U ZNAKU RASKOLA

Bugarska:

Georgi FILIPOV, AIM Sofija

Bugarska nije uspela da prevaziđe stari način razmišljanja iz vremena komunističkog režima, t.j. da država ne treba da se meša u religiozne delatnosti. Dvanaestogodišnji posttotalitarni model podela - na crvene i plave, na komuniste i antikomuniste, na naše i vaše, nije mimoišao ni verske zajednice u Bugarskoj. Koliko to čudno izgledalo, podela nije na vernike i ateiste, na hrišćane i muslimane, na pravoslavce i katolike. Dve glavne religije u Bugarskoj - istočno pravoslavlje i islam, doživljavale su i doživljavaju periode raskola u svojim sopstvenim redovima. Za muslimane izgleda da je taj period već savladan ali podela Bugarske pravoslavne crkve još uvek tinja. Bugarska nije uspela da raskine sa starim razmišljanjem iz doba komunističkog režima da država treba da prestane da se meša u versku delatnost. U osnovi svih ratova u Bugarskoj pravoslavnoj crkvi (BPC) i Glavnom muftijstvu u poslednjoj deceniji nalazili su se politički i ekonomski interesi kako čitavih partija, tako i pojedinih grupa duhovnika. Raskol u bugarskom pravoslavlju koje je prema Ustavu zemlje osnovna veroispovest u državi, i dalje je najstrašnija i najdublja rana društva u njegovoj demokratskoj etapi razvoja. On je počeo još 1992. g., prošao je kroz nekoliko perioda zbližavanja između sinoda patrijarha Maksima i sinoda odmetnika koji je nosio ime već preminulog dede Pimena. Raskol je inspirisan iz krugova Saveza demokratskih snaga (SDS), a ideja o dekomunizaciji crkve je počinjala i završavala se pozivima za smenu patrijarha Maksima. Sledbenici ove ideje osporavaju odluke održanog 1971. g. crkveno-narodnog sabora o izboru patrijarha, argumentom da je Maksima nametnula komunistička vlast i da je on sam agent Državne bezbednosti. Agent ili ne, komunista ili ne, ali je veći deo bugarskog pravoslavnog duhovništva stao iza dede Maksima. Njegovi protivnici proterani su iz crkve. Kao rezultat svega toga stvorena je alternativna Bugarska pravoslavna crkva, sa alternativnim Svetim sinodom, a prirodni završetak bio je izbor alternativnog patrijarha 1996. g.

Raskolnici su uživali političku podršku SDS a odnos snaga između dva sinoda zaviseo je od toga da li je plava partija na vlasti ili u opoziciji. Tako je sinod dede Pimena dobio svoj period procvata u prve dve godine upravljanja SDS (1997-1998.). Prema aktuelnom Zakonu o veroispovestima, registracija verskih zajednica u Bugarskoj vrši se u Direkciji za veroispovesti koja je deo izvršne vlasti. Kontrola SDS nad ovom direkcijom dovela je do apsurdne situacije da budu registrovane dve pravoslavne crkve, zbog očigledne nemogućnosti da BPC dede Maksima bude totalno izlolovana. SDS nije uspeo da izađe na kraj sa legitimnim bugarskim patrijarhom i zbog činjenice što ga celokupno svetsko duhovništvo podržava. Na inicijativu Maksima 1998. g. sazvan je vaseljenski pravoslavni sabor u Sofiji na kome su se okupili svi visoki duhovnici pojedinih pravoslavnih crkava. Pod pritiskom vaseljenskog patrijarha Vartolomeja odmetnici Pimena bili su primorani da zatraže oproštaj. A Maksimu je stavljen uslov da primi natrag u lono BPC sve odmetnike i da oni dobiju položaj koji su zauzimali pre raskola. Zvona katedralnog hrama "Svetog Aleksandra Nevskog" najavila su čin ujedinjenja. Ali radost je potrajala svega mesec dana. Alternativni sinod je ubrzo posle toga sazvao crkveno-narodni sabor na kome je rpmenio statut alternativne BPC i pokazao da nema nikakvu nameru da se miri sa sinodom dede Maksima. Ovako je ujedinjenje zamrznuto, a raskol - obnovljen. Smrt dede Pimena i obaranje SDS sa vlasti smanjili su ambicije i ratobornost odmetnika koji drže pod kontrolom mali deo hramova i crkava. Država je imala veliku ulogu u raspirivanju raskola. Počev od neposrednog uticaja političkih partija pa sve do zakona o veroispovestima i nekih sudskih rešenja. Prošle godine je Vrhovni administrativni sud odredio kako je moguće da u Bugarskoj postoji više pravoslavnih crkava. Prema sudijama svako kome se patrijarh Maksim ne dopada, slobodan je da stvori novu pravoslavnu crkvu. Ljudi se ipak nadaju da će nova vlada Simeona Sakskoburgotskog staviti kraj toj državno-administrativnoj šizofreniji.

Simeon Drugi ispoljio je javno svoje poštovanje prema patrijarhu Maksimu koji je sa svoje strane blagoslovio upravljanje novog premijera i bivšeg cara. Ovaj čin bio je jasan signal u pravcu legitimisanja jedinstvene Bugarske pravoslavne crkve.

Za proteklih devet godina raskola deda Maksim je pokazao da bez obzira na tamnu stranu svoje prošlosti neće dozvoliti nepoštovanje crkvenih kanona. Postalo je takođe jasno i drugo - da dok je on živ crkva ne može da se ujedini. Mada bi ona mogla da ostane ovako podeljena i posle njega, zato što se iza inače idealnih ciljeva odmetnika kriju ne baš tako nesebične namere.

Crkva raspolaže ogromnom ekonomskom moći i upravo ta moć bila je osnovna meta napada od strane pristalica dede Pimena. Osnovna stavka u prihodima crkve oduvek je bila proizvodnja sveća. Ukazom od 1961. g. ona je prioritet jedino BPC. Od 200 tona godišnje u osamdesetim godinama proizvodnja je naglo skočila na 800 tona 1991. g. Prvo što su raskolnici uradili 1992. g. posle okupacije sinodalne palate bilo je da jurišaju na livnicu sveća. Prema proračunima kod godišnjeg prometa od oko 30 miliona leva svega 10 miliona odlazi u Sveti sinod, dok ostali deo puni nečije strane crkvi džepove.

Drugo ukusno parče kolača su nekretnine. Opet zbog raskola Sveti sinod ne može da povrati svojinu nad velikim delom nekretnina, do k za drugi deo ne dobija najam zbog različitih sudskih sporova i pretenzija. Prema podacima iz pedesetih godina crkva je imala na raspolaganju 40000 ha njiva, šuma i neobradivih površina. Sada ova svojina treba da joj bude vraćena prema Zakonu o restituciji. To se međutim ne događa zato što "u odnosima između države i crkve ne postoji legitimni predstavnik osnovne veroispovesti u Bugarskoj", prema rečima bivšeg direktora za veroispovesti L. Mladenova.

Sličan političko-ekonomski talas uzdrmao je i Glavno muftijstvo koje predstavlja drugi po veličini deo vernika u Bugarskoj. Skoro 15% stanovništva zemlje ispoveda Islam, kako Turaka, tako i Bugara-muhamedana. Sredinom 90-ih godina Glavno muftijstvo takođe je imalo dvojicu muftija - Nedima Gendževa i Fikrija Salija. 1995. g. Fikri Sali je sebe objavio novim glavnim muftijom na osnovu odluke Višeg islamskog saveta. Smatra se da je iza njegovog izbora stao Pokret za prava i slobode (DPS) i njegov lider Ahmed Dogan. Usledila je duga bitka u sudu: Gendžev protiv Salija, pisanje deklaracija vladi i stvaranje inicijativnih komiteta za održavanje konferencije ujedinjenja muslimana u Bugarskoj. Na kraju krajeva postignut je kompromis - 1997. g. za glavnog muftiju izabran je Mustafa Ališ Hadži. Bez obzira što je bugarski muhamedanin on je uspeo da konsoliduje muslimansko duhovništvo i da razgraniči religiju od politike. Izgleda da to nije bilo po volji DPS jer je u oktobru 2000. g. održana nacionalna konferencija za izbor novog glavnog muftije. Toj konferenciji prethodio je pravi rat - Ališ Hadži proglašen je čovekom SDS, provodnikom islamskog fundamentalizma, najkorumpiranijim glavnim muftijom itd. Ishod konferencije zadovoljio je sve strane --Mustafa Ališ ustupio je mesto glavnog muftije Selimu Mehmedu ali je zadržao položaj predsednika Višeg muslimanskog saveta. Strasti u redovima bugarskih muslimana su se stišale, DPS je ispunio svoju ujedinjijuću ulogu i ponovo je došlo do otopljenja odnosa sa glavnim muftijstvom. Nagodba oko položaja dovela je do ujedinjenja Turaka i bugarskih muhamedana koji su veštački podeljeni zbog izbora Mustafe Ališa. Eliminisan je i uticaj Nedima Gendževa koji slovi za vernog čoveka Bugarskoj socijalističkoj partiji. Muslimani u Bugarskoj postigli su puno ujedinjenje

• kako političko, oko DPS, tako i versko.