dobio je mesto i koje je zasluzio, zapravo mesto kojeg su mu namenili i oni koji su ga kandidirali i izabarali. Uostalom i sam je izjavio da je za predsednika izabran na njegovo veliko iznenadenje. Bio je predsednik po protokolu. Stavljen izmezu cekica (ocekivane partiske poslusnosti u odnosu na VMRO-DPMNE i njenu elitu) i nakovalne (pritiska medjunarodne zajednice u liku Dorda Roberstsona i Haviaja Solane, koji su s njim bili gotovo u stalnoj vezi u kriticnim momentima) Trajkovski se ipak uglavnom dobro pokazao. Iako je par puta "pukao" i stao na stranu Georgievskog i njegovih, zbog svoje iskrene verske pripadnosti metodistickoj crkvi i ljubavi koju propoveda uvek je smogao sile da se vrati na liniji mirovnog resenja.

Za albanske politicare 2001 je bila godina njihove definitivne detronizacije. Oni su godinama igrali na kartu pravih pobornika za albanske zahteve koji nikako nisu stizali na dnevni red za resenje, iako je uvek bilo albanskih participanata u vlasti. Kada je parlamentranih izbora u 1998 Arben Xhaferi objasnjavao potrebu zajednickog nastupa albanskih partija njegov kljucni argument je bio da ukoliko se ne ujedine napori radi konacnog stvarivanja onog sto je godinama obecavano albanskoj populaciji moze dogoditi da na scenu stupi radikalnija politicka opcija koja ce partije i politicare marginalizirati. To se i dogodilo pojavom Nacionalne oslobodilacke armije (NOA). Xhaferi je platio cenu participacije u vlasti u kojoj je bio delotvoran samo u odnosu na uzivanje privilegija vlasti. Izgubio je mnogo zloupotrebivsi albanske glasove za vreme pretsednickih izbora 1999-te (pokradeni su u korist Trajkovskog), na lokalnim izborima 2000-te demonstrirao je silu u odnosu na Albance sa drugacijim politickim opcijama, iako je ojacao na poddrsci nelegaliziranog Tetovskog univerziteta i bio izumitelj slogana "Nismo privatan narod" pristao je resavanje pitanja visokog obrazovanja na albanskom jeziku upravo resenjem kroz privatni univerzitet po ideji Maksa Van der Stula, obrazlazuci to nemogucnoscu promene ustava. Iako je njegov drugi partiski esalon (potpetsednik Mednuh Taci, ali i kade u to vreme Bederdin Ibrahimi) ljuto reagovao na pojavu makedonske UCK (upotreba vojske i policije smarana je legalnim i jedinim odgovorom), Xhaferi je, zajedno sa liderom Partije za demokratski prosperitet-PDP, uspeo spasiti svoj obraz kroz plan pretstavnika OBSE Roberta Frovika i potpisivanje Prizrenske deklaracije, koja je i baza okvirnog sporazuma.

Treci potpisnik Prizrenske deklaracije, raniji politicki pretstavnik ranije NOA, Ali Ahmeti je od pojave ove formacije do njenog samoraspustanja krajem septembra 2001 prohodao je tezak put od kfalifikacija u odnosu na njega i NOA kao najtezih kriminalaca i probisveta do respektranog sugovornika pretstavnika EU, SAD i NATO. Smena raspolozenja od 180 procenata medunarodnog fakotra u odnosu na makedonske vlasti i NOA od pocetka rata pa do njenog kraja lezi u istrajnosti na politickim pozicijama koje je iskazalo vojno-politicko vodstvo NOA predvodeno Ahmetijem. Od prvog kominikea pa do cina samoraspustanja NOA i Ahmeti su pokazali doslednost i sto je posebno impresioniralo strane medijatore u sukobu pouzdanost u isporucivanju obecanog. Od povlacenja iz Aracinova do predaje oruzja NOA i Ahmeti poazali su se kao siguran partner. Od postizanja sporazuma, kojeg nisu dogovarali ili potpisali, do asistencije u provodenju njime predvidenim merama, oni su pokazivali vecu zabinutost za opstanak makedonske drzave i njene celovitosti od onih koji tvrde da im je Makedonija jedina na srcu. Ahmeti i njegovi su se suprotstavili planovima za podelu Makedonije i sami dali najvise dokaza da nisu deo planova o osvarivanju Velike Albanije ili Velikog Kosova, za sta su redovno optuzivani. Od Ahmetija, koji na vrhu popularnosti kod Albanaca u Makedoniji, ocekuje se da nade formulu ujedinjenja albanskog polickog bloka i njegove uloge u ocuvanju mira, implementacije ohridskog sporazuma i upspostavljanja evrospkih standarda demokratije. Dali ce se takva ambicija pokazati kao utopija ili novo ostvareno cudo, ostaje da se vidi.

Ostali akteri na makedonskoj politickoj sceni sa svih strana, uglavnom su pokusavali da dogadaje u 2001 iskoriste kada su im odgovarali koristeci "dobrolepljive argumente po narod", menjajuci cesto dijametralno suprotna stajalista, politicke partnere... iz situacije u situaciju. Time su samo nadopunjavali crnu sliku makedonske dnevne politike.

Nazalost, Makedonija ce i u 2002 imati na raspolaganju nove nekompetentne politicare. Ovih dana prelazak sa novogodisnje faza proslava na "redovno stanje" obelezeno je i izjavama politicara. Tako su istog dana, Stojan Andov u intervjuu za "Utrinski vesnik", i ministar odbrane Vlado Popovski u inervjuu za Makedonsku informativnu agenciju dali suprotstavljene izjave. Andov je iskazao optimizam tvrdeci da "ne postoji mogucnost novog sukoba u Makedoniji", dok je Popovski bio sasvim surotnog misljenja da je "moguca vojna repriza u prolece". Premijer Georgievski pak je u novogodisnjem intervjuu MRTV-u ostavio otvorenom mogucnoscu da se u Makedoniji i u regionu na prolece ostvari bilo koje scenario - drugi ratni krug u Makedoniji, sukobi na Kosovu zbog proglasavanja nezavisnosti, albanski ustanak u Juznoj Srbiji, mozda u Crnoj Goi, cak i Grckoj.

AIM SKOPJE

ISO RUSI