Domovina oprašta

Slovenija vs. SRJ

Neobičan je očigledno netrpeljiv odnos slovenačkih zvaničnika prema nekim vidovima medjunarodne saradnje i proganjanja kriminalaca, što je izbilo u javnost putem javnih saopštenja povodom bekstva Marka Oselja iz zatvora u Sremskoj Mitrovici (SRJ).

Ljubljana, 15.12.2001.

Marko Oselj (36) iz Zgornjeg Brnika kod Ljubljane neočekivano je postao novi Supermen dela slovenačke štampe. Oselj je posle pet godina, koje je preživeo u jugoslovenskim zatvorima zbog krijumčarenja 190 kilograma heroina, pre nekoliko dana zajedno sa još trojicom pajdaša kroz 21 metar dug rov pobegao na slobodu. Vest je u Sloveniji primljena s odobravanjem. Mediji nisu oklevali da izveste javnost kako su "uslovi u jugoslovenskim zatvorima ispod svake kritike" i da će odbegli osudjenik - ukoliko mu uspe da se vrati u Sloveniju - "biti spasen svih muka, iako je za njim raspisana medjunarodna poternica". Da sprdnja bude veća, srpska policija je navodno ionako "priznala da ne zna gde da traži pobegle zatvorenike" i digla ruke od potere. A pošto Marko Oselj "u Sloveniji nije počinio ni jednu kažnjivu radnju, njemu ništa ne može da se desi u domovini, mora samo da se vrati," priželjkuje novinar ljubljanskog "Dnevnika".

Kako ne bi bilo zabune o čemu se radi predstavnik za štampu Ministarstva policije Franc Stanonik je odmah posle vesti o bekstvu Oselja obavestio javnost da rečena "poternica ne važi za slovenačke državljane". Slovenija sa Jugoslavijom nije potpisala ni jedan sporazum iz domena pravosudja, a SRJ je zamereno i što nije prihvatila dve evropske konvencije o transportu osudjenika i preuzimanju kaznenih postupaka. U istom tonu se javio i državni podsekretar u Ministarstvu pravosudja Miha Wohinz. Ovaj visoki državni službenik je pred kamerama objasnio javnosti zašto je neko, ko je u Jugoslaviji osudjen - u Sloveniji slobodan gradjanin: "Za vreme Miloševića - zbog prirode tog režima - nije se ni pomišljalo na potpisivanje sličnog sporazuma. A i da jeste, izručenje slovenačkih državljana drugoj državi zabranjuje slovenački Ustav".

Navijačka atmosfera i zadovoljstvo zbog toga što se jedan Slovenac izvukao iz kandži jugoslovenskog pravosudja prikrila je jednu neobičnu činjenicu - Marka Oselja danas traže po celom svetu i u gotovo svim državama važi za kriminalca, izuzev u svojoj domovini, Sloveniji. Taj detalj mediji nisu naročito isticali, ali su u slučaju pronašli i jedan kurozitet - na sličan način su zatvorenici bežali iz Sremske Mitrovice već dva puta, poslednji put 1960. godine a pre toga četrdesetih godina prošlog veka, kada je iz tog kazamata pobegla "grupa komunističkih zatvorenika". Vest o ovom spektakularnom bekstvu jednog zemljaka iz užasnih jugoslovenskih apsana bacila je u zasenak jednu sličnu, domaću vest, koja proteklih nedelja nije bacala dobro svetlo ni na ovdašnje zatvore. Nedavno se u zatvoru "na Povšetovi" u Ljubljani obesio mladić, Oliver Grujičić (21); u teškom stanju je prebačen u bolnicu gde se deset dana borio za život. Zatvorska uprava o tome nije obavestila ni roditelje ni rodjake, zbog čega je otac na sinovljevom grobu preko televizije zatražio pravdu i objašnjenje šta se u zatvoru zaista dogodilo.

Što se Marka Oselja tiče, on je jedan od pripadnika tzv. "gorenjske heroinske veze", kriminalne grupe kojom se već nekoliko godina bavi i posebno odeljenje republičkog tužilaštva. Oselj je zapravo prvi koji je uhvaćen 15. oktobra 1996. godine na jugoslovensko-bugarskom prelazu Gradina kod Dimitrovgrada. Jugoslovenski carinici su u prikolici kamiona u kutijama punim paprike pronašli veliki tovar od 190 kilograma heroina. Kamion u kojem je droga otkrivena bio je vlasništvo Andreja Hartmana, autoprevoznika iz Spodnjih Bitenj, koji je nekoliko godina kasnije postao prvooptuženi u velikom procesu protiv kamiondžija - krijumčara drogom.

Drugi slovenački kamiondžija koji je uhapšen zbog šverca droge bio je 23-godišnji Matjaž Zavrl iz Bitenj. On je uhvaćen u Lucernu (Švajcarska) marta 1997. godine sa tovarom od 25 kilograma heroina, sakrivenog medju tepisima. Osudjen je na šest godina zatvora. Najbolje od svih je prošao Boštjan Mrak (33) iz Škofije Loke, koji je pao u ruke engleske policije avgusta 1997. godine. U njegovom kamionu je otkriveno 157 kilograma heroina. Danas je na slobodi samo zahvaljujući engleskom pravosudju, pošto je optužen za tešku kažnjivu radnju - udruživanje u kriminalnu družinu. Medjutim, kako tužilaštvo to nije uspelo da dokaže, na kraju je oslobodjen. Ono što je o svojim vezama i poslodavcima ispričao engleskim policajcima i istražiteljima tokom sudjenja zaboravio je po povratku u domovinu, pa od njegovog svedočenja u Sloveniji nije bilo nikakve vajde.

Što se Marka Oselja tiče, on nije bio takve sreće na sudjenju u Okružnom sudu u Pirotu. Tokom sudjenja je isplivalo da se o "utovaru paprika" kod Plovdiva dogovorio s "nekim Bugarinom" i "Mehom", koji je znao i srpsko-hrvatski jezik. Pravdao se da je paprika "utovarivana dva dana", pri čemu je lično bio prisutan samo jedan dan, što je bilo obrazloženje zašto nije imao pojma da je heorin ubačen u kamion. Sud mu nije poverovao, pa je osudjen na deset godina zatvora. Da je kaznu izdržao do kraja - bio bi slobodan tek 2006. godine. Nema sumnje da je Oselj, već samo zbog loših uslova u jugoslovenskim zatvorima, zaista najgore prošao od svih saradnika iz "heroinske ekipe kamiondžija iz Gorenjske". Proces protiv njegovih kompanjona završen je

1. godine, kada se posle sudjenja u Sloveniji u zatvoru našlo šarenoliko društvo autoprevoznika iz Gorenjske regije. U Madjarskoj je uhvaćen Ivan Vodnik, posle čega su usledila hapšenja već pomenutog Andreja Hartmana (koji je pre pravosnažnosti presude pobegao iz kućnog pritvora), Andreja Klemenčiča, Ivana Stanonika, Janeza Šimica, Gabra Guna i Darka Urha, koji je zbog nedostatka dokaza oslobodjen.

Marko Oselj nije jedini osudjenik u bekstvu za koga se pretpostavlja da sada pokušava da se dočepa matice, pošto u Sloveniji vidi ostrvo spasa. Zajedno s njim je iz zatvora u Sremskoj Mitrovici pobegao i Damjan Puzavac, koji je 1999. godine osudjen na deset godina zatvora zbog ubistva jednog preduzetnika u Beogradu, iznudjivanja i razbojništva. Puzavac je tokom sudjenja tvrdio da nije kriv i da je u istražnom postupku sve priznao zato što ga je policija tukla, ali je na kraju ipak osudjen. Slovenačka javnost, mediji i zvaničnici, umesto da izraze bojazan pred mogućnošću da vlasti u SRJ neće pohvatati odbegle kriminalce, u svojim izjavama kao da priželjkuju njihov što brži povratak u domovinu, samo da uteknu iz nepopularne SRJ. Tako ispada da zločin počinjen u SRJ i isti takav u izvršen u Sloveniji - u Sloveniji nemaju istu težinu, samo zbog države u kojoj je nedelo izvršeno. Jedno je izvesno - ukoliko im podje za rukom da preko Hrvatske stignu do Slovenije - Oselj i Puzavac su slobodni ljudi. Tu činjenicu neće promeniti ni podatak da su se odmah posle bekstva zatvorenika iz zatvora u Sremskoj Mitrovici u Ljubljani sastali predstavnici kriminalističkih policija SRJ i Slovenije. Slovenačka javnost je šturo obaveštena o "veoma uspešnom sastanku" na kome je dogovorena "tešnja saradnja na području kradja automobila i drugih vidova organizovanog kriminala". Nije jasno jesu li i pobegli zatvorenici bili predmet razgovora. A i da jesu - tu je, kako ističu prvaci pravosudnog sistema, nesavladiva prepreka - slovenački Ustav.

Što se saradnje izmedju policija Srbije i Slovenije tiče, ona zapravo nikada nije prekinuta, jer su čak i u vreme Miloševićog režima policije saradjivale, o čemu su se tokom službenih poseta dogovarali državni podsekretari. Utoliko je teže razumeti da ta saradnja u godini posle "demokratskih promena" u Srbiji nije makla s mesta, kako na području saradnje dva pravosudja, tako i na polju saradnje policija. Šta više, policije SRJ i Slovenije razgovaraju i dogovaraju se samo o problemima koji zanimaju pre svega države Evropske Unije. Najzad, izostanak bilateralnih ugovora o izručivanju kriminalaca može da koristi samo zločincima iz takvih zemalja.

Nije ništa manje neobičan očigledno netrpeljiv odnos slovenačkih zvaničnika prema nekim vidovima medjunarodne saradnje i proganjanja kriminalaca. Javna saopštenja povodom bekstva Oselja ličila su na garancije o azilu. S druge strane, zvanična slovenačka politika oštro osudjuje svaki primer ne-saradnje sa medjunarodnom zajednicom, pa o slučajevima ne-izručivanja jugoslovenskih, hrvatskih, bosanskih i nekih drugih gradjana medjunarodnom sudu u Hagu ili drugim državama govori kao o retrogradnim pojavama odstupanja od opšteprihvaćene prakse koja važi medju civilizovanim narodima. Sve te velike priče o principima pucaju kao mehurići od sapunice prilikom konkretnih primera. To najbolje pokazuje slučaj Marka Oselja. Ustavna zabrana izručenja "svog gradjanina" tudjoj državi, "pravni manevar" koji je u Sloveniji tako često opisivan kao "smicalica" propalih diktatora, preko noći postaje čestito sredstvo zaštite domaćeg krijumčara droge. Ako se takva praksa nastavi, Slovenija bi uskoro mogla da liči na Australiju od pre nekoliko stotina godina, kada je bila iseljenički raj za kriminalce. Ili na izvrnutu sliku SFRJ s kraja njenog postojanja, pošto SFRJ za razliku od Slovenije svoje kriminalce nije oberučke prihvatala, nego ih je organizovano izvozila, šaljući ih na "privremeni rad" u inostranstvo. To, naravno, nije bilo naročito zgodno rešenje (posebno za druge evropske države), ali to ne znači ni da je patent "opraštanja odbeglim kriminalcima" zbog pravnih rupa - mnogo bolji.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)