2001. - Godina iznenadenja za Bugare

AIM (Sofia), 22.12.2001

Godina 2001. koja je na samom izmaku bila je godina iznenađenja za Bugare. Pa i ne samo za Bugare. Zemlja ulazi u drugu godinu novog veka sa prilično egzotičnim političkim i institucionalnim pejzažem - desnom vladom na čijem je čelu bivši monarh Simeon Sakskoburgotski i levim predsednikom - eksliderom Bugarske socijalističke partije Georgijem Prvanovim.

I ako se početkom godine zaista niko nije usuđivao da prognozira baš ovakvu političku konfiguraciju, neki drugi događaji bili su očekivani, i u tom smislu ne bi se reklo da su predstavljali iznenađenje. Takva je na primer bila vest sa samita EU u Lakenu, dve nedelje pre kraja godine.

Svih 12 meseci godine autoritativni evropski predstavnici su nejednom ukazivali na napredak Bugarske u procesu pregovora o pristupanju EU. Međutim, usvojena 15. decembra deklaracija za vreme samita zemalja EU u belgijskom dvorcu Lakenu imala je efekat ledenog tuša. U njoj su lideri EU jasno izjavili da bi svega 10 od ukupno 12 zemalja koje trenutno vode takve pregovore trebalo da budu spremne za članstvo u 2004. godini. Bugarska i Rumunija nisu bile među spomenutih 10 država. Bez obzira što je opozicija predstavila tu odluku kao pravu tragediju, ona nije bila iznenađenje. Naročito ako se ima u vidu da su osnovni kriterijum za članstvo u EU ekonomski pokazatelji svake zemlje kandidata. A dovoljno je samo pogledati rang-listu "Volstrit džornel"-a po kriterijumu "ekonomska sloboda" da bi se shvatilo kakve su šanse Sofije. Bugarska je u ovoj godini od 156 zemalja stvaljena na 108-mo mesto. Što je automatski svrstava u grupu "pre neoslobođenih privreda".

Kakvim bi se ekonomskim dostignućima mogla pohvaliti Bugarska ako je udeo sive ekonomije negde 40% njenog bruto nacionalnog proizvoda? To znači da je proizvedeno roba i usluga u vrednosti od 17-18 mlrdi dolara, a ne oko 12 mlrdi dolara , kako se navodi u nacionalnoj statistici.

Dohodak po stanovniku je mizeran u odnosu na onaj u centralnoevropskim državama, tako da je članstvo u EU veoma daleka perspektiva.

Što se tiče pristupanja NATO, kao da su šanse Bugarske veće. Naročito pošto je u decembru parlament izglasao da budu uništene rakete CC-23, na čemu su neglasno insistirali generali iz Brisela. Bugarska je poslednja zemlja u Evropi koja raspolaže ovim tipom raketa. Posle oktobra 2002., kada ističe rok za njihovo uništavanje, Sofija bi mogla spokojnije da sačeka da na samitu u Pragu novembra iduće godine bude spomenuta kao članica Severnoatlantskog pakta. Sem ako i tamo ne bude nekih iznenađenja. I ništa čudno - po svom povratku 22. decembra sa Svetskog ekonomskog foruma "Kran Montana" još uvek aktuelni predsednik Petar Stojanov ubio je entuzijazam Bugara izjaviviši da nećemo uspeti da pokrijemo kriterijume NATO do 2002. g. Bugari međutim ne bi prihvatili tako dramatično eventualno izostavljanje Bugarske u Pragu jer se antinatovska raspoloženje u zemlji nisu potpuno stišala, bez obzira na postignuti potpuni politički konsenzus o pitanju članstva u Severnoatlantskom savezu. A i teško da bi ovakvo odbijanje predstavljalo neko posebno iznenađenje. Naročito posle treninga koji je Bugarin stekao poslednjih 12 meseci - protekla godina servirala nam je toliko puno iznenađenja da je on već spreman na sve.

Uostalom, iznenađenja u politici bila su vezana pre svega za održane izbore. Oba izbora - parlamentarni u junu i predsednički u novembru donela su iznenađenja kako biračima, tako i političarima i sociolozima.

Bez obzira što su pre parlamentarnih izbora 17. juna sva sociološka ispitivanja prognozirala prednost novoformiranog Nacionalnog pokreta Simeon Drugi (NDSV), rezultati su ipak iznenadili, jer su sociolozi prognozirali ne više od 40% glasova za novu političku snagu. Tako zvani Carski pokret međutim zadao je katastrofalan poraz Savezu demokratskih snaga (SDS) i uspeo da obezbedi polovinu - 120 mesta u novom parlamentu. I dok poraz SDS u junu nije iznenadio nikoga, iznenađenje je bio ogroman procenat glasova koje je osvojio NDSV.

Međutim, najveće iznenađenje došlo je u novembru na predsedničkim izborima. Sva sociološka ispitivanja ukazivala su na solidnu prednost sadašnjeg predsednika Petra Stojanova. On se kandidovao kao nezavisan i dobio je podršku različitih političkih snaga, uključujući NDSV. Posle uspešnog prvog predsedničkog mandata i stabilne podrške koju je uživao, njegova pobeda izgledala je sigurna, ali je na kraju krajeva izbornu pobedu odneo lider BSP Georgi Prvanov. On je rešio da se kandiduje pošto se saznalo da će NDSV podržati kandidaturu Stojanova i neće istupiti svojim kandidatom. Pre prve runde 11. novembra sociolozi su čak sumnjali da će Prvanov uspeti da stigne do druge runde nedelju dana kasnije. Međutim, on je ne samo otišao na balotažu 18. novembra nego izbio na čelnu poziciju sa ubedljivom prednošću od skoro 10% glasova ispred svog rivala.

Ovi izbori bili su najveće iznenađenje i ujedno najveći poraz bugarske sociologije od početka demokratskih promena u Bugarskoj 1998.g. Iznenađeni su bili i desni političari. Zato što skoro 10 godina i novinari, i politikolozi, i sociolozi su sugerisali da nije prestižno da se glasa za levo, tj. za bivše komuniste. I pošto se Bugarin laskao mišlju da živi u modernim vremenima, glasao je za desno. Međutim, za mnoge ljude je 12 godina posle početka tranzicije demokracija počela da liči na neku novu, posebnu vrstu siromaštva. I poruka junskih i novembarskih izbora bila je jasna: Bugari žele da žive bolje. U protivnom, nisu isključena i nova, još veća iznenađenja.

Plamen Kulinski (AIM)