Prestrojavanje albanskog politickog bloka

Nova strategija albanskog politickog faktora u Makedoniji je potreba koja se namece sama po sebi. Nakon detronizacje politickih partija pojavom Nacionalne oslobodilacke armije(NOA) i potpisivanja okvirnog sporazuma cime su njihovi partiski programi prakticno potroseni namece se pitanje "Sto sada?". Krugovi oko bivseg vojno-politickog vrha NOA predlazu zajednicki dogovorenu strategiju, sporazum svih albanskih artija o zajednickom delovanju po principu projekta - dok se dogovoreno ne realizira svi parcijalni interesi ostaju po strani.

AIM Skopje, 08.01.2002

Moze li se ostvariti dosada mnogo puta zloupotrebljena srategija dogovora oko zajednicki dogovorenih prioriteta biti uspesna kao sporazum svih (albanskih politickih partija, i novih i starih, pod "kisobranom" NOA), pri cemu bi svi ucesnici dogovora ostavili po strani sve svoje parcijalne partiske interese i politicke angazmane? To je pitanje koje se po pravilu postavlja kao prva reakcija na informacije da albanski politicari u Makedoniji, na inicijativu ljudi iz vrha bivse NOA da se nadje forma koordiniranog i efikasnog delovanja albanskog politickog faktora preko kojeg bi se u odredenom roku realizirali konkretni zajednicki dogovreni ciljevi.

Pre parlamentarnih izbora 1998 godine, lider Demokratske partije Albanaca Arben Xhaferi, obrazlazuci potrebu zajednickog i efikasnog delovanja albanskih politickih partija Makedoniji, izjavice da ukoliko one udruzenim snagama ne pokusaju realizirati ono sto su godinama obecavali moze dogoditi pojava radikalnije politicke opcije koja ce partije marginalizirati. Bilo je to vreme kada se na Kosovu vec pojavila UCK, ali i dan danas nije jasno dali je Xhaferi strahovao od takvog razvoja dogadaja i u Makedoniji ili se jednostavno pribojavao pojave radikalnije politicke partije. Kako god bilo, Xhaefi je imao pravo. Imao je tu srecu da se njegova prognoza ostvari na njegovoj kozi. Izborna koalicija albanskih partija trajala je jedva do kraja parlamentarnih izbora i definitivno se raspala pri konstituiranju nove vlasti. Isto toliko kratko trajala su i opredeljenja da se konacno trebaju realizirati zahtevi Albanaca. Sto su njihove partije obecavale na svim izborima od onih prvih visepartiskih u 1990. Pokazalo da i ovo ujedinjenje snaga bilo samo najlaksi i najefikasniji nacin za osvajanje dela vlasti koji po definiciji pripada Albancima.

Na kraju Xhaferi i DPA, zajedno sa opozicinom Partijom za demokratski proseritet (PDP), platili su cenu nerealiziranih obecanja. Pojavom NOA albanske partije su se nasle na marginama politcke scene. U vreme rata i pregovora u Ohridu one su prezivljavale samo zbog nevoljnosti medunarodnog politickog faktora da pregovara direktno sa politickim pretsatvnikom NOA Ali Ahmetijem vec sa zamenom u vidu legitimnih kukli koje ce pretstavljati Albance iz Makedonije. Cak se i Prizrenska deklaracija, koju su potpisali Ahmeti i lideri DPA i PDP, a koja je manifestirala politicko jedinstvo svih relevatnih albanskih opcija, moze vise smatrati delom (propalog) mirovnog plana specijalno pretstavnika OSBE Roberta Frovika i gestom dobre volje sa strane NOA.

U toku rata, pogotovo kada je postao jasno da ga NOA dobija, albanske politicke partije pokusavale su uhvatiti prikljucak s njom nudeci se da postanu njeno politicko rilo: PDP je smatrala da NOA koristi njenu infrastrukturu, vrh novoformrane Nacionalno demokratske partije (NDP) kao svoju prednost esapilo licne veze sa Ahmetijem, a DPA je od rivi?nih kontraproduktivnih izjava njenog potpretsednika Menduha Tacija (da svaka drzava ima pravo da upotrebi sva dozvoljena sredstva u svoju odbranu od NOA), na kaju masovno slala svoje simpatizere po planinama oko Tetova da se prikljuce NOA i da unutra nje roduze vremetrajanje partije. NOA pak je od pocetka insistirala da bude nadpartiska, ali je s druge strane smatrala da je dovoljno sto ima svoje politicko vodstvo, pa ne treba iznajmljivati politicku partiju za tu ulogu.

Zavrsavanjem NATO misije "Neophodne zetve", cije je finale bilo samoraspustanje NOA stvari na albanskoj politickoj sceni u Makedoniji kao da su postale nejasne. Javila se dilema sto ce uraditi bivse vodstvo NOA - dali ce formirati svoju politicku pariju ili ce se prikljuciti postojecim nije bila neka nepoznanica ni to da bi ukoliko ljudi iz NOA odluce da formiraju partiju, da im je izborna pobeda na sledecim parlamenarnim izborima u depu. Na pocetku Ali Ahmeti je i dao izjavu koja se mogla protumaciti kao namera da se formira svoja partija, ali je ubrzo objasnio da to nije izvesno. Tu kao da je pevagu dobila linija Prizrenske deklaracije o ujedinjenom delovanju na realizaciji zajednicki dogovorenih prioriteta.

Ohridski okvirni sporazum, iako nije uzeo u predvid sve albanske zahteve i iako je daleko od potpune implementacije, u velikoj je meri otvorio pitanje redefiniranja politicke strategije albanskih politickih partija. One sada nemaju mnogo prostora za igru na staroj karti - poznati albanski zahtevi i njihova potpuna realizacija. Takav prilaz, i ako daje neke rezultate kao u slucaju NDP, koja sada jaca na racun pre svega DPA i manje PDP, tesko dugorocnije moze biti delotvorna ako zbog niceg drugog onda zbog gotovo sigurnog izostajanja poddrske sa strane makedonskog, i sto je vaznije, medunarodnog faktora.

Vec nekoliko meseci u vazduhu lebdi ideja, koja sa na ovaj ili onaj nacin vezuje sa rukovodstvom NOA. Ideja o dogovoru oko zajednicki dogovorenih priorieta oko cije realizacije bi svoje snage ujedinile sve albanske politicke partije, nesto sto se moze nazvati "rekonstukcijom" - ispadanjem kompromitiranih politicara iz igre i jacanjem ubacivanjem novih "faca" iz redova intelegencije, ali i ranijih pripadnika NOA. Start jeste geslo "zaednicka akcija za zajednicko dobro" i stav pobednika u ratu da se ne treba baviti time ko je sta uradio tokom proteklih desetak godina. U novom dogovoru partije bi trebale ostaviti u svojim kancalarijama sav bagaz koji moze obemeniti zajednicku platformu delovanja. Recimo federaliaciju Makedonije, koju zagovara NDP ili upotrebu jos uvek van zakonskog Tetovskog univreziteta, na kojem su sve albanske partije, u razlicitim periodima profitrale.

Zajednicka strategija, sama po sebi, racionalno bi se svela na ostvarivanje nekoliko opstih ciljeva: ocuvanje mira sa svim onim sto ga pravi stablinim (ocuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Makedonije kao drzave svih koji u njoj zive, "desatanizacija" Albanaca, koju drzavu smatraju jednako svojom), ostvarivanje svega sto je dogovoreno okvirnim sporazumom, koji nije idealan, ali koji je zasad jedini put ocuvanju mira, i ne kao zadnje, implenetacija zapadnih standarda demokratije (napori za eurointegraciju i kroz prihvatanje evropizacije i unutar drzave).

U realizaciji zajednicke strategije albanskog politickog bloka, partije bi pored ostavljanja bagaza kuci, trebace dok se zajednicki dogovoreno ne realizira pakticno prestati delovati kao posebni politicki subjekti. Politicke partije bi trebale prestati trositi ulud vreme i energiju na parcijalne politicke angazmane i uzajamno prepucavanje. Na jedan nacin zajednicki dogovoeno trebalo bi biti projekat sa ogranicenim vremetrajanjem, sto bi se u najduzoj varijanti moglo poklopiti sa manadatom dobijenim na sledecim parlamentarnim izborima. Ovakva ideja podrazumeva i institucionaliziranje mehanizma zajednickog rukovodenja sve dok se dogovoreno ne realizira.

Moguce li je sve ovo ostvariti? - je pitanje koje se logicki namece. Imajuci u vidu dosadasnje iskustvo, da o generalnoj zamerci o "novom jednoumlju" i ne govorimo, mogli bi biti skpepticni. S druge strane, ukoliko projekat u svoje ruke uzme i koordinia ga stuktura NOA, tebalo bi ostaviti prostor za optimisticnije prognoze. Ako zbog niceg drugog onda zbog nespornog konta-fakta: ko je na pocetku rata mogao pretpostaviti da ce NOA na kraju biti i politicki i vojni pobednik. Kao god bilo, zadnje informacije govore da su se albanske politicke patije vec pocele dogovorati oko realizacije ove ideje, da je formirano zajednicko korodnativno telo.

AIM Skopje

ISO RUSI