Novinarstvo jeftinog senzacionalizma

Mediji i politika

Novinari su širom otvorili vrata političarima, pustili ih u redakcije, prepustili im uređivanje novina, i sada zaista nemaju na šta da se žale, pa čak ni kada ih privode u policiju, ili kada na njih primenjuju odredbe Miloševićevih zakona

AIM, Beograd,18.12.2001.

Novinari su sami krivi. Kada ih bije seoski gazda srpske politike Velimir Ilić, šef Nove Srbije; kada ih privode u policiju zbog pisanja o policajcima koje traži Hag; kada ih demantuju i prete im; kada ih političari vuku po sudovima; kada ih smenjuju ili im nedozvoljavaju da postanu urednici u velikim državnim medijima; kada na njih primenjuju odredbe Miloševićevih zakona.

Ima toga još naravno, ali je dalje nabrajanje nepotrebno, između ostalog i zato što se i na te, nepomenute slučajeve, odnosi kratki početak teksta – novinari su sami krivi. I dok bi u Miloševićevo vreme, ova rečenica bila cinična reprodukcija nekog od slogana ljudi sa vlasti, danas, u post Miloševićevskoj Srbiji, ona je, nažalost, samo jedna tvrdoglava i neumoljiva činjenica. Novinari jesu krivi, a videćete i zašto.

Krenimo od bezazlenijih primera. Početkom decembra, jedne od novonastalih novina, u želji da pojačaju tiraž, objavile su prvorazrednu senzaciju – na naslovnoj strani, najkrupnijim slovima, uz obavezan uskličnik – sukob u Demokratskoj opoziciji Srbije, kažu ove novine, biće rešen tako što će Milan Milutinović, predsednik Srbije, raspustiti Skupštinu i raspisati nove izbore! Niko u ovoj redakciji, od novinara, preko urednika unutrašnje-političke rubrike, šefa deska, do glavnog urednika, pri objavljivanju ove vesti nije bio upoznat sa prostom činjenicom, zabeleženom u srpskom Ustavu: predsednik Srbije može da raspusti Skupštinu, ali samo na predlog Vlade.

Da su znali, ne bi objavljivali ništa, pošto je predsednik srpske Vlade Zoran Đinđić, jedan od tih sukobljenih u DOS-u, kojem nikakvo raspuštanje Skupštine u kojoj ima većinu, niti novi izbori, naravno ne padaju na pamet.

Tu je, dakle, početak. Srpske novine (mediji), objavljuju sve i svašta, bez ikakvog znanja o tome šta čine, bez provere i bez ikakvog osećaja odgovornosti prema sopstvenom poslu.

Nasuprot njima su srpski političari, za koje se mogu upotrebiti iste reči, pri opisu onoga što rade i načina na koji doživljavaju novine i novinare. Zajedno, jedni i drugi, proizvode gluposti koje, nekažnjeno, najblaže rečeno truju srpsko javno mnjenje, poturajući mu poluistine, dezinformacije, uglavnom u zavisnosti od toga za koji od nekoliko centara moći pojedini mediji rade.

Javna je tajna, pri tom, da je struja Zorana Đinđića uticajnija u medijima, pre svega elektronskim, dok, istovremeno, nije ništa neobično i kada, u “Politici” na primer, neki urednik bude postavljen na direktni "nagovor" iz Koštunicinog kabineta; a niko se ne iznenađuje ni time što je "Nedeljni telegraf" otvoreno bliži Đinđiću, a "Blic njuz" Koštunici.

Rezultat ovog upliva je – prepoznatljiv haos. "Blic" će, na primer, bez ikakve provere, objaviti da je, pokojni akter jedne od najvećih post Miloševićevih afera, izvesni Gavrilović, bivši službenik državne bezbednosti, ubijen nekoliko sati pošto je izašao iz Koštunicinog kabineta i pošto je, kabinetu i predsedniku, dostavio "pisane dokaze" o povezanosti srpske Vlade i srpske mafije.

Ceo problem je bio samo u tome što je Gavrilović zaista bio kod Koštunice, njegovih savetnika, tačnije, ali nikakve dokaze, ni pisane, ni u bilo kome drugom obliku, nije ostavio. A kada je reč o "Blicu", nekog je mrzelo da okrene nekoliko telefona. Toliko je falilo da se objavi prvorazredna senzacija, o ubistvu čoveka koji izlazi iz predsednikovog kabineta, bez nepotrebnih, netačnih dodataka, koji celu vest srozavaju na nivo manipulacije.

Odgovorio je, naravno, "Nedeljni telegraf", još somnobulnijom pričom o tome kako Koštunica priprema, u tajnosti , vojni udar. Da batalimo gluposti o "tajnosti priprema" – kao da se vojni udari, inače, javno pripremaju – i ova priča je bila sasvim oslobođena osnovne novinarske dužnosti: provere i razgovora sa svim učesnicima u priči.

Epidemiji jeftinog senzacionalizma podlegli su i listovi koji bi, bar javno, da se predstave kao sofisticirani i ozbiljni. Beogradsko izdanje banjalučkog "Reportera" uletelo je, na način "Telegrafa" i "Blica", u aferu oko policajaca za koje se "interesuje Hag". Ovaj list objavio je i spisak policajaca (362 imena), a kakav je to spisak ni dan danas se ne zna. Na naslovnoj strani "Reporter" je objavio sledeći naslovni blok: "Ekskluzivno – Spisak tribunala: NA HAŠKOJ LISTI 362 POLICAJCA", a na unutrašnjim stranama, uz spisak, tekst čiji je naslov "I Đinđić i Koštunica" i koji uopšte ne govori o spisku, već o smirivanju pobune Jedinice za specijalne operacije Državne bezbednosti MUP Srbije. O spisku u tom tekstu samo toliko da bi i "crvene beretke" (uobičajeni naziv za pripadnike pomenute jedinice) mogle da se nađu i na nekom spisku sličnom onom koji objavljuje "Reporter".

Odmah zatim objavljen je spisak, uz još čudniju redakcijsku opremu. Uz jedan deo spiska piše, poput nadnaslova: "Spisak osoba za koje se skuplja materijal za eventualne zločine, MUP Srbije", a uz drugi deo, doslovce, ovako: "Spisak svedoka/osumnjičenih sigurnih učesnika akcija na Kosovu iz sastava MUP-a Srbije". Ko razume, shvatiće, moglo je slobodno da se doda. Posle se dogodilo da su spisak, kao spisak optuženih, demantovali čak i iz Haga, i da deo policajaca, ranjenih na Kosovu, čija se imena takođe nalaze na spisku, sada tuži "Reporter".

Da je "Reporter" celu priču proverio, da je prikupio izjave više izvora, da je kontaktirao MUP i Vladu Srbije i tražio njihovo tumačenje spiska, da je razgovarao sa nekim od policajaca sa spiska, da je, jednom rečju, odradio temu onako kako se ona, prema novinarskim pravilima odrađuje, nikakve afere, bar ne sa novinama i novinarima ne bi ni bilo, a srpski ministar policije Dušan Mihajlović bio bi pošteđen neukusnih izjava, poput one da novinari misle da je on glup, koje je izgovarao na raznim konferencijama za štampu, pokušavajući da objasni zašto su autor teksta sa spiskom i urednik "Reportera" privođeni u policiju.

Posebno strašno, uz bol koji svaki pravi ljubitelj novinarske profesije mora da oseti kada se suoči sa ovakvim amaterizmom u srpskim medijima, u celoj priči je to što su, u svim pomenutim slučajevima, informacije u redakcije stizale iz nekog od sukobljenih štabova, delom dakle iz Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice, a delom iz Demokratske stranke, i ostatka DOS-a, priklonjenih Zoranu Đinđiću.

Drugim rečima, novinari su širom otvorili vrata političarima, pustili ih u redakcije, prepustili im uređivanje novina, i sada zaista nemaju na šta da se žale. Pa čak ni kada seoski gazda Ilić pokušava da ih bije. Uostalom, naslov za tekst zbog kojeg je Velja potegao novinara pesnicom, glasio je, doslovce: "Kiparski partneri Velimira Ilića, deo najveće duvanske mafije u Evropi?"

Opet neznanje. Jedno od najstarijih novinarskih pravila glasi – nikada ne stavljati znak pitanja u naslov. Prosto zato što nešto ili znaš ili ne znaš. Ako ne znaš, što pišeš uopšte. I zašto uopšte praviš novine i predstavljaš se kao novinar. Idi i radi nešto drugo, ili bar prestani da se žališ. Sam si kriv.

Ivan Radovanović (AIM)