Zakon o radu na buretu baruta

Burna debata u srpskom parlamentu

Jedan od ključnih reformskih propisa našao se u senci političkog obračuna DS i DSS, mada pored već proizvedenih političkih turbulencija može da posluži i kao povod za krupne socijalne potrese. Smenu s mesta predsednika Skupštine Dragan Maršićanin preduhitrio podnošenjem ostavke

AIM, Beograd,7.12.2001.

Skupštinska debata o Zakonu o radu praćena fizičkim obračunima, teškim verbalnim uvredama, optužbama za krađu glasova, krajnje je zaoštrila odnose između dve najveće stranke u DOS-u i nagovestila mogućnost da se zapaljiva atmosfera proširi izvan poslaničkih klupa. Zakon je usvojen u načelu, ali ga nije podržala Demokratska stranka Srbije (DSS).Usledila je ostavka Dragana Maršićanina na mesto predsednika Skupštine, čiju je smenu prethodno zatražio drugi deo DOS-a.Tako se jedan od ključnih reformskih propisa našao se u senci političkog obračuna, mada pored već proizvedenih političkih turbulencija može da posluži i kao povod za krupne socijalne potrese.

Neslaganja o rešenjima predloženim u Zakonu o radu, o kome se u srpskom parlamentu vodi maratonska i polemična rasprava, dramatično je zaoštrila odnose između dve vodeće stranke u vladajućem DOS-u i praktično je rasturila njihovo dosadašnje koaliciono partnerstvo. Povod je član105. predloženog zakonskog teksta, koji, prema predlogu Vlade, daje pravo poslodavcu da jednostrano izmeni ugovor o radu sa zaposlenim. Demokratska stranka Srbije tražila je da se ova mogućnost ukloni s obrazloženjem da teške socijalne prilike u zemlji ne dopuštaju da se poslodavcima daju odrešene ruke u odnosu na zaposlene. Zbog toga su poslanici ove stranke, zajedno s opozicionim strankama ( SPS,SRS i SSJ ) glasale protiv usvajanja zakona , što je u redovima DOS-a izazvalo nezadovoljstvo i nameru da, zbog takvog odnosa poslanika DSS, ovu stranku više ne smatraju svojim koalicionim partnerom i brzo je svrstali u društvo ostalih opozicionih stranaka.

Sporenje oko spornog člana predstavlja samo vrh ledenog brega u odnosima između dve najveće stranke u DOS-u, ali je Zakon o radu, iskorišćen da se dosadašnja netrpeljivost pokaže u punom svetlu. Predsednik Skupštine Dragan Maršćićanin i predsednik poslaničkog kluba DSS Dejan Mihajlov optužili su DOS da je varao kod glasanja, tako što je glasao poslanik Borislav Novaković za kojeg se tvrdi da je u vreme glasanja bio u Solunu, te pomoćnik ministra za rad Ljiljana Milosavljević (što druga strana odlučno negira).Ona je dan kasnije isterana iz skupštinske sale,a u javnosti je preovladalo mišljenje prema kojem je između DS i DSS iskopan dovoljno duboki jaz da se može smatrati kako je između njih došlo do definitivnog razlaza.Izrečene optužbe druga strana nije otrpela, pa je podnela zahtev za smenjivanje Maršćićanina s funkcije predsednika i da tako plati cenu što se u obavljanju svoje funkcije ne pridržava opredeljenja DOS-a. Pred samo glasanje Maršićanin je podneo ostavku, a za novog predsednika izabrana je Nataša Mićić, funkcioner Gradjanskog saveza Srbije (GSS).

Rasprava poslanika o spornom zakonskom tekstu protekla je u ispoljavaju žestine, koja se najpre manifestovala u fizičkom obračunu ministra za rad Dragana Milovanovića s poslanicima SPS-a, a potom i u mnogobrojnim medjusobnim uvredama poslanika. Dve sindikalne organizacije: Asocojacija nezavisnih i slobodnih sindikata, te Unija slobodnih sindikata organizovale su protesno okupljanje pred republičkim parlamentom u znak podrške Zakonu o radu, optužujući drugu stranu da je protiv reformi u Srbiji. Na drugoj strani Samostalni sindikat je najavio od polovine decembra svakodnevne proteste zbog Zakona o radu za kojeg se smatra da je obespravio zaposlene i izložio ih samovolji poslodavaca, kao i opstrukciju u njegovoj primeni. Tako se nekadašnji udruženi rad razdružio do stepena koji preti da izozove sukobe među zaposlenima, što doliva ulje na vatru u, inače, zapaljive političke prilike u Srbiji.

Zakon o radu obeležen je kao jedan od ključnih u stvaranju uslova za promene u privrednom sistemu Srbije, tako što bi se njegovim rešenjima omogućilo lakše pročišćavanje fabrika od prekobrojno zaposlenih . Procena je da oko 700 hiljada ljudi, koji se samo formalno vode kao zaposlen, predstavljaju tehnološki višak kojeg se treba osloboditi da bi srspke firme postale privlačne za privatne kupce. To je i razlog što Zakon o radu izaziva velike strepnje, jer se mnogi boje da će ostati bez posla, iako ni na sadašnjem ne dobijaju platu od koje mogu da žive. S blizu 40 procenata nezaposlenog radno sposobnog stanovništva, novi talas nezaposlenih preti da izazove krupnije socijalne potrese, tim pre što još ne postoji socijalni program koji bi davao nadu za preživljavanje.

U Vladi odgovaraju da su za stvaranje takvog programa potrebna sredstva, a ona mogu da se dobiju jedino prodajom fabrika. Da bi se kupac našao potrebno je pojednostaviti postupak otpuštanja s posla. U tom smislu je Zakonom predviđeno da novi vlasnik nije u obavezi da poštuje ugovor o radu koji je zaposleni imao s prethodnim poslodavcem. Najveći broj zaposlenih radi u društvenim firmama, koje su vremenom došle u položaj privrednih invalida. Novi Zakon o radu daje direktorima velika ovlašćenja u otpuštanju radnika i odatle strah da će novim propisima biti otvorena vrata za zloupotrebe. I dok na jednoj strani postoji bojazan od nesigurnog položaja zaposlenih ,dotle se na drugoj tvrdi da lako otpuštanje s posla omogućava i brzo pronalaženje novog radnog mesta.

Na neizbežne promene postoje različiti pogledi, što političke stranke, svaka iz svog ugla, nastoje da sprovedu u kanal spostvenih interesa. U redovima nove vlasti brzo su se pojavile pukotine, koje su vremenom eskalirale do otvorenog sukoba između dve vodeće stranke. Zakon o radu je samo poslužio kao povod da se u punom svetlu pokažu razlike u dijamentralno suprotnim konceptima koje s jedne zastupa DS, pod vodjstvom premijera Zorana Đinđića, a s druge strane DSS na čijem se čelu nalazi predsednik Jugoslavije Vojislav Koštinica.

Na osnovu javnih izjava čelnih ljudi iz obe stranke dobija se utisak da su i jedni i drugi za reforme i priklučenje Srbije evropskoj porodici, te da je reč samo o neusklađenim putevima na kojima ti ciljevi treba da se ostvare. U redovima DS preovladava opredeljenje da rupe "izrešatane" Srbije treba što pre zatvoriti nezavisno od toga kako će to da bude urađeno, dok DSS inzistira na stvaranju pravne države i prethodnom uspostaljanju institucija koje treba da spreče izopačenja u tom procesu, jer, ako ne bude pravno uređen, može da se pretvori u primamljiv ambijent za lov u mutnom. Dubina razmirica pre upućuje da je reč o krupnijim razlikama nego što to mogu da budu sukobljeni načini u ostvarivanju reforme i uključivanje u Evropu.

U isto vreme razmenjuje se paljba u optužbama u kojima jedni za druge tvrde da su protiv reforme. Iz redova DOS, ali pre svega Demokratske stranke okrivljuje se DSS da svojim postupcima ugrožava sprovođenje reforme. U suprotnom smeru optužbe su gotovo istovetne s naglaskom da instrumenti Miloševićevog režima nisu promenjeni i da Vlada upravlja Srbijom nasleđenim nedemokratskim mehanizmima, pa se takva praksa ne može da nazove reformom. To se potkrepljuje tvrdnjama da je srpska Vlada sklonija da svoju politiku sprovodi uredbama, a manje zakonima.

Kako u politici preovladava praksa da se pravi razlozi ne iznose, u javnosti je sve raširenija spoznaja da je glavni povod sukoba borba za vlast između dve najjače stranke, pa se na događaje u parlmentu gleda kao na odmeravanje snaga pre izbora. Sukob između DSS i DS dolazi u veoma nepovoljnom trenutku za Srbiju, kada joj je privreda bankrotirala, a najveći deo stanovništva zapao u duboko siromaštvo, i praktično živi od inostranih donacija.

Ratomir Petković (AIM)