Beograd u lavirintu izbora

Jugoslavija na raskrsnici

Otpis velikog dela ogromnog spoljnog duga, suštinsko reprogramiranje vraćanja ostatka, saradnja sa međunarodnom zajednicom i njena podrška zajedničkoj budućnosti svrstale bi neku drugu državu u srećne mezimce velikih i bogatih. Što se tiče Jugoslavije - ili Srbije i Crne Gore - taj status samo otvara još jedan od mnogih nizova nedoumica

AIM, Beograd, 27.11.2001.

Ponavljanje već viđenog kao da postaje pravilo u Srbiji. Upravo održani, izbori za parlament Kosova i Metohije iznenadili su visinom odziva srpskog biračkog tela - a, čini se, najviše one koji su na izlazak pozivali: međunarodnu zajednicu, jugoslovenske i srpske vlasti. Demokratsku opoziciju Srbije (DOS), drugim rečima. Mnoštvo beogradskih analitičara ovih dana ocenjuje izlazak gotovo polovine srpskih birača na Kosovu i Metohiji, odnosno nešto manje od 60 odsto na glasačkim mestima za kosovske izbeglice u Srbiji i Crnoj Gori kao veći odnosno "bolji" nego inače u evropskim zemljama. To je neka vrsta utehe za očigledno uspeo bojkot izbora u severnom delu Kosovske Mitrovice, najvećoj srpskoj enklavi, gde se na biralištima pojavilo manje od deset odsto registrovanih birača. Uzgred rečeno, zanimljivo je da se beogradski analitičari tim povodom ne bave tumačenjem značajnog pada "izlaznosti" albanskih birača, koji su u protekle dve decenije na "svoje" izbore izlazili masovno, nikada manje od 90 odsto. Tako će se beogradsko tumačenje tog fenomena još čekati, ako ga uopšte bude.

Umesto toga, sad ne samo medijski, već i politički tumači stvarnosti bave se nagađanjem da li je koalicija "Povratak" mogla da se posle izbora neočekivano pojavi kao druga po snazi politička snaga na Kosovu i Metohiji. I, naravno, zašto se to nije dogodilo: zbog kasno donete odluke o pozivu biračima da na izbore izađu, loše organizovane i kratke izborne kampanje ili istovremeno vođene "antikampanje" koja je na poprištu zbivanja odnela pobedu većinskim neizlaskom. S obzirom na jednogodišnja iskustva načina na koji DOS rešava probleme, nije bilo nikakvog iznenađenja kad su se politički lideri koalicije na prvom sastanku posle kosovskih izbora - podelili.

Najnoviji sukob ponovo je ilustrovan uobičajenom izjavom da je 17 članica vladajuće koalicije nadglasalo jednu, zahtevajući raspuštanje Saveznog komiteta za Kosovo i Metohiju, te razrešenje Momčila Trajkovića i Marka Jakšića kao lokalnih lidera koji su vodili kampanju za neizlazak Srba na izbore. Nevolja je što odluku o rasformiranju Saveznog komiteta i razrešenju Momčila Trajkovića - jednog od lidera DOS-a - treba da donese savezna vlada, a kažnjavanje Jakšića Demokratska stranka Srbije (DSS) u kojoj je on potpredsednik, Vojislav Koštunica predsednik a sama stranka ona jedna protiv koje su glasale ostale članice DOS-a. Otuda rezultat 17:1 ne svedoči o demokratskoj proceduri unutar DOS-a, već o produbljavanju mnogo većeg broja podela. I, što je neuporedivo značajnije za budućnost Jugoslavije i/ili Srbije, rizicima za čije izbegavanje ili bar smanjivanje DOS ne pokazuje dovoljno poliitčke volje i mudrosti. Ukratko, posle (ne)očekivano velikog rasterećenja ogromnog spoljnog duga u pregovorima sa Pariskim klubom poverilaca, jasno demonstrirane dobre volje prihvatanjem izbora na Kosovu i Metohiji bez dovoljno uverljvih garancija međunarodne zajednice i poslednjih nedelja učestalih izjava podrške očuvanju države, neposredna budućnost Jugoslavije ne izgleda jasnija niti lako predvidljiva.

Crnogorski referendum o nezavisnosti već dugo je u fazi permanentnog odlaganja: poslednji važeći rok - proleće 2002. godine - sigurno neće biti održan, budući da se "separatističke" političke snage do kraja novembra nisu dogovorile ni o osnovnim uslovima za njegovu valjanost. Sukob je zapeo na pitanju da li o budućnosti Crne Gore mogu da odluče trojica Crnogoraca, ukoliko samo trojica izađu na referendum, ili je nužno da se o tome izjasni veći deo bar polovine biračkog tela. Za sada na zvanični dnevni red nije ni dospela preporuka OEBS-a da bi na to pitanje trebalo da odgovori ubedljiva većina biračkog tela. U takvim okolnostima, jasno je da ni o samom pitanju nije postignuta nikakva saglasnost, niti se u obzir ozbiljno uzimaju iskustva i posledice svih "separatističkih" referenduma održanih na teritoriji bivše Jugoslavije, kada se masovno glasalo za nezavisnost, suverenitet, demokratiju, stabilnost, Evropu i bolju budućnost. Nije postavljeno ni pitanje o posledicama realne mogućnosti da o sudbini Crne Gore odluče nacionalne manjine - čiji je udeo u biračkom delu veći od 25 odsto, ali ni pitanje svrhe i smisla uskraćivanja prava odlučivanja građanima Crne Gore nastanjenim u Srbiji. S druge strane, mogućnost da "odlazak" Crne Gore bude sprečen nasilnim putem praktično ne postoji: ona je manja od verovatnoće da podeljenost Crnogoraca po pitanju samostalnosti dovede do jačanja ili pucanja unutrašnjih napetosti.

Ono na šta ukazuju sve relevantne analize situacije jeste banalna činjenica da referendum - bez obzira na njegov ishod - neće ukinuti postojeću podeljenost unutar same Crne Gore. I najnovija, novembarska analiza Evropske incijative za stabilnost (European Stability Iniciative, ESI), načinjena s podrškom Američkog instituta za mir (US Institute of Peace, USIP), konstatuje tu činjenicu: akterima na političkoj sceni SRJ, Srbije i Crne Gore preporučen je dijalog o osnovnim pitanjima saradnje koja će ostati zajednička i u slučaju opstanka zajedničke države i u slučaju odvajanja. O realnosti pomenutog "Rasporeda za dijalog" svedoči i zapažanje neke vrste ovdašnjeg lidersko-političkog autizma, a u svakom slučaju vidljive nespremnosti da se raspravlja i o praktičnim, a ne samo "istorijskim" i "sudbinskim" pitanjima. S druge strane, spoljašnja "nezainteresovanost" Srbije za pitanje crnogorske nezavisnosti stavlja na probu stvarnu ozbiljnost ključnih političkih snaga u Podgorici - vidljivu čak i iz potrebe da se žustro reaguje i na najbanalnije izjave iz Beograda. Mnogo veće iskušenje za crnogoske "separatiste" biće, ipak, pritisak međunarodne zajednice koja, za sada bar, podržava opstanak zajedničke države a za odluku o njenoj budućnosti pretpostavlja kvalifikovanu, ubedljivo iskazanu volju birača i jasne, javno rastumačene posledice svakog ponuđenog izbora.

U vezi s crnogorskim referendumom Beograd više muči izvesnost njegovog daljeg odlaganja. Miroljub Labus, potpredsednik savezne Vlade i jedan od trojice glavnih aktera svih pregovora sa međunarodnim finansijskim institucijama, izjavio je po okončanju pregovora sa Pariskim klubom poverilaca da dogovoreni odvojeni iznosi potraživanja od Srbije i Crne Gore ne prejudiciraju budući državni status sadašnje jedine dve članice federacije, ali da Srbija na crnogorski referendum može čekati najdalje do kraja marta 2002. Inače, propašće vreme odobreno za predah i početak ostvarivanja realnih efekata promena započetih 5. oktobra 2000- više nema bespovratnih kredita na ime rušenja Miloševićevog režima. Labusovo upozorenje nije upućeno samo Podgorici a, bez mnogo preterivanja, moglo bi se reći da njoj prvenstveno i nije upućeno.

Tako se vraćamo na podele unutar DOS-a, koalicije koja formalno raspolaže dvotrećinskom većinom u skupštini Srbije. Uprkos tome, premijer Zoran Đinđić više se oslanja na vladine uredbe i dekrete, lično učešće u sporovima i dogovorima, nego na zakonodavnu ulogu najvišeg državnog organa. Za razliku od Vojislava Koštunice, čija je lična popularnost poduprta visokim rejtingom njegove stranke, Zoran Đinđić opstaje samo uz podršku malih partija okupljenih u DOS. Osim isticanja većine kada se odlučuje u Predsedništvu DOS-a, to mu u suštini značajno ograničava mogućnost akcije, čak i onih koje bi znatno popravile njegov javni imidž. Dogovorena podela potpredsedničkih i ministarskih mesta u vladi ne samo što mu onemogućava da promeni čak i saradnike koji su svojim potezima doveli u sumnju sopstvenu sposobnost - ministri pravosuđa i policije, Vladan Batić i Dušan Mihajlović, na primer - nego ga nepotrebno uvlači u skandale kakav je bila nedavna pobuna "crvenih beretki", jedinice za specijalne operacije Resora državne bezbednosti. S druge strane, vojvođanski "autonomaši" na čelu sa Nenadom Čankom tu situaciju kapitalizuju iznuđivanjem ustupaka koji su, kako god bili objašnjavani, bez stvarne veze sa programom reformi koji je DOS ponudio pred prošlogodišnje izbore i, još više, bez veze sa redosledom poteza koji bi bili povlačeni u nekim normalnim okolnostima.

U takvoj atmosferi pitanje zajedničke države i crnogorskog referenduma povremeno je u senci Čankove najave da će, prema ovlašćenjima koja mu kao predsedniku vojvođanske skupštine pripadaju, raspisati referendum o autonomiji Vojvodine, Vojvodini-republici ili čak Vojvodini kao nezavisnoj državi. Ovih dana objavljen je i početak rada na ustavu Vojvodine što, pored svega ostalog - uključujući i manjinsku podršku na glasanju o poverenju Nenadu Čanku u Skupštini - zbunjuje i građane Vojvodine. Zbunjivanju ostalih doprineo je, gotovo istovremeno, ministar pravosuđa Srbije Vladan Batić, nekoliko puta ponovljenim zahtevom da se referendum o zajedničkoj državi obavi i u Srbiji, a ne samo Crnoj Gori. Promene radi, potkraj novembra najavio je i uvođenje novih simbola, zastave, grba i himne Srbije - i to bez referenduma i važećim ustavom utvrđene procedure. Što se javnosti tiče, "poruke vlasti nisu jasne, pa tako i narod reaguje", zaključuje stručnjak za istraživanje javnog mnjenja Srđan Bogosavljevic: svih pet modela srpsko-crnogorskih odnosa, od nezavisnih država do unitarne Jugoslavije, ima pristalice, mada je većina u Srbiji još uvek pristalica zajedničke budućnosti.

U opisanim okolnostima ne čudi što su istraživanja javnog mnjenja, obavljena oko godišnjice rušenja Miloševićevog režima, pokazala ne toliko opadanje popularnosti pobednika, koliko zabrinjavajući rast neopredeljenih, one tihe većine koja je na kraju srušila i Miloševića. Pojedinačno, Koštunicina DSS bi na izborima sada osvojila 24, a Đinđićeva DS 17 odsto glasova; iz podatka da nijedna od preostalih 16 stranaka DOS-a ne bi prešla cenzus može se objašnjavati njihovo držanje uz "jake", kao i sad već učestala pojava uspešnih (Socijaldemokratija Vuka Obradovića) i neuspelih pokušaja "unutrašnjih udara" i cepanja stranaka (Pokret za demokratsku Srbiju Momčila Perišića) u naporu da se one "prestroje" pred neki budući obračun na izborima. Što se tiče sadašnje opozicije - Miloševićevih socijalista, Šešeljevih radikala i Arkanove Stranke srpskog jedinstva - one za dugo neće moći da ugroze DOS ili pomenute dve najjače stranke, mada bi ušle u skupštinu Srbije. Istraživanje Stratedžik Marketinga pokazuje još jednu (ne)očekivanu posledicu podela u vladajućoj koaliciji: ukoliko bi ekspertska grupa G17plus - kojoj pripadaju Miroljub Labus, guverner NBJ Mlađan Dinkić i veliki broj stručnjaka angažovanih pri saveznoj i republičkoj vladi - odlučila da samostalno izađe na izbore, postala bi treća snaga na političkoj sceni Srbije, a ulazak u skupštinu obezbedio bi i Narodni pokret Otpor.

Na vanrednim izborima u 18 opština centralne Srbije početkom novembra praktično su oprobane moguće podele DOS-a: rezultati su pokazali da Koštunicina DSS i "Đinđićev DOS" imaju podršku po oko 23 odsto birača - ali da su isto toliko, sasvim neočekivano i za njih same osvojili - socijalisti. Za sada nema znakova da o poukama - bez obzira što socijalističke "pobede" predstavljaju samo nastavak postmiloševićevskog propadanja - u DOS-u neko ozbiljno razmišlja. Čini se kao da je postignuta neka vrsta prećutne saglasnosti da se više ne istrčava sa izjavama o neophodnosti vanrednih parlamentarnih izbora, bez obzira na veoma zategnute odnose ključnih igrača. U tom smislu, svi ponavljaju da do raspisivanja izbora može doći tek po donošenju novog ustava Srbije. Njega je praktično nemoguće doneti pre no što sudbina Jugoslavije kao zajedničke države Srbije i Crne Gore bude jasna. A to se neće znati pre no što Crnogorci odluče šta žele. I tako u krug, ispočetka. Za sada je jedino sigurno da će u narednoj godini biti održani izbori za predsednika Srbije - ali i to tek pošto se Crnogorci dogovore "idu li ili ostaju".

Aleksandar Ćirić (AIM)