Deda Mraz nije doneo veće plate

Višemesečni pregovori nastavnika i vlasti oko povećanja zarada

U eri Miloševićeve vladavine obrazovanje je po visini plata bilo na 89. mestu, od 93 postojeće delatnosti u Srbiji. Sada su na "solidno niskom"- 73. mestu ovog spiska, ali im još uvek treba duplo veća plata za kupovinu najosnovnijih životnih namirnica

AIM, Beograd, 10.1.2002.

Nezadovoljstvo zaposlenih u školama naraslo kao kvasac u vreme Miloševićevog režima zbog bednog materijalnog statusa, nije se značajnije smanjilo ni pod novom vlašću. Ipak bi se moglo reći da je količina gorčine i besa zbog nasledjene nemaštine u prosveti obrnuto srazmerna ispoljavanju negativnih osećanja. U većini škola naizgled se normalno radilo na kraju prvog polugodišta ,ili je utisak bio varljiv jer su prosvetni radnici odlučili da gledaju svoja posla i rade onoliko koliko ih država plaća, svesni da "beli štrajk" spada u proteste koji su teže uočljivi od javnog izliva emocija.

Na ovakve zaključke navode poslednji dogadjaji oko povišice jer je izostao masovniji protest nastavnika. Skraćenja časova je doduše bilo i to najviše u Vojvodini- ali veliki štrajkovi su izostali, bar na kraju kalendarske godine. Prema proceni prosvetnih vlasti tek pet odsto kolektiva skratilo je poslednje nedelje decembra časove za frtalj sata, što je u odnosu na 100.000 zaposlenih u školama postotak koji nije vredan pažnje.

Malo uzbudljivija i vidljivija bitka oko minimalca vodila se prethdona dva i po meseca na drugom terenu, izmedju zastupnika esnafskih interesa prosvetara i nadležnih ministara. Zapravo, glavni u pregovorima bio je Božidar Djelić, ministar finansija ili državni rizničar, kako ga iz milošte zovu zaposleni u školama. Djelić je po mišljenju učitelja i profesora propustio zgodnu šansu da uoči Nove godine postane njihov Deda Mraz. Ta metamorfoza je izostala uprkos silnih očekivanja da se plata u prosveti duplira. Finansijski guber je nažalost kratak, zahteva tušta i tma, a uostalom, on i nije pravi čika s belom bradom koji ima ekskluzivno pravo na ispunjavanje nerealnih želja.

Upravo je tumačenje zahteva prosvetnih radnika dovelo do nesporazuma na ivici incidenta izmedju ministra finansija, učitelja, profesora i zastupnika esnafskih interesa zaposlenih u školama, jer oni i dan-danas tvrde da traže samo ono što im je Vlada obećala. Sledeći takvo uverenje, sindikalni lideri su u ime članstva, skoro "na slepo", posegli za starim, oprobanim sredstvom pritiska- pripretili su štrajkom i očekivali drugačiji pristup. To je samo delimično upalilo, jer se Djelić pokazao kao veoma tvrd pregovarač koji je stalno ponavljao da Vlada nije izigrala ničije poverenje i da je poštovala sve što je parafirala.

I ministar prosvete Gašo Knežević je potvrdio da je njegov resor bio državni prioritet broj jedan i tu ocenu je potkrepio činjenicom da do 5. oktobra plata u prosveti nije prelazila 72 nemačke marke, a da je sada ta suma došla do cifre od 250, odnosno 300 maraka. Knežević je još rekao da ima razumevanje za pritužbe zbog niskih plata, ali je upozorio da glavni krivac za loš materijalni položaj nije nova vlast i da ona nema čarobni štapić kojim će začas ispraviti sve nagomilane nepravde.

U dosadašnjim rundama pregovora u Vladi, koji, poput mamutske latinoameričke serije, traju još od 23. oktobra, sindikalci su pokušali da ubede Djelića da im predstavlja nepotpune podatke, jer su oni izračunali da je njihovih milijardu i po dinara otišlo na izmirivanje računa nekim drugim delatnostima koje su takdje na državnim jaslama. On je te tvrdnje skoro ljutito porekao, ali je ipak obećao da će i u 2002. obrazovanje biti na prioritetnoj državnoj listi.

U eri Miloševićeve vladavine obrazovanje je po visini plata bilo na 89 mestu, od 93 postojeće delatnosti u Srbiji. Sada su na "solidno niskom"-

1. mestu ovog spiska, ali im još uvek treba duplo veća plata za kupovinu najosnovnijih životnih namirnica. Sindikalni lideri su izračunali da prosvetarima prema Protokolu i parama u državnoj kasi koje su njima namenjene sledi povišica od 50 odsto za poslednji kvartal 2001. Ta računica im je bila i polazište zahteva za dupliranje novembarskih plata na početku pregovora u Vladi. A onda im je u prvim rundama razgovora ministar finansija dao povišicu koja ih je najblaže rečeno neprijatno iznenadila, jer je bila tačno 10 puta manja u odnosu na zahteve. Umesto 1.200 dinara, koliko su tražili, minimalna cena rada im je tada povećana sa 790 na 826 dinara! To je zaista bio hladan tuš i ponuda koju sindikalci, kažu, ni za živu glavu nisu mogli da prihvate. Ministar finansija je, medjutim, neumoljivo ponavljao da prostora za povećanje plata više nema i jedino što još može da se ponudi je jednokratna pomoć od 3.000 dinara.

Potom je usledilo još nekoliko rundi razgovora, došlo je do malog popuštanja i stigla je opet poslednja "ponuda" uvećana sa pet na 7,5 odsto. A onda je u devetom susretu sredinom decembra u Vladi rečeno, u redu, na taj postotak možemo da vam ponudimo još tri procenta na decembarsku zaradu i od toga se više ne može i tačka. Prema računici Unije sindikata prosvetnih radnika prihvatanjem ove povišice profesori bi sa novembarskom zaradom primili koverat u kojem bi bilo izmdju 8.338 i 9.972 dinara, a u decembru bi taj raspon iznosio od 8.588 do 10.271 dinara.

Bitka izmedju sindikalnih lidera i ministra finansija još nije završena, ona poput mamutske serije traje i dalje, kao da nema kraja- susreti se i dalje ugovaraju jer je rukovodstvo dva od tri velika sindikata prosvetnih radnika još uvek u dilemi šta da radi, a ni Protokol sa dinamikom zarada u 2002. još uvek nije utvrdjen. To će se znati tek nakon usvajanja budžeta za narednu godinu.

Javnost je tokom poslednjih desetak godina imala priliku da nekoliko puta godišnje posmatra štrajkove prosvetnih radnika na delu i da se opredeljeuje u razlozima za i protiv. Takav pristup je nažalost i dalje prisutan jer svi mašu svojim pravima, argumentima i ciframa, pri čemu su plate samo delić nagomilanih teškoća u obrazovanju. Da to nasledjeno breme i nije tako malo vidi se i iz samokritičke ocene prosvetnih vlasti, koje su posle 5.oktobra 2001.- na prvu godišnjicu promena- svoj doprinos u prethodnom periodu vrednovale tek sa tri plus. Sudeći po komentarima zaposlenih u školama oni su nezadovoljni i zato što se osećaju iznevereni od lidera za koje su prošle godine glasali- nije njima, kažu, krivo "na malo, nego na nepravo". Poslanici sebi dodeljuju i 13.platu, podižu dnevnice, a jedva sastavljaju kvorum! I plate medicinskih sestara veće su od profesorskih, pa kako onda da ne budu ljuti!

Prosvetne vlasti najavljuju reforme, bolju opremu po školama i kompjutere koje će pokloniti donatori, usavršavanje nastavnika, ali i vrednovanje njihovog rada, kojim se može stati na put profesorskom "zabušavanju"... Ipak se čini da put do kompromisa koji će zadovoljiti svakog po malo, uključujući i djake i roditelje- najviše zavisi od dobre volje svih učesnika u obrazovnom lancu, na čelu sa prosvetnim vlastima i čuvarem državne kase Djelićem.

Olga Nikolić (AIM)