Bitka za izbore koje niko ne želi

Srpska politička scena

Koštunicin DSS još jednom poražen u sukobu sa srpskim premijerom Đinđićem, pre svega zato što je, po ko zna koji put, u njega ušao sasvim nepotrebno i nepripremljen, ne znajući čak ni šta od sukoba želi

AIM, Beograd,15.12.2001.

Ako se neko, krajnje dobronamerno, zabrinuo za političku budućnost Srbije posle najnovijih sukoba u vladajućem DOS-u (Demokratska opozicija Srbije), može mirno da odahne. Oni koji su donedavno vladali Srbijom – Miloševićevi socijalisti i Šešeljevi radikali – neće na istu poziciju skoro: socijalisti nikakvu korist nisu izvukli iz sukoba u DOS-u i dalje su na desetak odsto glasova, a radikalima rejting još ozbiljnije pada i imaju čak problema da pređu izborni cenzus (pet odsto glasova).

Ni u DOS-u se ništa bitnije nije promenilo. Demokratska stranka Srbije jugoslovenskog premijera Vojislava Koštunice izgubila je jedan odsto glasova, a isti gubitak zabeležio je i suprotni tabor – stranke okupljene oko srspkog premijera Zorana Đinđića i njegove Demokratske stranke.

A i kada je reč o samom sukobu, rezime je da je bitka ponovo završena pre nego što je rat i počeo. DOS je i dalje manje više čitav, Đinđićeva vlada je stabilna, novih izbora neće biti skoro, a DSS još jednom nije uspela ništa više nego da prerano potrči u gužvu i da se zatim brže bolje povuče.

Pri svemu tome problem sa DSS-om često nije ni u zahtevima ni argumentima koje ispostavlja i pruža, već u definitivno pogrešnom tajmingu, pogrešnom odmeravanju odnosa snaga i posebno pogrešnom predviđanju protivničkih poteza. Tako je bilo i ovom prilikom. Brojčano najjača stranka u DOS pobunila se protiv koalicionih kolega kada su ovi, i sami nespretni, uhvaćeni u bezrazložnom falsifIkovanju jednog poslaničkog glasa – neko je glasao u ime poslanika DOS koji je, u trenutku glasanja, bio u Grčkoj! Što je najvažnije, njegov glas uopšte nije bio neophodan da se izglasa ono što je DOS želeo, tako da je blamaža za vladajuću većinu još veća.

Bilo kako bilo, DSS-u se učinilo da ovu protivničku glupost može da iskoristi, i upravo tu je i napravio prvu grešku. Uglavnom zato što najpre nije izračunao za šta može da je iskoristi. Takođe, nikome u DSS-u nije, izgleda, palo na pamet da izračuna kako će, na to iskorišćavanje, reagovati suparnički tabor. Pogotovo što se cela gužva dešavala tokom izglasavanja Zakona o radu, jednog od onih sistemskih zakona od kojih zavise i budući odnosi Jugoslavije i Srbije sa moćnim partnerima sa Zapada, koji te odnose i uslovljavaju upravo izglasavanjem više sistemskih zakona, pa i ovog.

Dakle, DSS nije znao šta hoće, a još manje je znao šta će da uradi Đinđić. A premijer je odgovorio na, za DSS, najgori mogući način. Poručio je da će poslanicima DSS biti oduzeti mandati u parlamentu, što uopšte nije nemoguće – mandati su DOS-ovi, DOS ima osamnaest članica i odluke se donose većinom. Na poslednjem sastanku predsedništva DOS, kada se razgovaralo o mogućem oduzimanju mandata DSS (predstavnik ove stranke nije prisustvovao raspravi), samo dva lidera nisu otvoreno zagovarala ovu mogućnost. Ostali su bili spremni na izbacivanje. I DSS je onda odlučio da se, bar donekle, povuče. Neko bi rekao, da su malo razmislili, ne bi ni otpočinjali ono što se tim povlačenjem završilo.

Pod jedan, ozbiljna strategija, kojom se u DSS po svemu sudeći ne bave, podrazumeva jasan odnos između poteza i konsekvenci. Uz to, podrazumeva i saznanje o tome šta, u ovom slučaju stranci, u određenom trenutku odgovara. Na kraju, podrazumeva i saznanja o odnosu snaga. I u svemu tome DSS je promašio. Između ostalog i zato što je, osim protiv udara i oduzimanja mandata, moguća konsekvenca u ovoj igri bila i pad Vlade i novi izbori. A čak ni ta "pobeda" DSS-u ne odgovara. Ne u ovakvoj Srbiji u kojoj je Đinđićeva premoć u medijima ogromna, u kojoj izborni zakon omogućava prednost, pa i krađu, onih koji su na vlasti (Đinđić), u kojoj još nije promenjen Ustav, koji takođe omogućava ljudima na vlasti kontrolu svega i svačega i, na kraju, čiji čak ni satus nije definisan (samim tim ni Koštunicina pozicija i uloga), pošto pregovori sa Crnom Gorom o budućnosti Jugoslavije (Srbije), tek predstoje.

Drugim rečima, DSS nije mogao da dobije ništa. Posebno što novi izbori, osim DSS-u, DS-u, i Dinkićevoj grupaciji G17 plus (po istraživanjima DSS bi dobio 22 odsto glasova, a DS i G17 plus po 15 odsto) nikom drugom od članica vladajuće koalicije ne odgovaraju. Zato se i dogodilo da Nova Srbija čačanskog gradonačelnika Velimira Ilića, koju su i javnost i Koštunica doživljavali kao snagu naklonjenu DSS-u, onog trenutka kada se izbori pojave kao mogućnost, brže bolje priđe Đinđiću i ostalim članicama koalicije i jasno pokaže koga će, ako treba, podržati.

Od dalje propasti zbog loših poteza, DSS su spasli protivnici, koji su u poslednjem trenutku, ne zbog sentimentalnosti, odustali od daljeg udaranja po bivšim kolegama. Sve se završilo time što je DSS, na kraju, glasao za Zakon o radu i što je probao da u Skupštini progura formiranje Anketnog odbora koji bi se bavio pričama o švercu cigareta (osumnjičeni – Đinđić). Pokušaj je propao, a u DOS-u su najavili dalje pregovore sa DSS-om.

Ono što za DSS ipak ne valja, je to što je i u ovim, i u svim sledećim pregovorima, sve slabija i što će njeni zahtevi, kada ih konačno bude precizno formulisala - a ne kao ovom prilikom, kada je, posle svega, zahtevala vanredne izbore, ali tek za kraj 2002. godine (!?) - biti sve teže prihvatani.

Ivan Radovanović (AIM)