Nezavisnost mora da čeka

Priština, 23.11.2001.

Izgleda da ipak ''formalno priznavanje nezavisnosti Kosova'', kako voli da se izražava lider Demokratskog saveza Kosova (LDK) Ibrahim Rugova, nije i ''tako formalno'' pitanje ili barem treba da čeka na mnoge druge ''formalnosti'' pre nego što se ovo pitanje postavi na razmatranje. Slogan br. 1 čitave predizborne kampanje za parlamentarne izbore od 17. novembra na Kosovu naišao je na prvo odbijanje upravo nakon okončanja procesa opštih izbora. Dr. Ibrahim Rugova je odmah nakon objavljivanja prvih rezultata koji su ga pokazivali kao ''solidnog'' pobednika izbora izjavio da je njegova partija obezbedila pobedu i da njegov temeljni angažman ostaje nezavisnost Kosova, pozvavši SAD i zemlje EU da i formalno priznaju nezavisnost Kosova, što bi po njemu umirilo Albance i čitav region...

Međutim, za evroamerikance izgleda da se ''mir'' još uvek ne kreće oko te tačke. Iz Brisela su odmah stigle poruke da se nezavisnost ne nalazi na dnevnom redu, a za dr. Rugovu je rečeno da koristi dva jezika: jedan u diplomatskim razgovorima, a drugi za unutrašnju upotrebu. I iz Vašingtona je stigla poruka da je potrebno u potpunosti poštovati Rezoluciju 12 44 Saveta bezbednosti OUN koja Kosovo još uvek vidi kao deo SRJ.

Nije prvi put da se Rugova i sve ostale albanske političke partije bez izuzetka angažuju za nezavisnost Kosova, međutim, ovo je prvi put da se takve njihove deklaracije otvoreno odbijaju. Prema posmatračima, objašnjenje je jednostavno. Nakon 17. novembra, ovo angažovanje artikulišu izabrani ljudi voljom naroda koji će rukovoditi institucijama Kosova međunarodno priznatih. Sledstveno tome, zahtevi takvih lidera se ne mogu ignorisati tako lako i da oni imaju mogućnost da '' svoja stremljenja iznesu u parlamentu gde bi osigurali podršku barem 80 odsto poslanika''. Međutim, to je neprihvatljivo za međunarodnu zajednicu koja je i dalje mišljenja da je veoma rano za rešavanje definitivnog statusa Kosova. Ono prvo treba da izgradi demokratiju, a zatim da se razgovara o statusu - stalno je ponavljana formula inostranih diplomata. Na dan izbora 17. novembra, na adresu kosovara stigle su brojne čestitke zbog mirnih i demokratskih izbora. Šef američkog ureda u Prištini ambasador Džon Menzis izjavio je da je ''uistinu bila čast učestvovati u ovom istorijskom trenutku, jer je Kosovo još jednom pokazalo svetu da su demokratski procesi na Kosovu živi i u redu. Narod Kosova je ponovo prošao značajan test, međutim istinski rad Vlade tek počinje, rad na izgradnji koalicija, rad za lečenje podela, rad da se svima na Kosovu da deo vlasti i u budućnosti Kosova''. Američke poruke, to je već postalo uobičajeno, čitaju se pažljivije i sa većom posvećenošću na Kosovu, te zato američka procena da će se ''17. novembar dugo pratiti na Kosovu i van njega, kao istorijski dan za Kosovo, jer ste se vi na ovaj dan pridružili zajednici demokratija i jasno rekli svetu šta želite za svoju budućnost'', izgleda da je isprva shvaćena kao podrška nezavisnosti Kosova, pošto je to ''glavna misao svih Albanaca'', i ako je suditi po predizbornoj kampanji na Kosovu i svih građana nesrpske nacionalne pripadnosti.

I ''prijatelji'' Albanaca u svetu počeli su da šalju svoje poruke kojima su zahtevali ''strpljenje'' na putu prema definitivnom statusu Kosova. Lord Rasel Džonston iz Saveta Evrope izneo je da izbori na Kosovu nisu bili referendum za ili protiv nezavisnosti. Njegov status je i ostaće još neko vreme u budućnosti određen Rezolucijom 12 44 Saveta bezbednosti OUN. Lord Džonston je zatim poručio Kosovarima da je Kosovu sada potrebna demokratija, transparentnost, efikaana administracija, međuetnički suživot i ekonomski napredak. ''Progres u postizanju ovih ciljeva učiniće laškim i finalni status Kosova koji za sada ostaje nerešen'', zaključuje poruku Lord Džonston.

Bilo kao bilo, pitanje nezavisnosti Kosova ili pak njenog postavljanja za raspravu u ovoj fazi razvoja političkog procesa i ranije je bilo isključeno sa dnevnog reda, čak i dokumentima prihvaćenim od samih Albanaca... Privremeni ustavni okvir Kosova (dokument oko kojeg se veoma mnogo raspravljalo) je definisao prirodu institucija koje će proizaći iz opštih izbora 17. novembra i na osnovu kojih će se privremeno vladati na Kosovu, ali koje ne mogu odlučivati o njegovom definitivnom statusu. To je u više navrata jasno izneto i od strane šefa Misije OUN na Kosovu Hansa Haekkerupa, koji je u svojim nastojanjima da uključi pripadnike srpske zajednice u izborni proces potpisao dokument sa Beogradom kojim su pružene garancije da institucije samouprave neće moći odlučivati o finalnom političkom statusu Kosova. Čak, kao da je želeo da potvrdi tu garanciju, po prvi put je u jednom posleratnom međunarodnom dokumentu koji se tiče Kosova pomenuta i Srbija za razliku od prethodnih kada se pominjala samo Jugoslavija. Kosovski Srbi (kao i oni u Srbiji) oštro se protive svakoj mogućnosti nezavisnosti Kosova kojeg i dalje vide ''integralnim delom Srbije i Jugolsavije''. Predstavnici Koalicije Povratak, jedine srpske političke snage koja je učestvovala na izborima, izneli su da u slučaju da Albanci proglase nezavisnost na nekoj od sesija parlamenta Kosova, oni će proglasiti ''srpsku nacionalnu autonomiju i sopstveni parlament''. Predstavnici Srpskog nacionalnog veća na severu Mitrovice koji su se protivili učešću na opštim izborima izneli su da bi ''izlazak na glasanje samo legitimisao proces stvaranja albanske nezavisne države'', i optuživali su svoje rivale u legitimisanju tog procesa.

Ipak, čini se da će nezavisnost Kosova biti najučestalija reč u parlamentu Kosova koju će pominjati obe strane. Albanci zajedno sa političkim partijama nesrpskih nacionalnih zajednica su isticali da će se angažovati za realizaciju tog cilja, čak u nekoliko navrata je obećavano da će se ovo pitanje postaviti na prvoj sesiji parlamenta. Nekome su možda takva obećanja povećala broj glasova, a time i ''odgovornost'' pred biračima. S druge strane, već je sasvim jasno da će nezavisnost i dalje ostati ''zabranjeno voće'' za ovaj parlament koji u naredne tri godine teško da će moći da se bavi i ''državnošću'' Kosova. Jer, u slučaju takvih nastojanja, on lako može biti raspušten odlukom šefa privremene adminsitracije Hansa Haekkerupa, koji se postarao da za sebe zadrži glavne kompetencije. S druge strane, Vlada koja će biti izglasana u tom parlamentu nema resore koji sačinjavaju klasičnu državu; ona je bez ministarstva unutrašnjih poslova, odbrane, spoljnih poslova i pravosuđa. Sve te poslove obavljaće Haekkerup koji kao ''Bibliju'' svojih delatnosti na Kosovu ima Rezoluciju 12 44.

Ipak, nijedan diplomata najsnažnijih zemalja nije isključio nijednu opciju rešavanja pitanja Kosova, a među tim opcijama ostaje i (uslovljena) nezavisnost. Ali, pitanje definitivnog statusa Kosova ostaje za neka bolja vremena kada Kosovo bude demokratsko, tolerantno i multietničko društvo. Nakon realizacije ovog cilja, može se očekivati i međunarodna Konferencija gde će svoju ''stolicu'' imati i Beograd. Za sada, kako inače tvrde i domaći posmatrači, albanskim političarima ostaje da rade na ''slabljenju uticaja Beograda i na tome da lokalni srpski političari, koji i dalje zavise od onoga što se u Srbiji naziva ''državnim nacionalizmom'', postanu što nezavisniji.To bi se moglo po njima postići samo posredstvom prihvatljivih alternativa za Srbe, koje treba ubediti da je Kosovo njihova domovina...

Sve dok to ne postignu (a to izgleda veoma dalekim i zbog veoma gorkih iskustava iz prošlosti), albanski političari izgleda da će u odnosu na svoje glasače morati da se nadaju njihovim razumevanjem, ili će im u pomoć priteći pak, teška kosovska svakodnevica: bez struje, bez vode, grejanja, posla i penzija. U zamenu za rešavanje ovih problema birači bi mogli da im oproste ''nemogućnost ostvarenja vrhovnog političkog cilja'' koji izgleda da će ostati ''jako'' obećanje i za naredne izbore.

AIM Priština, Besnik BALA