Prvo prodaja uspešnih firmi

Privatizacija u Srbiji

Rok za privatizaciju je četiri godine, a prodaja cementra biće najbolji znak da li je izabran dobar put. Eksperti tvrde da će prva veća strana investicija u zemlji učiniti više za privatizaciju nego sve što je do sada uradjeno

AIM, Beograd, 19.12.2001.

Samo četiri meseca posle usvajanja Zakona o privatizaciji, preko100 preduzeća u Srbiji ušlo je u postupak aukcijske, a 33 u postupak tenderske potrage za strateškim partnerima. Na tom poširokom spisku našle su se tri cementare,"Beopetrol", osam hotela,šest šećerana,fabrike iz oblasti farmacije, hemijske industrije, metalskog kompleksa, prehrambene industrije, proizvodnje gradjevinskog materijala.

Očekuje se da će na proleće u istoj poziciji biti više od 500 preduzeća,300 na aukcijama i 200 na tenderima, pošto su pripreme za njihov ulazak u proces privatizacije pri kraju. Piter Senfi predstavnik Evropske banke za obnovu i razvoj, imajući u vidu iskustvo svih zemalja u tranziciji,nimalo slučajno nije stoga dao najviše ocene programu reformi u Srbiji ,ističući kao jedan od najboljih koraka upravo proces privatizacije koji je ocenjen ocenom 3 od mogućih 4 plus.

Domaća scena, medjutim, ne deli ovakvo oduševljenje. Jednima, recimo, smeta to što do sada u republičku kasu nije pristigao ni dinar od privatizacije. To, kako tvrde, predstavlja krunski dokaz da je predvidjen model neostvariv. Drugima, opet aukcijski i tenderski model ne ulivaju poverenje posebno kada se ima u vidu boba protiv korupcije. Naravno, najviše je onih kojima je proces privatizacije zanimljiv jedino sa aspekta očuvanja sopstvenog radnog mesta . Njihove razumljive strahove od toga šta će biti kada u njihovu firmu udje strani investitor, dobro koriste svi "ideološki" protivnici promena vlasničke strukture. I dalje ima dosta onih koji smatraju da nije dobro što se prvo ide sa prodajom najuspešnijih, kao i onih koji sugerišu da će srpska privreda biti prodata budzašto, a radnici ostavljeni bez posla.

Savezna država, na primer, nedavno je ponudila na prodaju poslovni prostor u centru grada i dve vile na Dedinju. Za poslovni prostor je bio pravi grabež i na licitaciji je dobijena duplo veća cena od početne. Novi vlasnici došli su do tog prostora po ceni od 10 hiljada maraka za kvadrat. Nasuprot tome, kupaca za vile u rezidencijalnom delu Beograda već treći put nije bilo. A neki su bili skloni tome da olako tvrde kako se svi problemi mogu rešiti tako što se rasprodaju vile na Dedinju i pare daju za penzije i socijalnu pomoć .

Polazni prinicp kod donošenja zakonskih rešenja o privatizaiji bio je da se na prodaju ponudi ono što nešto vredi, jer za to postoji zaintersovanost potencijalnih stranih investitora, a da se jedan deo sredstava koja se tako prikupe izdvoji za restruktuiranje preduzeća za koje sada niko nije zainteresovan. Tek ako se u popravljanju njihovog imidža ne uspe, moguće je da za koju godinu budu pondujena i za 1 dinar, ako tada bude postojao neko ko bi ih takve kupio.

Agencija za privatizaciju za sada je evidentirala 28 takvih velikih sistema, odnosno 150-200 velikih preduzeća, koji su glavni "titulari" dugova. Kakva će njihova sudbina biti, dobrim delom zavisi od toga kako budu rešeni problemi na relaciji veliki privredni dužnici-četiri velike banke koje su pod nadzorom Agencije za sanaciju banaka. Ako izabrana strategija bude likvidacija tih banaka, čiji su osnivači baš ovi sistemi, ali su ujedno oni i njihovi najveći dužnici, onda se mora insistrirti na roku u kojem će se preduzećima pružiti šansa da se kroz privatizaciju uspešno saniraju. "Priča da privatizacija neće uspeti zbog velikih unutrašanjih dugova dolazi iz istih onih izvora koji se zalažu za konverziju duga u ulog. Tada bi svi nelikvidni subjekti, uključujući i naše četri velike banke, postali vlasnici preduzeća. Zato nećemo dozvoliti da se kupovinom dugova udje u privatizaciju", objašnjava Aleksandar Vlahović, ministar za privatizaciju.

Na ovom slučaju se najbolje vidi da proces privatizacije nije autonomni reformski potez. Pokazalo se, recimo, da nerešen problem denacionalizacije, može da dovede u pitanje privatizaciju. Zato što su se pojavili nekadašnji vlasnici koji traže svoje, odsutalo se od privatizacije tri od osam beogradskih hotela. Potencijalna opasnost sličnog tipa postojala je i u slučaju beočinske cementare, gde je u čitav proces dodatno uključeno i pitanje da li autonomana pokrajina polaže isključivo pravo nad društvenom svojinom na svojoj teritoriji ili ne. Sukob izmedju republičke i pokrajinske vlade na sreću je ipak uspešno prevazidjen, pa se na raspisanom tenderu za prodaju ove fabrike cementa pojavilo 6 zainteresovanih kupaca, koji zadovoljavaju uslov da proizvode preko 7,5 miliona tona cementa godišnje. Dakle, reč je o svetskim proizvodjačima koji pokazuju nameru da ivestiraju u proizvodnju cementa u Srbiji. Ko će od njih postati strateški partner znaće se do kraja godine.

Uspešnost procesa privatizacije u veoma je uskoj vezi i sa ukupnim zakonodavstvom u Srbiji i SRJ, jer maltene svi potencijalni investitori ukazuju na problem prevelikog administriranja i nedovoljnih garancije za strana ulaganja. Paket izmena i dopuna zakona je pripremljen(nov zakon o stečaju,o upisu u sudski registar, izmene zakona o preduzeću, o stranim ulaganjima) kako bi se privatizacija brže sprovodila. No, politička situacija u zemlji ne daje baš preterano mnogo nade da će sve što je potrebno biti i uradjeno i to u kratkom roku. Time bi lako mogao da bude ugrožen cilj da u narednih pet godina u Srbiji bude otvoreno oko 2 miliona novih radnih mesta.

Uz sve one "sitnice" koje odbijaju kupce , kao što su recimo male sobe u beogradskom hotelu "Metropol", za koji je postojalo najveće interesovanje potencijalnih kupaca, privatizacija ne bi smela da bude usporavana zbog nerešenih odnosa unutar velikih sistema. Primer restruktuiranja "Zastave" ohrabruje. Tvrdi se da će za godinu i po ili dve ona imati starteškog partnera. "Posle procesa restruktiranja, sada je na redu izbor finsijskog savetnika koji će tražiti tog strateškog partnera” , tvrdi Siniša Mali,direktor jednog sektora u Agenciji za privatizaciju. Slični programi napravljeni su i za IMT, FAP,"Zmaj".

Tu je i problem javnih preduzeća za koje se pretpostavlja da u narednih godinu dana neće moći da budu privatizovana. Ona najpre moraju da pokriju troškove poslovanja, da naprave planove reorganizacije i nakon toga da odluče koji njihovi delovi su za privatizaciju. Ima, medjutim, nagoveštaja da bi čak i neka javna preduzeća, kao što je recimo Gradska čistoća u Beogradu, veoma brzo mogla da probiju led i da obezbede stranog partnera.

Srbija se, nema sumnje, opredelila za intenzivan proces privatizacije. Rok za završetak tog proces je samo četiri godine. Prva godina je na izmaku. Protekla je praktično u pripremi za početak njenog starta. Ocene u narednim godinama neće se dobijati samo za dobre namere već za konkretne rezultate. Privatizacija cementra biće najbolji znak da li je izabran dobar put ili ne. Ne tvrde slučajno eksperti da će prva veća strana investicija u zemlji učiniti više za privatizaciju nego sve što je do sada uradjeno.

Tatjana Stanković (AIM)