Novinari I njihova zaštita

Priština, 30.12.2001.

"Kosovo je minsko polje za novinare", citiraju se reči jednog kosovskog novinara, koji nije želeo da se predstavi, valjda da bi izbegao "minu". Bilo sa koje strane da se pogleda, izgleda da je on u pravu. Kosovo je izašlo iz rata uistinu "miniranog", a registrovano je oko 100 osoba koje su poginule od tzv. mina iznenadjenja, koje su za sobom ostavile srpska vojska I policija, pre povlačenja juna 1999. godine. Izgleda da su se kosovski novinari, koji su se vraćali iz izbeglištva pripremali da hodaju "kao po jajima", zbog brojnih mina. I mnogi od njih su zamišljali "skice" njihovih napisa o ovoj posledici rata. Medjutim, "prizemljenje" je pokazalo da se mine ne mogu detektovati ni od strane mirovnih snaga I specijalizovanih organizacija. Crvene vrpce sa natpisom "opasnost" su uistinu mogle da suze slobodu kretanja, ali krivac za ovo ograničenje je već bio poznat. Druge opasnosti, često " nevidljive" pojavile su se na scenu.

Jedna anketa uradjena od strane Departamana za medijska pitanja pri Organizaciji za bezbednost I saradnju u Evropi (OEBS), pokazala je da je 39 odsto novinara naišlo na razne pretnje tokom svog istraživačkog rada. 75 novinara iz štampanih I elektronskih medija su popunili upitnik OEBS - a od tri stranice, navodeći pojedinosti oko njihovog iskustva tokom obavljanja svoje profesije, ali I predloge o koracima koje bi trebalo preduzeti. Od ukupnog broja anketiranih, 22 novinara je bilo iz Prištine, a 53 iz ostalih regiona Kosova. 23 je bilo srpske nacionalne pripadnosti, a 55 albanske. Ispitivanje pokazuje da je 35 odsto anketiranih novinara Srba I 40 odsto novinara Albanaca izjavilo da im je prećeno tokom istraživanja osetljivijih pojava. Karakteristično je da se novinari koji rade u glavnom gradu osećaju ugroženijim (68 odsto) od onih u drugim centrima (26 odsto). 19 odsto novinara tvrdi da su se suočili sa odredjenim pretnjama po njihovu bezbednost, 9 odsto njih kaže da im je prećeno od strane lokalnih zvaničnika, 9 odsto je sprečavano u svom poslu, a 7 odsto je bilo meta direktnih fizičkih napada. Izgleda da su svi slojevi uključeni u ovu "igru" protiv novinara. 46 odsto onih kojima je prećeno tvrdi da im se to desilo od strane javnih ličnosti, političara ili njihovih predstavnika, 33 odsto novinara je dobilo pretnje iz anonimnih izvora, dok su prema 12 odsto njih pretnje dolazile od strane odredjenih grupa organizovanog zločina. Pretnje I njihovo prijavljivanje su u velikoj diskrapanciji. 53 odsto tvrdi da su upoznali sa pretnjama njihove urednike, 22 odsto da nisu preduzeli ništa, a samo je 14 odsto njih imalo hrabrosti ili poverenja da se obrati za pomoć policiji. 11 odsto njih se zadovoljilo da pretnje prijave nekom od predstavnika medjunarodne zajednice. Medjutim, I takve prijave nisu urodile plodom, tvrdi 61 odsto novinara.

Ove cifre zvuče vrlo uznemiravajuće I kada se ima u vidu da 70 odsto novinara kaže da ne mogu da preduzmu istraživačke projekte bez straha od pretnji ili tzv. kaznenih mera. Iako nijedan od novinara izgleda da nije imao hrabrosti da "otkrije" izvor straha, polja koja predstavljaju njihovo najveće interesovanje za istraživanje su korupcija, politički život, privredni kriminal, trgovina drogom I ljudima I uopšte organizovani zločin. To su I "crne rupe" iz kojih dolaze pretnje prilikom nastojanja da se "tu zabada nos". Iz tog razloga, napisi o ovim pitanjima su malobrojni u ovdasnjim medijima, a pokušaji vrlo površinski.

Novinare nema ko da štiti, oni svoj rad treba da obavljaju oslanjajući se na dobru sreću, ali veoma malo oslanjajući se na zakone koji za njih ne postoje. Zato je njihov I najčešći zahtev usvajanje zakona koji ne bi bio samo na papiru već koji bi bio I efikasan I primenljiv. Takodje, oni zahtevaju slobodu kretnja I efikasnost organa bezbednosti, odnosno bolje plate za policijske snage kako bi se prečilo moguće potkupljivanje. No, u ovom trenutku, ovo se čini još uvek veoma daleko, nemoguće, a činjenica je - za neke novinare I prekasno. Shefki Popova, novinar dnevnika "Rilindja" I Bekim Kastrati novinar lista "Bota sot" su svojom glavom platili ovu nesigurnost. Obojica novinara su ubijena ubijena u još uvek nerazjašnjenim incidentima I od osoba koje su do danas ostale nepoznate. Zvaničnici uvek odgovaraju da se " istraga nastavlja", a novinari su suočeni sa jasnom porukom: rečenice treba da budu kratke, ako žele da sačuvaju glavu na svom ramenu.

U medjunarodnoj policiji kažu da novnari kao I svi ostali gradjani treba da rade zajedno sa snagama reda kako bi se denuncirali zločini I zločinci. Medjutim,, iskustvo novinara koji su imali hrabrosti da prijave policiji svoje probleme pokazuje da im to uopšte nije pomoglo. Nasuprot.

Ali, I ova priča ima dve strane medalje. Ni novinari nisu "andjeli". Više od 80 medija koji aktuleno deluju na Kosovu okupljaju kadrove koji ne ispunjavaju uvek osnovne kriterije za obavljanje ove profesije. A medju njima postoje I mediji koji podržavaju ovu ili onu stranu, postajući tako glasnogovornicima političkih I intersenih grupacija I sledsveno tome, neretko I podstrekači mržnje, čak I nasilja. Na svu sreću, broj takvih medija je mali, a njihovo identifikovanje je registrovano I tokom novembarskog izbornog procesa. Bilo je I slučajeva da su u svojoj "borbi", odredjene grupe ili pojedinci takvih medija pokusali da "profitiraju", namerno stvarajući I probleme. Nedopadanje načina njihovog izveštavanja kod odredjenih Lica, neretko je predstavljeno u svetlu pretnji, a oni koji pretili uglavnom su u napisima bili podvrgnuti vredjanjima, denuncijacijama njihove prošlosti, pri čemu se nisu uvažavali čak ni temeljni kriteriji novinarskog kodeksa".

S druge strane, Neyavisno udruženje novinara Kosova je veoma tromo. Zastrašujuće cifre o pretnjama novinara objavljeni su na jednoj Konferenciji, organizovanoj od komesara za medije, Ane Dilerijo, koja deluje pri OEBS-u I koja za zadatak ima razvoj I kontrolu medija. Upravo su "kontorlisani" po prvi put imali mogućnost da se javno žale na svoje probleme, koji ih onemogućavaju da budu profesionalni. Ono što je najpozitivnije u svemu ovome je da je upravo ova Konferencija barem registrovala postojeće probleme, učinila ih javnim I pokrenula raspravu o njihovim prevazilaženjima. A na rešenje treba čekati.

Do tada će Kosovi izgleda I dalje ostati "minirano polje za novinare".

AIM Priština, Besnik BALA