Bitka za frekvencije

Srpski etar

Skupština Srbije usvojiće uskoro Zakon o radiodifuziji, čija je najvažnija posledica da će on poslužiti kao osnov za predstojeću dodelu frekvencija. Od jedanaest velikih televizija najverovatnije samo dve će, uz RTS, dobiti frekvencije koje pokrivaju celu teritoriju Srbije (Jugoslavije). Time će dobiti mogućnost da stotine miliona dinara koje oglašivači spremaju za ovdašnji marketinški prostor, stave u svoje džepove."Pink" ,"BK" i TV "92" najveći konkurenti

AIM, Beograd, 6.12.2001.

Gužva nastala oko frekvencija u Srbiji, začinjena optužbama, pozivanjem na mračnu prošlost i još mračniju budućnost, ozbiljnom svađom premijera i dela nekadašnjih nezavisnih medija – sve to postaje jasnije, onima koji se svemu čude, ako se pomenu uvek razumljive cifre, a prva od njih glasi: jedanaest najvećih srpskih televizija ove godine podelilo je marketinški kolač napravljen od nekih 150 miliona maraka.

Toliko su, govore istraživanja, bili, ove 2001. godine, teški fondovi raznih proizvođača čije se reklame vrte na srpskim ekranima. Cifri, naravno treba oduzeti rabat, razne popuste, ali i tada se dobije brojka od blizu 100 miliona DM, što je svakako ništa prema poljskih dve milijarde, ili čeških milijardu maraka za reklame, ali nije ni malo, pogotovu ako se ima u vidu da je pre samo dve godine, ukupna svota koja se obrtala po ovdašnjim televizijama bila 38 miliona maraka.

To je, dakle, to – za godinu-dve, ovde će se u etru vrteti stotine miliona maraka, a pre toga, možda već krajem ove godine, Skupština Srbije usvojiće, konačno, Zakon o radiodifuziji, čija je najvažnija posledica, u sklopu navedenih činjenica, ta da će on poslužiti kao osnov za predstojeću dodelu frekvencija srpskim televizijama.

Od jedanaest pomenutih, velikih, samo dve (eventualno, ali teško, tri), će, uz Radio Televiziju Srbije, koja postaje Javni radiodifuzni servis, dobiti ono što se zove nacionalna pokrivenost – frekvencije koje pokrivaju celu teritoriju Srbije (Jugoslavije). Dobiće, prosto rečeno, mogućnost da sve one silne stotine miliona koje oglašivači spremaju za ovdašnji marketinški prostor, stave u svoje, privatne, džepove.Ostali će morati da se zadovolje nazivom "mala televizija" što je gotovo isto što i “mrtva televizija”, to jest televizija bez ikakvog ozbiljnog uticaja, što bi mnogi ovde, naravno, želeli da i imaju i pokažu.

To je, dakle, rezultat, a pre njega je, naravno, bitka, u kojoj se razmenjuju teški udarci i u kojoj su, možda bi najpoštenije bilo reći, svi po malo u pravu i svi pomalo nisu u pravu, ali bi, verovatno, čak i sa tom konstatacijom čovek pogrešio.Sve se tu isprepletalo: ambicije, prošlost, moć, kontrola... S jedne strane tu je srpska vlada, u ozbiljnom zakašnjenju sa usvajanjem zakona i netransparentnom, ali ipak vidljivom, željom da što više medija (televizija), drži pod svojom kontrolom (to isto želi i druga važna snaga u Srbiji, Koštunicina Demokratska stranka Srbije koja samoinicijativno ne učestvuje u radu Vlade); tu su one televizije (Pink, BK), čija je gledanost najveća, ali koje, istovremeno, vuku i najveći teret iz prošlosti, pošto su vlasnici istih (Željko Mitrović – Pink i Bogoljub Karić – BK), bili u veoma dobrim odnosima sa bivšim režimom; tu je TV B92, televizija proizašla iz čuvenog, buntovničkog radija istog imena, čiji tvorci traže da im se, kao jedan od argumenata za dobijanje frekvencije, prizna i dugački prvoborački staž boraca protiv Slobodana Miloševića; tu je TV Košava, nekadašnje vlasništvo Miloševićeve ćerke Marije, koju je, preko posrednika, već kupio veliki nemački medijski koncern Bertelsman.

Pozicije ovih televizija, naravno, nisu iste. Mitrovićev Pink je najgledanija srpska televizija, koja uzima i najveći deo od deviznog marketinškog kolača, čak svih 45 odsto. BK TV je drugi po sredstvima koje uzima od ukupne marketinške sume (18 odsto). Televizija B 92, opet, ima, zahvaljujući svojoj poziciji u svetu, među onima koji kroje budući izgled srpskog društva, veoma velik uticaj, ni najmanje srazmeran njenoj gledanosti (3 odsto, naspram Pinkovih 30), niti novcu koji oglašivači troše na nju (samo jedan odsto).

Ljudi koji vode “devedeset dvojku” tvrde da požuruju vlasti da usvoje zakon i zbog nejednakih uslova u kojima se televizije nalaze, i tu su, mora se reći, sasvim u pravu. Ova televizija, suzbijana i opstruirana od strane bivšeg režima, danas pokriva nekih dvadesetak odsto srpskog etra i to u Beogradu, najvećem konzumentu tv programa, što znači i da ima najveću konkurenciju – emituje program tamo gde ga svi emituju.

Pink i BK podigli su repetitore širom Srbije, sve zahvaljujući vezama sa bivšim vlastima i odavno ispunjavaju onaj za oglašivače važan uslov – može da ih gleda više od trideset odsto populacije, to jest više od tri miliona ljudi. S druge strane, uslove kakve su imali BK i Pink, imale su, osim "devedesetdvojke" i sve ostale tv stanice, o monopolističkoj Radio televiziji Srbije da i ne govorimo, pa se, opet, ni jedna od njih po uspešnosti nije ni približila ovim dvema, što, takođe, sutra može da bude valjan argument pri raspravi o dodeli frekvencija.

A frekvencije će, po predlogu Zakona o radiodifuziji, dodeliti Radiodifuzni savet, telo čije će predstavnike, iz svojih redova, predložiti, između ostalih i Rektorska konferencija, Udruzenja radiodifuznih javnih glasila, Domace nevladine organizacije i udruzenja gradjana koje se bave zastitom ljudskih prava a posebno slobodom govora, Vladine i nevladine organizacije koje se bave zastitom prava nacionalnih i etnickih manjina, Srpska akademija nauka i umetnosti..

Članove saveta će zatim izabrati Skupština i od tada, pa nadalje, po predlogu Zakona, vlast neće imati nikakve veze sa njima. Savet će dodeljivati dozvole za emitovanje programa i, ako neko prekrši pravila igre, moći će i da ih oduzima. Zvuči gotovo idealno, ali i cela buka oko frekvenicija, mesecima pre nego što Savet i bude izabran, govori da ovde, a verovatno ni bilo gde drugde, nema ničeg idealnog, niti će ga, hvala Bogu, biti.

I u Rektoratu i u SANU i u nevladinim organizacijama i u svemu što postoji u Srbiji, vladajuće stranke imaju i svoje predstavnike i svoj uticaj (manje više ravnomerno raspoređen: trećina Đinđiću, trećina Koštunici, trećina kome oni odrede), pa je zato i inače sasvim nesuvisla izjava premijera Zorana Đinđića, izrečena tokom njegove posete Americi, da će oni mediji koji su se borili protiv Miloševića dobiti orden, ali ne i frekvencije, ovde sasvim ozbiljno shvaćena, iako premijer, po nacrtu Zakona ne bi trebalo da ima bilo kakva saznanja o tome ko će, a ko neće dobiti frekvenciju.Doduše i njegovo znanje je preuranjeno, pošto je, reagujući na premijersku izjavu, TV B92 alarmirao sve od svojih saveznika u svetu, a takvih nije malo i nisu bez uticaja na srpskog predsednika vlade.

I sada se sve krčka. Kada čorba bude gotova, sasvim je moguće da će zadovoljni biti i vlasti, i oni sa lošom prošlošću koji znaju da prave pare, a i oni sa zaslugama.To nikako opet ne znači da će sve biti pošteno obavljeno, ali, tome se ovde niko i nije nadao.

Ivan Radovanović (AIM)