CRKVE U SLOVENIJI - RAVNOPRAVNE I MALO RAVNOPRAVNIJE

Slovenija:

Igor MEKINA, AIM Ljubljana

Katolička crkva je ''ravnopravnija'' od ostalih, ne samo po tome što broji više vernika, već i zbog raznih podzakonskih akata koji uređuju njen status i odnos u društvu. Još uvek nema zvaničnih podataka o broju pripadnika različitih veroispovesti u Sloveniji. Kako se bliži popis stanovništva, bilo je ideja da je to dobra prilika da se pastva prebroji i razvrsta po crkvama. Što je izazvalo burne polemike na temu da li bi pitanje veroispovesti gradjana trebalo da stoji u popisnom listiću. Pobornici rečene ideje su bile različite verske zajednice, dok su državni zvaničnici i nezavisni stručnjaci ostali pri odluci da se slično pitanje ne uvrsti na listu, pošto krajnji rezultat - pod pretpostavkom da bi deo gradjana odbio da se izjasni - ne bi bio verodostojan. Tako će popis stanovništva biti sproveden naredne godine, ali najverovatnije bez spornog pitanja. Uprkos rečenom stanju postoje pouzdane procene o broju pripadnika različitih veroispovesti. Prema relevantnim istraživanjima javnog mnenja (projekat koji već 30 godina sprovodi Cantar za istraživanje javnog mnenja Fakulteta društvenih nauka u Ljubljani) u Sloveniji živi 68-72 % katolika, 1,7 % pravoslavaca, 1 % muslimana, 0,7 % protestanata i 1,3 % hrišćana, pripadnika drugih crkava. Oko 15,7 % ispitanika se izjasnilo da ne pripada ni jednoj veri, dok se ostali nisu izjasnili (oko 6-10 %). Prema poslednjim podacima, medjutim, svega 19 % Slovenaca veruje u "crkvenom" smislu, 21 % praktikuje svoju veru "autonomno", a čak tri petine (oko 60 % stanovništva) - ne poklanja dušu ni jednom božanstvu!

Što se tiče zvaničnih podataka, proizilazi da ima mnogo više verskih zajednica nego što bi se to moglo zaključiti iz suvoparnih statističkih podataka. Vladin Ured za verske zajednice ima registrovane 32 zajednice - od Jevrejske zajednice, Zajednice baptističkih crkava, Jehovinih svedoka, Zajednice za savest Krišne, Crkve Jezusa Krista poslednjih dana, Nacionalne bahamske zajednice, Crkve Šri Rahvakunda, Makedonske pravoslavne crkve, preko Scientološke crkve, Bele gnostičke crkve do skupina za koje obični gradjani Slovenije čuju sporadično, tačnije - retko.

Sve nabrojane grupe imaju i nešto što im je zajedničko - u vreme socijalizma su pripadnici verskih zajednica, bez iznimki, iako formalno slobodni u izražavanju svojih uverenja bili izloženi različitim ograničenjima ili pritiscima. Na tom planu je u Sloveniji došlo do otvaranja veoma rano, pre svih drugih društvenih promena, a na simboličkoj ravni je preokret odnosa prema vernicima postao transparentan kada je Jože Smole, predsednik ondašnjeg Socijalističkog saveza, (organizacija koja je "okupljala sve ostale gradjane koji nisu bili u Savezu komunista") putem radija decembra

1. godine čestitao svim gradjanima, i vernicima - "Veseo božić". Iz saveznih jugoslovenskih organa se sručila lavina kritika zbog "rušenja države", dok je u Sloveniji Smoleova čestitka primljena sa odobravanjem. Jože Smole je zahvaljujući tom dogadjaju čak dobio i nadimak, koji ga je u javnosti pratio do kraja života - "Božiček" (u prevodu - Božić Bata iliti Djed Božičnjak).

Iako Slovenija jeste pretežno katolička zemlja, postoji osećaj verskog pluralizma koji je onemogućio potpuno stapanje nacionalnog i verskog identiteta. Istorijski, Slovenija je delimično doživela proces reformacije, iako je protestantizam na tlu sadašnje države dugo godina bio proganjan. Uprkos tome su protestanti uspeli da objave prve knjige na slovenačkom jeziku u vreme kada su se po katoličkim crkvama upotrebljavali strani jezici. Najveći uspeh je bilo objavljivanje Svetog pisma u prevodu Primoža Trubara. Drugi razlog zašto katolička crkva nije održala apsolutni primat u slovenačkom društvu jesu dogadjaji u Drugom svetskom ratu, kada je vrh ovdašnje katoličke crkve podržavao i pomagao organizaciju domobranske vojske i njenu kolaboraciju sa okupacionim vlastima.

Što se slobode veroispovesti tiče, ona je zagarantovana slovenačkim Ustavom, dok se verske zajednice smatraju organizacijama s područja privatnog prava, koje su medjusobno ravnopravne i odeljene od države. Bizarnost je da njihov rad uredjuje Zakon o verskim zajednicama iz 1976. godine, pošto je novi zakon još uvek u proceduri. Medjutim, uprkos zvanično proklamovanoj ravnopravnosti sve verske zajednice nisu i "de fakto" jednake medju sobom. Katolička crkva je "ravnopravnija" od drugih, ne samo zato što broji najviše vernika, već i zbog različitih podzakonskih akata koji regulišu njen status i odnose u društvu. Zvanična Ljubljana je, na primer, 1999. godine potpisala sa Biskupskom konferencijom u Sloveniji "Saglasnost o pravnom položaju katoličke Crkve". Doduše, sličan sporazum je Drnovšekova vlada potpisala i sa protestantskom zajednicom, plus što obe zajednice imaju po osnovu posebnog sporazuma i pravo da o državnom trošku zaposle u Slovenačkoj vojsci kapelane, "dužne da brinu o duševnoj hrani" vernih vojnika.

Pravi uspeh katoličke crkve predstavlja činjenica da je uspela od države da isposluje par privilegija po pitanju pravnog položaja u društvu, sve lepo zabeleženo u nekim odredbama već pomenute "Saglasnosti", tako da katolička crkva u Sloveniji uživa poseban, gotovo "eksteritorijalan" položaj i uvažavanje crkvenog prava. Još jedan dokaz da katolička crkva ima privilegovan položaj jeste odluka Ustavnog suda Slovenije koji je zabranio da se u procesu denacionalizacije vrati imovina feudalnog karaktera bivšim vlasnicima - iz čega je izuzeta katolička crkva kojoj je dozvoljeno, zbog njenog "posebnog značaja", da povrati nekadašnju imovinu, čak i onu oduzetu u periodu agrarnih reformi u vreme nimalo socijalističke Kraljevine SHS, koja je poput mnogih drugih naprednih evropskih država razvlastila veleposednike, a medju njima i katoličku crkvu. Time je slovenačka katolička crkva u periodu postsocijalizma i tranzicije sebi izborila povlašćeni položaj, uspevši u onome što primenom sličnih rešenja tokom denacionalizacije nije uspelo u Češkoj, Poljskoj, Madjarskoj... Tamo je katoličkoj crkvi samo u izuzetnim slučajevima ponudjeno vraćanje dobara u naturi. Zato je slovenački zakon o denacionalizaciji po Crkvu unikatan, pošto pruža mogućnost povratka imovine u obliku u kome je i oduzeta. Takav zakon je usvojen odmah posle demokratskih promena 1991. godine, i ni jedna kasnija vlada nije uspela da ga koriguje, uprkos činjenici da se u brojnim slučajevima pokazao kao loše rešenje - katolička crkva u Sloveniji polako postaje najveći zemljoposednik u državi, koji već sad kontroliše ogroman fond nacionalnih šuma i parkova, te drugih važnih resursa.

To je katoličkoj crkvi dalo dodatnu volju da istraje u naporima da "dobije sve što je njeno", a što joj je bilo oduzeto od ove ili one vlasti; stoga javnost stalno potresaju sporovi izmedju Crkve i države. Poslednje otvoreno pitanje jeste vlasništvo nad poznatim ostrvcetom usred bledskog jezera. Slovenački parlament je krajem oktobra 1999. godine prihvatio novelu Zakona o denacionalizaciji prema kojoj dvorac Betnava i ostrvo na Bledu (u društvu sa još 41-im kulturnim spomenikom) - postaju državna svojina. Potom su poslanici desnice tvrdili da je parlament aminovao "novu denacionalizaciju", ali im manevar nije uspeo i dva puta su preglasani. Prvi put je za "skidanje" Betnave i bledskog ostrva sa spiska državnih spomenika glasalo 33 poslanika, a protiv 37, a ni drugi put nije bilo bolje - za izuzimanje ostrva i zamka koji dominiraju Bledom glasalo je 26, a protiv 37 poslanika. Pokazalo se da čak ni poslanici Janšine SDS (koji su pro-katolički nastrojeni) nisu bili voljni da odobre vraćanje ostrva na Bledu u ruke Crkve. Uostalom, to ostrvo je ne samo jedino ostrvo u Sloveniji, već je i dugo godina jedan od simbola nove države i njene turističke ponude. Ipak, ostrvo je jednom završilo u rukama Crkve - u vreme desničarske Bajukove vlade, kada je transfer izvršilo Ministarstvo kulture. Kasnije je ponovo vraćeno državi odlukom istog ministarstva, u sadašnjoj Drnovšekovoj vladi. Jasno, crkva je najavila zaštitu svojih prava na Bledu putem suda, što znači da ostrvo ostaje tema koja će podizati duhove i u buduće.

Da sve bude zanimljivije, uprkos dobrima koja su joj vraćena, crkva nije dužna da brine o sebi, već se o crkvenim kulturnim spomenicima i dalje stara država. Ni to nije sve - država ne samo da finansira obnovu crkvenih kulturnih spomenika, nego uplaćuje i doprinose za socijalno i zdravstveno osiguranje zaposlenima u verskim zajednicama. Jeste da u javnim školama ne postoji verska nastava, ali je posle reforme školstva uveden poseban predmet pod naslovom "vera i etika" koji je namenjen upoznavanju učenika sa najvažnijim svetskim religijama. Crkva nije izborila pravo da sama priprema program za taj predmet, ali utiče na izvodjenje nastave posredno, pošto dobar deo nastavnika koji podučava "veru i etiku" dolazi sa Teološkog fakulteta u Ljubljani, koja je zvanično deo ljubljanskog Univerziteta. Ujedno, sve verske zajednice imaju pravo da ustanove dečije vrtiće ili škole, a država u slučaju da te ustanove sprovode važeći nastavni program finansira 85 % troškova nastave.

Katolička crkva je poslednjih godina imala naročito istaknutu ulogu u budjenju nacionalne svesti u Sloveniji, posebno pridikovanjem o nacionalnoj posebnosti i pripadnosti zapadnoj (hrišćanskoj) kulturi. U nekim slučajevima vrh Crkve, na čelu sa sadašnjim slovenačkim nadbiskupom Francom Rodeom, ide tako daleko da bez zazora na uštrb drugih nacija u susedstvu ističe sličnost izmedju Slovenaca i drugih zapadnih nacija i rasa, ne ustežući se da vredja ateiste (bezbožnike) u svakoj prilici. Slovenački nadbiskup Rode proklamuje da njegovi vernici moraju da znaju kako da očuvaju "svoju i jedinu pravilnu istinu", kao i da tek treba poraditi da svi Slovenci steknu "hvalevrednu spoznaju" da su "suveren, gospodski narod". Slovenački nadbiskup poznat je po sličnim ispadima; pre godinu dana je izrekao ocenu da sadašnja škola u Sloveniji "nije naša škola", da će stoga biti "prvom prilikom promenjena", a ateistima je prebacio pomanjkanje etike i morala. Dobar deo slovenačkog javnog mnenja smatra da je to rečnik vodje neke ekstremističke političke partije, a ne oca Crkve. Kritičari Crkve tvrde da katoličko vodstvo u Sloveniji "neprekidno raspiruje versku mržnju i netoleranciju, sa neprestanim negativnim prozivanjem onih koji nisu verni" a glorifikuje one koji su u Drugom svetskom ratu saradjivali s okupatorom.

Ipak, uprkos tome je odnos dominantne katoličke crkve prema drugim verskim zajednicama solidan. Ukoliko ima primedbi, one su sročene perfidno, i obično upućene na račun ateista ili ostalih zajednica, sve na neformalnoj razini. Iskorišćeno je par prilika da se način "regrutacije" članova i izvodjenje obreda nekih manjih verskih zajednica ispostavi putem kritičkih napisa u novinama, ali to nije bio razlog za neki veći medjuverski obračun ili stvarni prodor fundamentalističkih religioznih grupa. Jesu ratovi na Balkanu Sloveniju dotakli samo posredno, ali to nije omelo katoličku većinu da otvoreno podržava interese katoličkih ili muslimanskih stanovnika nekadašnje SFR Jugoslavije. Tek u jeku svetske antiterorističke kampanje su učestale primedbe na račun muslimana, pa se nedavno moglo čuti upozorenje iz usta jednog visokog crkvenog dostojanstvenika u Sloveniji kako je Islam "predstavljao stalnu opasnost po Slovence", uz podsećanje na patnje ovdašnjeg življa u vreme turske invazije - pre više od petstotina godina!