Primirje koje najavljuje nove krize

Tirana, 9.12.2001.

Nijedan sastanak I nijedan kongres u desetogodišnjoj istoriji Socijalističke partije koja aktuelno vlada Albanijom, nije trajao toliko dugo kao sastanak Glavnog upravnog odbora 3., 4., I 5., decembra kada su se snažno medjusobno sudarili predsednik partije Fatos Nano I premijer Ilir Meta. Maratonska sednica Glavnog upravnog odbora SP označio je epilog oštre sedmonedeljne kampanje optužbi I javnih napada koje je pokrenuo predsednik Socijalističke partije protiv Vlade socijalističkog premijera. Ova kampanja je uzdrmala partiju I javnost, I ne zbog istinitosti ili oštrine optužbi, koliko zbog činjenice što je to prvi put da predsednik jedne političke partije u Albaniji napada premijera I Vladu svoje partije. Fatos Nano je još u jednom navratu preduzeo kampanju ove prirode protiv socijalističkog premijera Pandeli Majka 1999. godine, ali to je tada vodjeno u okviru njihove medjusobne izborne trke, kada su se obojica borili za mesto predsednika partije, medjutim, ona tada nije pretvorena u masovnu kampanju protiv čitave Vlade kao što je ova sadašnja.

Dva elementa čine zanimljivijom kampanju socijalističkog predsednika protiv premijera I socijalističkih ministara kao što se to desilo na sastanku Glavnog upravnog odbora koji je sazvan bez volje predsednika, ali odlukom predsedništva partije gde većina podržava premijera. Prvo, činjenica što je njegova kampanja protiv Vlade započela nešto pre više od mesec dana od izglasavanja vlade premijera Mete u albanskom parlamentu. Bio je upravo predsednik Nano taj koji je zatražio mandate za premijera Metu, potpredsednika Republike, a on je takodje I podneo u parlamentu kandidaturu premijera svoje partije. Drugo, činjenica što je nedelju dana pre sastanka Glavnog upravnog odbora Socijalistička partija Albanije primljena u punopravno članstvo Socijalističke Internacionale na njenom skupu u Santo Domingu, dogadjaj koji bi u drugačijim uslovima Socijalistička partija pretvorila u veliki praznik, ali unutrašnja politička kriza je taj prijem prebacila u drugi plan, da se ne kaže skoro u zaborav. U političkim krugovima u Tirani ne može se naći mnogo onih koji podržavaju pretenzije oko moralnih motive I onih koji imaju za cilj da poprave stanje u partiji, koje preduzima unutar SP njen predsednik navodnom kampanjom koja se odvija u ime korupcije. Nije imalo mnogo efekta ni podrška koju je lider opozicije Sali Berisha, predsednik Demokratske partije pružio njegovom bivšem političkom rivalu Nanou u ovoj novoj kamanji, jer iste optužbe, čak I teže, Demokratska partija je upućivala Nanou 1997. - '98. kada je on bio premijer.

Ostavljajući po strani veliku reku optužbi koje su dve protivničke grupe svalile jedna na drugu u Glavnom upravnom odboru, treba reći da se jasno iskristalisalo da se čitava kriza fokusira na velikom duelu snage izmedju dva glavna socijalistička lidera. Obojica su zahtevali, jedan da smeni premijera sa položaja, jer ga smatra glavnom preprekom za svoju ambiciju da postane predsednik Republike, I drugi da spreči Nanoa da postane predsednik, jer ga smatra preprekom za svoje vladanje. Isprobavanje snaga kao proba vlasti otkrila je da do sada obojica manje -više imaju isti potencijal. Nano je nametnuo Vladi da troje ministra: finansija, privatizacije I javne privrede, upravo oni za koje je on tražio da ih premijer smeni, podnesu odmah ostavku, a premijer je još jednom dobio većinsko poverenje u predsedništvu partije 5. decembra.

Direktno emitovanje po prvi put sastanka Glavnog upravnog odbora pretvorio ga je u pravi televizijski spektakl, gde su televizijski gledaoci po prvi put videli političke aktere iste boje kako razmenjuju najteže optužbe, počev od korupcionaških afera do veza sa krugovima organizovanog kriminala I klijetalizma prema inostranim kompanijama. Do sada tv gledaoci u Albaniji su bili navikli da slušaju takve optužbe samo od strane partije u opoziciji protiv Vlada, kako u slučaju kada je na vlasti bila Demokratska partija, tako I u slučaju kada je na vlasti Vlada Socijalističke partije.

Medjutim, oni koji su mislili da će direktan prenos najvećeg političkog suočavanja u istoriji najveće političke partije poslužiti u cilju senzibilizacije protiv korupcije, ubrzo su se suočili sa razočarenjem jer dok su dve grupe upućivele medjusobne optužbe za korupciju, one su tim istim patetizmom upućivali apele jedni drugima da sačuvaju porodicu I socijalističku solidarnost. I oni koji su se nadali da Socijalistička partija time kreće prema demokratizaciji javnih odnosa direktno prikazujući nemile scene uvreda I medjusobnih optužbi socijalističkih političara, shvatili su kontraproduktivnost spoznaje realnog nivoa, mnogih političkih portreta koji su se pojavili na ekranu.

Najveći politički sudar unutar socijalističke partije nije doneo neko realno rešenje krize, jer pozicije I interesi glavnih socijalističkih lidera su ostali medjusobno veoma udaljeni. A pošto to predstavlja političku krizu unutar partije na vlasti u zemlji, to se hteli to ili ne pretvorilo od strana u ovom unutrašnjem partijskom konfliktu u krizu socijalističke Vlade. Bivajući takvom, ona predstavlja jedan novi aspekat aktuelne političke krize u Albaniji što je imalo kao efekat I kao svoje prvo ispoljavanje duboku krizu poverenja medju običnim ljudima.

Najinteresantnija stvar u čitavoj ovoj krizi Socijalističke partije, koja je dobila I oblik vladine krize, jesu četiri ministra uključujući I onog za poljoprivredu od kojeg socijalistički predsednik nije zahtevao da se udalji I koji su podneli ostavke, je ta da je kriza izazvana od strane jednog čoveka, tj. Predsednika Socijalističke partije Fatosa Nanoa. On ju je sam pokrenuo I sam je isprovociorao pravu političku buru. S jedne tačke gledišta, ona je demonstrirala sposobnost nastojaanja predsednika da ponovo preuzme kontrolu koju polako gubi u partiji, a s druge strane ona je pokazala da je ta nastojanja preduzeo po cenu unutrašnjih političkih I moralnih potresa.

Činjenica što su u Albaniji odredjeni političari kao predsednik Demokratske partije ili predsednik Socijalističke partije u stanju da isprovociraju krize, više o njihovoj snazi govore strukturne slabosti političkih partija I mlada albanska demokratija na koju može naneti ne tako lako isceljive potrese svaki politički lider. Razumljivo je da zaista ne može stvarati mnogo poverenja medju običnim ljudima jedna demokratija ili situacija koju u svakom momentu može pretvoriti u krizu jedan jedini čovek. Izgleda da u Albaniji demokratija još uvek nije sazrela do tog nivoa da strukturiše zaštitne mere u odnosu na posledice subjektivne politićke borbe za vlast kako opozicije prema poziciji, tako I pozicije unutar njih same.

Aktulna politička kriza u partiji koja vlada zemljom za sada je prekinuta jednim primirjem, gde izgleda da svaka od strana nemajući mogućnosti da nametne ili da u potpunosti skloni drugog, nije uspela da ponudi ni realan ni potpuni sporazum oko rešenja krize. To znači da će se politička kriza u vladajućoj partiji nastaviti I u bliskoj budućnosti novim sudarima koji su javno najavili kako predsednik partije tako I premijer, a kojom mogu za posledicu imati još skuplji račun za političke tokove I stabilnost zemlje.

AIM Tirana, Arjan LEKA